Kretanje akcija NIS-a i neuspešna privatizacija Telekoma mogli bi biti dobra lekcija političarima šta je vrednost preduzeća i kako se određuje cena na tržištu. Nakon objavljivanja pozitivnih rezultata poslovanja u prvom kvartalu ove godine, tržišna vrednost NIS-a sada je za više od 60 procenata veća u odnosu na cenu po kojoj je prodat ruskom Gaspromu .
S druge strane, „najbolja srpska kompanija” i „jedino vredno što je još ostalo naše”, Telekom , nije mogao da bude prodat ni za 1,4 milijardu evra, što je „daleko ispod stvarne cene“, kako su tvrdili mnogi domaći političari, analitičari i sindikalisti.
S obzirom da MMF sada ponovo od Vlade Srbije traži reformu javnog sektora i da je sasvim moguće da ćemo uskoro biti svedoci još nekih privatizacija javnih preduzeća, budućim prodavcima bi trebalo da bude jasno da je jedina realna cena ona koju neko želi da ponudi za određenu firmu, a ona se formira na osnovu toga kako kompanija trenutno posluje, ali i na osnovu procene njenih performansi u budućnosti.
Kada je 2007. Mlađan Dinkić lakomisleno obećao vrednost besplatnih akcija od 1.000 evra po građaninu, njegova procena bila je otprilike ovakva: EPS bi 2011, za kada je bila predviđena emisija njegovih akcija – što se naravno nije desilo, na tržištu mogao da vredi 15 milijardi evra, dok bi ukupna cena Telekoma mogla da bude šest milijardi evra, a 100 odsto akcijskog kapitala NIS-a trebalo je da vredi četiri milijarde.
Dinkić je zatim računao da će preostala tri preduzeća namenjena prodaji i podeli besplatnih akcija, Jat ervejz , Aerodrom Nikola Tesla i Galeniku , prodati za milijardu evra. To sve kada se sabere dobije se otprilike dovoljno da svaki građanin ima vlasničke papire vredne „hiljadarku“.
Šta se u međuvremenu desilo? Dinkićeva procena je u svakom slučaju bila preoptimistična, NIS je dat Rusima u sklopu političko-energetskog aranžmana, a naišao je i cunami svetske ekonomske krize koji je snizio vrednosti kompanija širom planete. Pri tom su naša javna preduzeća, sem retkih izuzetaka, donekle zbog recesije, a pre svega zbog nesposobnosti državno-partijskih mendžera, nastavila da tonu sve dublje i vrednost im je postajala niža.
Tek tri od ovih šest preduzeća je u međuvremenu izašlo ili makar pokušalo da izađe na tržište. NIS , odnosno 51 odsto akcijskog kapitala, prodato je za 400 miliona evra što je tačno pet puta manje od cifre iz gornje računice.
Pitanje je šta bi bilo da je NIS privatizovan na tenderu, a ne u zatvorenom „dilu” sa Rusima, ali je činjenica da su njegove akcije nakon izlaska na berzu čak i padale, odnosno tržište je u tom momentu smatralo da ova kompanija vredi još manje.
Tek godinu i po dana kasnije, novi vlasnik je uspeo da sredi NIS koji je do prodaje poslovao u minusu, objavljeni su pozitivni rezultati poslovanja i tržišna kapitalizacija kompanije porasla je od prodajne cene od 800 miliona do sadašnjih 1,3 milijarde evra.
Telekom je procenjivan na šest milijardi, a na kraju niko nije hteo da kupi 51 odsto kompanije za 1,4 milijarde, odnosno ni po više nego duplo nižoj ceni, jer niko od potencijalnih kupaca očigledno ne veruje u blistavu budućnost ove kompanije.
Beogradski Aerodrom nije prodavan, ali je deo akcija podeljen građanima i zaposlenima i njegova tržišna kapitalizacija danas iznosi preko 200 miliona evra, što se više nego dobro uklapa u onu Dinkićevu procenu.
Vlada je Jat ervejz htela da proda, nudila ga je raznima, ali na kraju nije hteo ni da uđe u zvanične pregovore. Pre nekoliko godina pominjala se cena od 150 miliona evra, a sada bi ga verovatno dali i za džabe kada bi mogli da ga se ratosiljaju, pogotovo kada se zna da je 2009. izgubio milijardu, a lane čak 2,5 milijarde dinara, prema podacima koje je objavila Agencija za privredne registre.
Jat je zapravo simbol svih naših javnih i državnih preduzeća: stvara gubitke i strašno je neefikasan, pogotovo s obzirom na imovinu koju poseduje. Prema jednoj ranijoj analizi Republičkog zavoda za razvoj, republičkih, pokrajinskih i lokalnih javnih preduzeća ima 666, zapošljavaju preko 160.000 radnika i, što je najvažnije, raspolažu sa čak 35 odsto vrednosti ukupne imovine domaće privrede. Ipak, to im ne pomaže da ostvare više od tek desetak procenata prihoda te iste privrede.
Među njima ima i retkih primera pozitivnog poslovanja: poslednja kompanija od pomenutih šest, EPS, lane je otvario dobit 1,8 milijardi dinara, nakon minusa od 152 miliona iz 2009. godine. EPS, prema nekim procenama sada vredi šest do sedam milijardi evra, a vrednost bi mu, uz tržišnu cenu struje, mogla navodno da naraste i na 12-13 milijardi. Ipak, iako je delimična privatizacija ove kompanije najavljivana upravo za ovu godinu, sada je jasno da taj posao nije ni na vidiku.
Većina ostalih javnih preduzeća je u toliko lošem stanju da i kada bi se krenulo u privatizaciju sigurno niko ne bi hteo da ih kupi. Pomenimo samo jedno od najvećih: Železnice Srbije su 2009. napravile gubitak od 6,6 milijardi, a prošle godine čak 17 milijardi dinara.
Izvor balkans.com
