Privatizacije manjinskog dela elektroprivrede mogla bi da se izvede i uvođenjem stranih partnera u izgradnju novih elektrana
Aleksandar Vučić, premijer Srbije, na opšte iznenađenje mnogih u svom ekspozeu je rekao „da je ovo javno preduzeće najvrednija kompanija koja je u državnom vlasništvu, ali da država dobija malo prihoda od nje”.
– Za Srbiju strateški nije dobro rešenje da prodajemo većinski paket akcija EPS-a. Najbolja opcija bio bi ulazak manjinskog partnera do kraja sledeće godine (jedna od vodećih svetskih firmi u energetskoj industriji). Taj partner bi birao većinu menadžmenta EPS-a i povećao efikasnost poslovanja.
Država bi dobila i više profita iz poslovanja EPS-a i povećala bi se vrednost kompanije za slučaj da se kasnije odluči za privatizaciju ili listiranje na berzi. Ovaj proces (ulaska manjinskog akcionara) realno je moguće okončati u toku 2015. ili 2016. godine”.
Da li treba privatizovati EPS, pa makar i njegov manji deo?
Upućeni kažu da nema toga što strani partner može, a domaći ne i da bi za EPS bilo najbolje pustiti ga da radi po tržišnim principima. To znači da iz javnog preduzeća pređe u a. d. i da politika više ne bude ta koja će diktirati cenu struje i čuvati socijalni mir.
Razlog da EPS ostane državni je i taj što je ovo preduzeće najvrednije što je Srbiji ostalo, pored „Telekoma”. Ali, šta će biti kada ostane i bez toga?
Privatizacija možda jeste najbolja za kompaniju, ali za državu nije, kaže izvor upućen u ovu problematiku, blizak EPS-u, jer država više neće moći u toj meri da odlučuje o poslovanju (tim pre što se novom manjinskom vlasniku ostavlja pravo da bira direktore), za šta se dobija više para prilikom prodaje.
Tu je odličan primer NIS čija je privatizacija spasla kompaniju bankrota, ali zato svakih sedam do 10 dana gazda sam menja cenu na pumpama, ne čeka zeleno svetlo države.
Upitan da li je realno očekivati da bi neka domaća firma, koja se bavi trgovinom struje, mogla da kupi manjinski deo EPS-a, isti izvor kaže, da ne veruje da iko od njih ima toliki novac.
Ako je država već rešila da proda deo ovog javnog preduzeća, bilo bi poželjno da to bude energetska kompanija, jer bi država u tom slučaju osim para dobila i znanje. Kao primer fer privatizacije ovaj izvor navodi prodaju crnogorske elektroprivrede, koja je deo para dobijen od Italijana dala u budžet, a deo u kompaniju.
Najgori scenario bio bi da se ide na parcijalnu prodaju EPS-a kao što su uradile Bugarska ili Makedonija. Kada bi Srbija prodala distribuciju ili hidroelektrane to bi bilo katastrofalno za buduće funkcionisanje EPS-a, ističe ovaj izvor.
Nasuprot njemu, Milan Đorđević, presednik Sindikata radnika EPS-a kaže, da bi privatizacija bila dobra za državu, ali ne i za građane, jer bi cena struje morala znatno da se poveća, a isključenja bi bila mnogo, mnogo rigoroznija.
– EPS ima dovoljno dobar domaći menadžment da sam pravi profit i uspešno posluje. Potrebno je samo da EPS iz javnog preduzeće pređe u a. d. i da se politika povuče iz EPS-a Čak i s ovom cenom struje, ali bez uplitanja politike EPS bi bio vodeća kompanija, tvrdi on, dodajući da moraju da se nateraju svi u lancu da plate dugove ovom javnom preduzeću.
Đorđević ističe da je i sam premijeru uoči ovih izbora poručio da dobro razmisli šta će ako bude došlo do privatizacije EPS-a, jer „premijer bez EPS-a postaje predsednik mesne zajednice”.
Ovaj sindikalac veruje da je u priči o privatizaciji premijer mislio pre svega na to da bi za završetak TENT B3 trebalo uvesti strateškog partnera kako bi se zajedno s kopom Radljevo ceo posao priveo kraju, te da nema govora o prodaji dela EPS-a, što bi bilo najgore moguće za kompaniju.
Izvor Politika
