„Nabuko“ završio „misiju“. – Terminali tečnog prirodnog gasa (LNG) sve više pritiskaju „Gasprom“. – EU suzbija ruski gasni monopol
U južnom delu Evrope već godinama traje nadmudrivanje oko gradnje velikih gasovoda: „Južni tok“, „Nabuko“, pa skraćeni „Nabuko“ (Nabucco West) pa Transjadranski gasovod (TAP), a bilo je i još nekih zamisli. Evropska unija je, što bi se reklo, iz sve snage gurala projekat „Nabuko“, kao glavnog konkurenta „Južnom toku“. Međutim, s ovim gasovodom je priča završena. Austrijska kompanija OMV, koja je deo konzorcijuma „Nabuko“, zvanično je saopštila da se Azerbejdžan, koji je trebalo da bude glavni isporučilac gasa, odlučio za konkurentski gasovod TAP.
Aleksandar Kovačević sa Oksfordskog instituta za energetske studije kaže da je „Nabuko“ bio namenjen tržištima koja su dobro snabdevena ruskim gasom, zatim gasom sa severa Evrope i gasom iz sopstvene proizvodnje. Gas iz Azerbejdžana bio bi direktna konkurencija ruskom plavom energentu.
Novi projekat, Transjadranski gasovod, ugasio je „Nabuko“. Trasa tog gasovoda 500 kilometara je kraća od „Nabuka“, koji je trebalo da bude dug 1.300 kilometara. Analitičari ističu da postoji velika razlika između ovih gasovoda, odnosno trase kojom prolaze. TAP dolazi sa turske granice, prolazi preko Grčke, Albanije i Jadranskog mora do Italije, a „Nabuko“ je trebalo da pođe iz Turske, preko Bugarske, Rumunije i Mađarske do Austrije. Grčka zavisnost od ruskog gasa iznosi 58 odsto od ukupne potrošnje, a Italija je zavisna samo 22 odsto. Nijedna od ovih zemalja nije bila ugrožena tokom krize sa isporukom ruskog gasa preko Ukrajine 2009. godine. Međutim, u Bugarskoj, koja 100 odsto zavisi od ruskih isporuka gasa, tada je nedostatkom ovog energenta bilo ugroženo i snabdevanje bolnica. Zavisnost od ruskog gasa visoka je u Mađarskoj (56 odsto) i Austriji (52 odsto). Dakle, kada je reč o toj zavisnosti veoma je bitan taj pravac, kojim je „naumio” Nabuko, jer je on bio važna alternativa.
Međutim, Evropska komisija je nedavno saopštila da nije važno da li će biti građen „Nabuko“ ili TAR, jer se oba uklapaju u plan o „južnom koridoru“ i direktnom ispumpavanju gasa iz Kaspijskog mora ka Evropi, čime se obilazi Rusija. Reč je zasada o količini od oko 10 milijardi kubika gasa godišnje iz polja „Šah Deniz Drugi“, koji će se isporučivati u zemlje EU.
To je višestruko manja količina od onih koje su predviđene projektom „Južni tok“ (najpre oko 30, a kasnije i do 60 milijardi kubika gasa godišnje).
Ovako posmatrano izvesno je da gasovod TAR neće biti dovoljna konkrencija ruskom gasu, kako bi značajnije uticao na niže cene ovog energenata.
LNG konkurencija
Zato sve zanimljiviji postaju terminali tečnog prirodnog gasa (LNG). Oni se sada sasvim uočljivo pojavljuju kao konkurentska opcija velikih i skupih gasovoda, koji često mogu da postanu i sredstvo raznih manipulacija, pa i ucena kod međunarodnih političkih nesuglasica. Poznat je slučaj sa Ukrajinom, kada su prema Evropi zavrnute gasne slavine zbog nesporazuma sa Rusijom, odnosno „Gaspromom“.
Moraju se imati u vidu i razni animoziteti EU u vezi sa razvijanjem projekta „Južni tok“ koji, ruku na srce, ni do dan-danas nije potpuno definisan, a očigledna je namera EU da raznim propisima i organičenjima, odnosno razdvajanja vlasništva isporučioca i transportera gasa – zbog bojazni od prekomerne energetske zavisnosti od Rusije – „Južnom toku“ stavlja klip u točkove. To proizilazi i iz Trećeg energetskog paketa, odobrenog u EU 2009. godine. On je usmeren na liberalizaciju tržišta električne energije i gasa i predviđa ograničenja za vertikalno integrisane kompanije i na taj način Evropska komisija pokušava da podeli posao prodaje i transporta gasa, ne bi li ušli novi igrači na tržište i uticali na sniženje cene ovog energenta.
Mora se primetiti da u celom ovom gasovodnom zamešateljstvu tečni prirodni gas LNG u poslednje vreme sve više počinje da ulazi u igru i postaje konkurencija ruskom gasu i novom „Gaspromovom“ projektu „Južni tok“. Porast broja LNG terminala postaje važan činilac za plasman prirodnog gasa, naročito kada je reč o udaljenim tržištima, tako da su i među ruskim kompanijama počela da se lome koplja oko ovog novog načina izvoza i transporta ruskog gasa.
Što se tiče čuvenog ruskog gasnog monopoliste „Gasproma“, ova kompanija ima dosta razloga za brigu, bar kada je Evropa u pitanju. Posebno zbog američke revolucionarne strategije dobijanja gasa iz škriljaca i širenja plasmana tečnog prirodnog gasa LNG širom sveta. Po rusku gasnu kompaniju bila je svakako uznemirujuća nedavna vest da je američka kompanija „Činir“ (Cheniere) potpisala dvadesetogodišnji sporazum sa britanskom kompanijom „Centrika“ (Centrica) o snabdevanju Britanije sa 2,4 milijarde kubnih metara LNG-a godišnje. A „Gasprom“ je poslednjih meseci upravo „lovio” britansko tržište. To je svakako imalo uticaj na poziciju ovog giganta, koja je nedavno opala u Evropi zbog pada potražnje za gasom među evropskim potrošačima i nefleksibilne cenovne politike. Tome je značajno doprineo i jeftin ugalj.
Evropski energetski stručnjaci ukazuju da bi sporazum između kompanija „Činir“ i „Centrika“ mogao da označi početak aktivnijeg širenja američkih gasnih kompanija na evropsko tržište. To predstavlja pretnju koju „Gasprom“ ranije nije uzimao u obzir. Trenutno „Činir“ je jedina kompanija u SAD koja ima dozvolu od vlade da izvozi LNG, a uskoro bi moglo da se pojavi i više američkih kompanija na globalnom gasnom tržištu, koje je inače već gotovo preplavljeno projektima novih proizvodnih kapacita tečnog prirodnog gasa.
Nesuglasice i među ruskim gasnim kompanijama
Postoje nesuglasice i među samim ruskim gasnim kompanijama. Ovih dana Aleksandar Novak, ruski ministar energetike napomenuo je da se protivi isporukama tečnog prirodnog gasa na evropsko tržište, gde dominira „Gasprom“, i da bi ruski LNG trebalo da se izvozi u azijsko-pacifički region. On je podržao predloge da se dozvoli nezavisnim proizvođačima gasa da izvoze LNG, ali da bi oni trebalo da budu usklađeni sa „Gaspromom“, koji na osnovu postojećih zakona ima monopol na izvoz gasa i druge proizvođačke kompanije su obavezne da potpišu sporazume o izvozu sa odeljenjima „Gasproma“. Ruska naftna kompanija „Rosnjeft“ i „Novatek“ prethodno su zatražili od Vlade Rusije da razmotri okončanje monopola „Gasproma“ na izvoz LNG-a. Ruski ministar enegetike potvrdio je da će ovim dvema kompanijama biti dozvoljeno da samostalno izvoze LNG, ali ta dozvola neće uključiti evropsko tržište, gde će „Gasprom“ ostati na ekskluzivno monopolskom položaju!
Zajedno sa francuskom kompanijom „Total“, „Novatek“ na Jamalu razvija projekat ogromnog LNG postrojenja, na istočnoj obali Jamalskog poluostrva, koje bi trebalo da počne da radi 2016. godine. Tada bi ruska proizvodnja LNG sa trenutnih 11 miliona tona trebalo da poraste čak na 27,5 miliona tona godišnje. Nedavno je Igor Sečin, izvršni direktor ruske državne naftne kompanije „Rosnjeft“, potvrdio zainteresovanost njegove kompanije za angažovanje u proizvodnji i izvozu LNG i da sa američkom kompanijom „Ekson Mobajl“ (Exxon mobil) žele da ulože 15 milijardi dolara, kako bi izgradili postrojenje za utečnjavanje prirodnog gasa i da to iskoriste za plasman LNG na unosna azijska tržišta.
Nema sumnje da će u narednih deset godina gas imati sve važniju ulogu u zadovoljavanju svetskih energetskih potreba. Pri tome će tečni prirodni gas, zbog svoje praktičnosti transporta i fleksibilnosti u zadovoljavanju različitih potreba, imati posebno važnu ulogu. „Total“ navodi u svom najnovijem izveštaju da će ukupna godišnja proizvodnja LNG u svetu dostići 360 miliona tona u 2020. godini i da će tada LNG zadovoljavati 13 odsto svetskih potreba za gasom.
Evropski monopol
I ruski tečni prirodni gas moći će na sve strane, ali kao što smo napomenuli – ne i u Evropu! Tim ruskim monopolističkim ambicijama EU sada pruža otpor, zakonskom regulativom i što većom konkurencijom.
Toga je očigledno svesno i rusko Ministarstvo za ekonomski razvoj, koje je nedavno objavilo izveštaj u kojem predviđa da će konkurencija od izvoza severnoameričkog gasa iz škriljaca prisiliti „Gasprom“ da do 2016. godine snizi izvozne cene gasa. Na osnovu procene tog ministarstva, cene ruskog gasa u Evropi do 2016. godine postepeno će opasti sa sadašnjih 400 na 329 dolara za 1.000 kubnih metara. Poređenja radi, cena za prirodni gas u SAD na američkom spot-tržištu iznosi 157 dolara za 1.000 kubnih metara, a spot cena iste količine gasa na tržištu Velike Britanije iznosi 363 dolara.
Razumljivo je zašto se Rusija protivi tim novim propisima, jer smatra da Evropska komisija želi da kontroliše tržište i natera „Gasprom“ da pređe sa sistema prodaje na osnovu dugoročnih ugovora, sa dugoročno fiksiranim cenama, na spot prodaju gasa (na slobodnom tržištu). Izvesno je ipak da će konkretno „Gasprom“ morati da se prilagodi nastupajućim promenama na tržištu gasa, posebno u Evropi, i primeri svoj cenovnik.
Izvor; Kwh
