U Srbiji je početkom meseca usvojena Strategija niskougljeničkog razvoja, pet godina nakon što je napisana. Stručnjaci za klimatske promene ocenjuju da je ona „zastarela“, jer se u međuvremenu ispostavilo da borba protiv globalnog zagrevanja mora da bude ozbiljnija.
Kako prenosi Klima 101, reč je je ključnom krovnom dokumentu koji bi trebalo da definiše, uokviri i organizuje domaće klimatske politike u narednim godinama, pa i decenijama.
Nacrt ove strategije bio je završen još davne 2018. godine, ali se sa njenim usvajanjem kasnilo godinama, što je već bila tema kritika i istraživanja.
„Strategija je važan dokument, i njeno usvajanje je dobra vest. Međutim, ne može se zaobići činjenica da je ona pisana pre pandemije, pre rata u Ukrajini, pre velikih promena u energetskim politikama širom sveta. Svet je danas potpuno drugačiji“, kaže Aleksandar Jovović, profesor na Mašinskom fakultetu u Beogradu i jedan od vodećih domaćih stručnjaka u polju klimatskih politika.
Tekst usvojene strategije je gotovo identičan onome koji je prvi put bio predstavljen javnosti 2019. godine. Njegov ključan deo su tri potencijalna scenarija kojima se predviđa i planira ublažavanje emisija gasova staklene bašte do 2030. i 2050. godine, gde se kao minimum postavlja smanjenje emisija od 33,3 odsto u odnosu na 1990, do 2030. godine.
Usvajanje strategije probilo i međunarodne i domaće rokove
Usvajanje ovakve strategije predviđeno je tekstom Pariskog sporazuma iz 2015. godine, koji je Srbija ratifikovala 2017, radi se o jednom od osnovnih dokumenata koji je obaveza svake države potpisnice sporazuma, a koji treba da definiše uloge pojedinačnih država u velikom međunarodnom projektu suzbijanja emisija gasova staklene bašte.
Izuzetak je Evropska unija koja je svoju strategiju usvojila na nivou Unije, i ona važi za sve države članice.
To je ključni dokument ne samo u smislu smanjenja emisija, već i uopšte za budućnost Srbije i njen ekonomski razvoj u svetu koji se ubrzano okreće zelenoj tranziciji, u procesu koji mnogi nazivaju novom industrijskom revolucijom.
Šta se dogodilo u pet godina proteklih od pisanja Strategije do njenog usvajanja:
tri najtoplije godine od kad postoje merenja u Srbiji (2018, 2019 i 2022)
sve velike ekonomije i gotovo polovina zemalja sveta usvojile planove za dostizanje neto-nula emisija
početak i kraj pandemije COVID-19
početak rata u Ukrajini 2022. godine
EU usvojila „Zeleni dogovor“ (2020) i „Industrijski plan“ (2022)
pad cena solarnih panela za oko 37 odsto (do 2021)
„Vlada Srbije nije probila samo rokove iz Pariskog sporazuma, već i iz sopstvenog zakonodavstva“, objašnjava Danijela Božanić, meteorološkinja koja je učestvovala u brojnim samitima UN.
„Zakon o klimatskim promenama, koji je Vlada usvojila 2021, dao je rok za usvajanje Strategije koji je i sam istekao početkom aprila ove godine. Pa je nakon probijanja sopstvenog roka od dve godine na kraju usvojen zastareli dokument, koji je bio uveliko spreman.“
Došlo je do nerazumevanja i nezainteresovanosti državnog vrha da se ozbiljno bavi problemom klimatskih promena.
Ako nešto treba usvojiti iz cele ove priče, to je da je smanjenje emisija neverovatno kompleksna stvar.
Strategija je dokument kojim se planira preusmerenje gotovo čitavog društva.
U strategiji su definisani scenariji, pa indikatori kojima se scenariji procenjuju, pa mere kojima se oni postižu, posledice tih mera, i troškovi i resursi neophodni za njihovo sprovođenje.
Na desetine planiranih mera podrazumevaju sve od izgradnje novih elektrana na obnovljive izvore do promena u ishrani stoke, strategija zatim procenjuje kapacitete za njihovo sprovođenje, njihov uticaj na BDP, na zaposlenost, životnu sredinu, njihove troškove i efekte.
U toj džinovskoj računici krije se, zapravo, i razlog zašto je strategija na kraju usvojena u obliku u kojem je usvojena.
„U pitanju je kompleksna matematika, jednačina sa desetinama varijabli. To ne radi jedan čovek, već timovi stručnjaka koristeći vrhunski softver. Ni u našim najambicioznijim planovima, upotreba uglja u Srbiji nije bila na nuli 2050. godine, mada smanjenje u tom sektoru jeste oko 90 odsto“, objašnjava Aleksandar Jovović.
Srbija inače većinu struje koju troši, a u poslednje vreme i ponovo izvozi, dobija sagorevanjem niskolaloričnog kolibarskog lignita, o čemu je Nova ekonomija već pisala.
Izrada strategije bila je deo posebnog projekta koji je finansirala EU kroz predpristupne fondove, i u njemu su učestvovali kako domaći tako i međunarodni eksperti, uz upotrebu posebno namenjenog softvera.
