„Kolubarska“ bitka sa prirodom
Prvi put u svojoj skoro 120 godina dugoj istoriji Rudarski basen „Kolubara“ bio je prinuđen da na nekoliko dana potpuno zaustavi proizvodnju uglja. Najveći snabdevač srpskih termoelektrana pretrpeo je ogromnu štetu, a procene govore da će proći mnogo vremena pre nego što on ponovo stane na svoje noge
Ni nedelju dana od jezive noći u kojoj je izgledalo da je čitav region odjednom pretvoren u kartonsku scenografiju za snimanje nekog visokobudžetnog filma o kataklizmi, sunce ponovo sija i zemlja oko kolubarinih kopova skoro je sasvim suva.Fotografije su skoro idilične, ako su napravljene iz pravog ugla – u prvom planu trava, procvetale bele rade, u daljini nepregledno mirno jezero u kome se ogleda plavo nebo.
A nasred jezera – mašine. Moćni „glodari“ visoki i po trideset metara „do grla“ u vodi. Tišina.
Jesu li sve kolubarske bager-lađe potonule?
Bačeni na kolena za nekoliko sati
Protekla godina bila je za „Kolubaru“ više nego uspešna – četiri površinska kopa zabeležila su odlične rezultate. U januaru je objavljeno da je za dvanaest meseci 2013.iskopano preko 31 miliona tona lignita, što je druga rekordna proizvodnja u istoriji ovog Rudarskog basena.
Takođe, krajem decembra obeležen je simboličan jubilej – ka termoelektranama je krenuo vagon sa milijarditom tona uglja iskopanom od 1946.godine, od kada se vrši precizna evidencija proizvodnje. Nov moderni kop „Tamnava-Zapadno polje“, u čiji razvoj su proteklih godina uložena velika finansijska sredstva, radio je punom parom, a najavljeni su i prvi konkretni koraci na realizaciji novog velikog projekta – otvaranja površinskog kopa „Radljevo“.
Svi planovi i dugoročna strategija preko noći su, bukvalno, pali u vodu.Nezapamćena elementarna nepogoda koja je Srbijuzadesila odnela je desetine ljudskih života, skoro obrisala sa mape čitav jedan grad i devastirala kompletnu infrastrukturu, poljoprivredu i privredu naše zemlje.
Razmere katastrofe još uvek se ne mogu u celini sagledati, ali ono što se sa sigurnošću može reći je da ćemo posledice ovih dramatičnih događaja trpeti godinama. Kada je reč o šteti koju je nezadrživa vodena bujica nanela „Kolubari“, najvećem proizvođaču uglja u našoj zemlji, prve najgrublje procene govore da su u pitanju stotine miliona evra.
Dogodilo se ono što ljudi koji su u ovom rudarskom basenu proveli čitav radni vek nisu mogli ni da zamisle – pred nemilosrdnom stihijom svi sistemi na kopovima su stali.Huk traka kojima je ugalj decenijama klizio ka pogonima za preradu zamenio je preteći i zaglušujući huk ogromne količine vode koja nezaustavljivo nadire sa svih strana.
Rudari koji su se te dramatične noći zatekli na licu mesta, zajedno sa predstavnicima rukovodstava „Elektroprivrede Srbije“ i „Kolubare“, koji su se odmah okupili, mogli su samo da, potpuno nemoćno, sa ivice kopa posmatraju iživljavanje prirode. Pred očima im se odigravala nestvarna, apokaliptična scena iz najgorih košmara – reka Kolubara probila je nasipe i strovalila se u rupu iz koje su, do tada, moćne mašine vadile u proseku po 90.000 tona uglja svakoga dana.
-U potpunom sam šoku.Ovoje strahovit udarac za našu elektroprivredu.Najvažnije je u ovom trenutku da su zaposleni na vreme sklonjeni i da bujica nije ugrozila ljudske živote. „Kolubara“ je srce srpske energetike, a to srce noćas je ranjeno – rekao je tada rezignirano v.d. direktora EPS-a Aleksandar Obradović.
Kada je kiša konačno prestala, a reka se vratila u svoje korito, na svetlosti dana stvari su postale jasnije. Na prostoru „Tamnava Zapadnog polja“, najvećeg kopa koji je do poplave proizvodio skoro 50 odsto ukupnog uglja u „Kolubari“, ostalo je jezero površine 20-ak kvadratnih kilometra.
Procenjuje se da je dubina na nekim mestima, odmah posle katastrofe, iznosila i do 70 metara, a da je ukupna količina vode koja se sada tamo nalazi oko 210 miliona kubika (celo Vlasinsko jezero, na primer, ima 165 miliona kubika).
Na drugom tamnavskom kopu – „Veliki Crljeni“, na kome je 2013.proizvedenooko 4,5 miliona tona lignita, ostalo je jezero od oko 26 miliona kubika. U prvom trenutku, devet rotornih bagera, odlagači, kompletna oprema za transport i ostale pomoćne mašine, bili su pod vodom.Na nekim mestima samo su se najviši delovi „glodara“, koji se, ironično, zovu katarke, videli iznad površine.
Ronioci, koji čekaju da se vidljivost pod vodom poveća, ovih dana će pokušati da se spuste, snime situaciju i naprave barem grubu procenu stanja opreme koja je ostala zarobljena.Iako se niko ne usuđuje da daje preciznije procene, stručnjaci se slažu da će biti potrebno nekoliko meseci da se, uz korišćenje najmoćnijih pumpi, sva voda izvuče iz „Velikih Crljena“.Na „Tamnava- Zapadnom polju“, na kome je situacija daleko ozbiljnija, ovaj posao bi mogao da potraje i do godinu i po dana.
Mora biti života posle potopa
Ispostavilo se da su, na sreću, druga dva kopa, Polje „D“ i Polje „B“, prošla mnogo bolje. Voda se sa ovog prostora povukla mnogo brže, pa je, uz neverovatan trud zaposlenih (koji i inače, kada situacija nije vanredna, rade u teškim uslovima), proizvodnja uglja ponovo pokrenuta već nakon nekoliko dana. U smanjenom obimu, naravno, i uz brojne poteškoće, ali trake su prve desetine hiljada tona odvezle ka pogonu „Prerada“ iz koga će biti poslate u termoelektrane, što je vratilo nadu da, ipak, nije sve izgubljeno.
-Bitka za sutra u Srbiji vodi se u „Kolubari“ – rečeno je prilikom puštanja u pogon i punjenja prvih vagona nakon katastrofe, kome su prisustvovali predstavnici najvažnijih državnih institucija nadležnih za oblast energetike. Tom prilikom istaknuto je da se velike nade polažu u modernu tehnologiju koja bi trebalo da omogući da se voda iz ogromnog novonastalog veštačkog jezera ispumpa tako da se ne ugrozi stabilnost masivnih zarobljenih mašina. Stručnjaci su obazrivi, jer skoro da ne postoje podaci da se išta slično bilo gde dogodilo, pa je sled događaja skoro nemoguće predvideti.
-Verujemo, ipak, da će „Kolubara“ za pet meseci biti u stanju da Termoelektrani „Nikola Tesla“ u Obrenovcu dnevno isporučuje oko 60.000 tona uglja i da će to biti dovoljno za njen rad, sa nešto umanjenim kapacitetom – rekao je direktor Rudarskog basena Milorad Grčić.
Treba uzeti u obzir i činjenicu da će oporavak „Elektroprivrede“ biti, možda jedan od važnijih, ali ipak samo deo sveukupnog oporavka čitave Srbije koja je pretrpela jedan od, možda, najsurovijih udaraca u svojoj nemilosrdnoj savremenoj istoriji. Taj oporavak biće nemoguć bez odlučne podrške i pomoći međunarodnih institucija, koje će, nadamo se, pomoći da se obnovi uništenaprivreda, kojaje ionako bila u nezavidnom položaju. U tom kontekstu, postizanje energetske samostalnosti i sigurnosti, koje je nemoguće bez jake i stabilne „Kolubare“, moralo bi da bude jedan od prioriteta.
Šta će biti dalje i u kom smeru će se ići, niko se još ne usuđuje da govori.U noći drame, dok je kiša još uvek lila kao iz kabla, činilo se da neće svanuti nikad i da je sve zauvek izgubljeno.Nekoliko dana kasnije, kada su se strasti smirile i snage kako-tako konsolidovale, fatalizam jepoguranu ćošak, jer drugog izbora nema.Činjenica je da „Kolubara“, kao, uostalom, ni Srbija, nikad više neće biti ista.Takođe, činjenica je i da voda, ipak, nije odnela najvažnije – ugalj.On je i dalje tu, biće samo mnogo teže doći do njega.
Moderni srpski „ratnici”
Ironično, tačno sto godina nakon što je na ovim prostorima vođena jedna od najtežih i najslavnijih bitaka u kojoj su hiljade ratnika izgubile život, njihovi potomci suočeni su sa novim, drugačijim, ali podjednako velikim izazovom.Stotine ruku modernih srpskih „ratnika“, ponelo je na kopu, samo nekoliko dana nakon katastrofe, zajedno kabl uzbrdo, što je ovekovečeno i fotografijom. Ona bolje od hiljadu reči govori da rudari „Kolubare“ nemaju drugog izbora nego dasvoj hleb sa sedam kora nastave da zarađuju, kako znaju i umeju, za dobrobit svih nas.
Izvor Serbia Energy
