Iako je uglavnom ne vidimo, poplava se iz Srbije još nije do kraja povukla, a zbog nje bi Srbija na zimu mogla da bude i mračna i hladna. Brojke su, naime, neumoljive: preti nam nestašica struje
Dobra vest je da panike nema. Loša, da je nema samo trenutno, a još lošija, da će je i te kako biti ako se na vreme, to jest odmah, ne preduzmu koraci kojima će uzroci predstojeće panike biti makar ublaženi u dovoljnoj meri da se spreči njena epidemija.
A vreme nam curi… I nikako neće valjati ako nam samo od vremena i vremenskih prilika bude zavisilo kako ćemo da prezimimo ovu zimu. A zima dolazi, neumitno.
Dijagnoza Kada su se, pre mesec i po dana, vodena stihija i poplava stuštili na Srbiju, nezgodnom igrom slučaja i spletom nesrećnih okolnosti pogodili su uglavnom one delove Srbije koji su joj od vitalnog i presudnog značaja za proizvodnju struje. Prilježnim radom, makar koliko i srećom, odbranjene su termoelektrane „Nikola Tesla“ u Obrenovcu, „Kolubara“, „Kostolac“ i „Morava“ kod Svilajnca, ali Rudarski basen „Kolubara“ – „Kolubarski basen.
Srce energije Srbije“, kako ga s pravom opisuju na svojoj internet prezentaciji – šansu da bude spasen nije imao; voda koja je nasrnula bila je, jednostavno, dvostruko veća od vode za koju je zaštita bila projektovana. Potopljen je veliki deo basena, a naročito su nastradali njegovi najproduktivniji delovi, površinski kopovi „Veliki Crljeni“ i „Tamnava − Zapadno polje“.
U danima poplave i onima koji su usledili, prirodno, najveća pažnja, a i najveći trud bili su posvećeni spasavanju golih ljudskih života; srećom i ne samo srećom a tek da podsetimo, nisu se tačnim pokazale sve one proverene ali zato apokaliptične informacije o stotinama leševa koji plivaju Obrenovcem i ostalim delovima potopljene zemlje. Pa je pažnja, iako je nje sve manje kako vreme odmiče a voda se uglavnom povukla u svoja korita i ustaljene tokove, preusmerena na obnovu kuća i lične imovine nesrećnika koji su svoju imovinu u poplavama izgubili.
Pažnja je, premda nedovoljno i to zabrinjava ali nije sada tema, posvećena i pitanju (ne)odgovornosti nadležnih koja je štetu učinila i većom nego što je morala da bude.
Usput se, da to ne zaboravimo, zabavljamo i pažljivim iščekivanjem one milijarde evra pomoći Evropske unije. O jadu zabavljeni, naravno, jer od početka znamo da je najava te milijarde evra pomoći bila puki propagandni trik propagandista EUropskih integracija, a znamo i da će nam, u najboljem slučaju, mada se ni on još ne nazire, stići tek desetak miliona evra – precizno: između dva i po i četiri i po odsto procenjene štete koju nam budu priznali – a i njih ćemo dobiti tek kada pravilno ispunimo sve aplikacije i kada ih, kako je glasila poslednja informacija pre nego što se o EU pomoći potpuno ućutalo, podelimo sa Bosancima i Hrvatima, koji bez nas za tu pomoć ne bi mogli ni da apliciraju, dok smo mi sami, nažalost, zbog štete koju smo pretrpeli, za samostalnu aplikaciju bili sasvim podobni…
Ali kuće će biti popravljene jer popravljene moraju da budu u domaćinskoj zemlji kakva je (još) Srbija, EU pomoć će nam stići ili neće stići a ponajbolje je da se na nju mnogo i ne oslanjamo, međutim, brigu izaziva opasnost o kojoj se govori malo do nimalo.
Izmakla je pažnji javnosti možda i zato što se ne vidi, što ne znači da je zato i manje opasna. Naprotiv. Ukratko: da, poplava se iz Srbije povukla, ali samo uglavnom. I dalje su pod vodom kolubarski ugljenokopi. I neće iz njih voda oteći zato što se o njoj ne govori, a to što se ne govori moglo bi da znači da ćemo na zimu podeliti sudbinu onog cvrčka iz dečje i tako poučne pričice o cvrčku i mravu, cvrčka koji tokom leta nije učinio ono što je morao da bi se pripremio za bezbednu i toplu zimu.
Čitav problem s potopljenim ugljenokopima, ipak, ne leži toliko pod vodom u basenu Kolubare – situacija je takva kakva jeste, i najoptimističkije a realne procene govore da na ove ugljenokope ove zime ne smemo da računamo – koliko je problem u očiglednom odsustvu, makar kada je o javnosti reč a nema mnogo dokaza da je drugačije i kod onih koji su za javnost nadležni, dakle u primetnom odsustvu svesti o posledicama koje će privremena i iznuđena amputacija srca energije Srbije ostaviti na energetsku situaciju u Srbiji.
A govor brojki je nemilosrdan koliko i rečit.
Ukupna snaga srpskih termoelektrana – izuzimajući termoelektrane na Kosovu i Metohiji koje su nam nedostupne od 1999. godine – iznosi oko 4.000 megavata. Uz termoelektrane, u proizvodnji struje u Srbiji učestvuju i hidro i gasno-mazutne elektrane, sa 2.835 odnosno 353 megavata snage. Drugim rečima, elektrane koje struju vade iz uglja (lignita) Srbiji daju, maltene, 60 odsto ukupno proizvedene struje.
Izvor Pečat
