Po stručnim i relevantnim projekcijama od svih velikih sila u svetu, samo Rusija nije u situaciji da i tokom sledeće dve decenije uvozi važne energente poput nafte i gasa: SAD su u situaciji da uvoze i više od polovine sopstvenih potreba nafte i nešto gasa; zemlje EU iz sopstvenih potreba podmiruju trenutno oko 25% nafte i nešto preko polovine gasa. Godine 2030. zemlje koje sad čine EU će moći da iz sopstvenih izvora zadovolje tek oko 20% potreba nafte i oko 40% gasa. Mogućnosti u tom pravcu Kine, Japana i Indije su još manje, odnosno udeo sopstvenih izvora je još skromniji. Jedina svetska sila koja i sada, a posebno za dvadeset godina, ne samo da neće morati uvoziti naftu i gas, nego će imati višestruke mogućnosti da ogromne proizvedene viškove izvozi, jeste Rusija. Sada ona može izvoziti i više od dve trećine sopstvene proizvodnje nafte, a za dvadeset godina projekcije su i više od tri četvrtine. U slučaju gasa, mogućnosti izvoza su takođe izrazite, pa najvažniji energenti, uz posedovanje ekvivalentne snage u nuklearnom naoružanju sa SAD, predstavljaju oblasti gde je Moskva još od nestanka SSSR zadržala elemente nekadašnje supersile, što se takođe odnosi i na ukupno posmatrano celokupne prirodne resurse kojima raspolaže, i koji su kao takvi najveći na svetu (posebno praktično sve važnije rude metala i nemetala, uključujući i plemenite metale i dijamante, šumu, čistu pitku vodu, kvalitetne obradive površine, kao i najveće površine sa najkvalitetnijom zemljom za zemljoradnju u svetu, černozemom, i drugo).
Kada je u pitanju ostatak Evrope, on je posebno zavisan od ruskih energenata, ali i drugih važnih navedenih resursa kojima upravo Rusija obiluje. Posebno su Nemačka, Francuska, Italija i druge najveće evropske zemlje upućene na stratešku ekonomsku saradnju sa Rusijom, ali i razvijanje što sveobuhvatnijih odnosa sa Moskvom po nizu drugih pitanja (poput, recimo, opšteg pitanja bezbednosti i dr). Sa druge strane, američka politika (uz koju je i Britanija) sa nezadovoljstvom posmatra sve jaču potrebu za produbljivanjem na što sveobuhvatnijem nivou saradnje zemalja EU (i ostalih evropskih zemalja) sa Rusijom, gde je posebno važna energetska saradnja.
U tom pravcu, anglo-američka politika pokušava da ometa na svaki način ovaj prirodan proces interesne saradnje zapadne i srednje Evrope sa Rusijom, odnosno istočnim delom evropskog kontinenta. Potreba za ruskim resursima i proizvodima se u ekonomiji podvodi kao niska elastičnost tražnje, odnosno ona nema supstituta: praktično kao što svaki pojedinac, da bi preživeo, mora kupovati hleb, tako i države moraju kao nezamenljive i bez alternative koristiti i uvoziti upravo resurse i proizvode kojima Rusija obilato raspolaže, a to se posebno odnosi na dragocene energente − naftu i gas. Otuda Rusija spada u retke zemlje u svetu i po tome što redovno višestruko više izvozi u nominalnom iznosu, kada se posmatra ukupna razmena sa svetom, nego što uvozi; razlog tome su i kolosalna sredstva koja se dobijaju od izvoza energenata, plemenitih metala, drveta i dr.
Sistem cevovoda kojima se sprovode skupoceni energenti do potrošača su svakako vrlo važni i njihova mreža se stalno dopunjuje. Srbija bi izgradnjom „Južnog toka“ došla do sopstvene i višestruke dobiti od izuzetnog značaja.
Sa jedne strane, ona bi obezbedila za sopstvene potrebe siguran i kontinuiran, dakle, nesmetan dotok gasa, što je veoma važno ako se setimo izvesnih zastoja i restrikcija u distribuciji ovih energenata u nekoliko navrata poslednjih godina, kao posledice pokušaja ključnih zemalja u postojećem sistemu cevovoda (Ukrajine, potom Belorusije) da trenutnom blokadom dotoka za ostatak Evrope izdejstvuju posebne povlastice od Moskve, u vidu dodatnog obaranja cene energenata za njih. Izgradnjom „Južnog toka“, i pre toga „Severnog toka“, ove zemlje i postojeći putevi cevovoda, odnosno sistem „Družba“, napravljen još pre više decenija kroz središnji deo Evrope, prema njegovom zapadnom delu, koji ide preko teritorije Ukrajine, i u manjoj meri i preko Belorusije, izgubio bi svoju ekskluzivnost i povlašćen značaj, izgradnjom ovih alternativnih pravaca.
Drugo, Srbija bi i sama dobila na značaju, jer bi prestala da bude samo prijemnik energenata, preko transporta cevovoda koji vode iz drugih zemalja, i postala i sama jedna od država koja ima značaj i mogućnosti tranzitne zemlje ovih važnih energenata za središnji i zapadni deo Evrope.
Treće, Srbija bi od tranzita energenata preko svoje teritorije počela u budućnosti, puštanjem u rad „Južnog toka“, da dobija u kontinuitetu solidna (posebno za jednu siromašnu i dotokom deviza deficitarnu zemlju) sredstva, koja bi vremenom brzo isplatila uložena sredstva srpske strane za izgradnju trase.
Četvrto, pored Srbije, krak „Južnog toka“ ići će i za Republiku Srpsku, čime se dodatno jača ovaj srpski entitet, njegova veza sa Srbijom i prijateljskom silom Rusijom, a time i kapacitet za odbranu integriteta Republike Srpske koji je u kontinuitetu ugrožen od vlasti u Sarajevu i dela međunarodnog faktora (upravo onog kome i sam projekat „Južni tok“, sa svim što on nosi, predstavlja veliku smetnju, a to je isključivo anglo-američka politika).
Peto, i možda najvažnije: izgradnjom „Južnog toka“ izuzetno se jača uticaj Rusije na čitavom Balkanu i u odnosu i na samu Srbiju, što je izuzetno značajno za srpski faktor u celini, jer je od svih svetskih sila jedino Rusija ta koja je u celini naklonjena srpskim egzistencijalnim interesima i pokazuje prema nama svoje prijateljstvo, i u svakom slučaju odsustvo bilo kakvih neprijateljskih elemenata. Time srpski faktor najzad dobija jednu veliku silu kao prijateljsku bliže svom okruženju, da ne govorimo da preko povećanog ruskog uticaja sledi i uticaj drugih zemalja koje su u integracionim procesima sa Moskvom, poput Belorusije, Kazahstana, Ukrajine, a da se i ekonomski prodor Kine i drugih sila BRIKS-a na taj način dodatno pospešuje. Srbija i Republika Srpska tako jačaju i svoju geopolitičku snagu i dodatnu privlačnost za trenutno od Đukanovićevog režima otrgnutu od tradicionalnog srpskog nacionalnog bića Crnu Goru, kao i na južnu srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju, jer geopolitičke igre na Balkanu, i pored svih dosadašnjih američkih poduhvata na srpsku štetu, nisu, a to nas istorija uči, nikako i definitivno završene.
U okviru projekta „Južni tok“ se planira izgradnja četiri kraka (toka), od kojih svaki ima mogućnost za protok 15, 75 milijardi kubika gasa. Planirano je da će ovaj cevovod kroz Evropu početi sa radom u prvom kvartalu 2016. godine, a da će svoju punu snagu – od 63 milijardi kubika – pokazati 2018. godine. Cena „Južnog toka“, danas najskupljeg projekta u Evropi, procenjuje se na 16,6 milijardi evra.
Sve ovo naravno dobro zna američka politika, koja je u protekle dve decenije u periodu svoje dominacije dosta učinila da devastira srpsko nacionalno biće na čitavom Balkanu, posmatrajući nas elementima dugog trajanja, kao pravoslavne, kao Slovene i kao istorijske potvrđene saveznike sa Rusima, dakle široke mase srpskog naroda, kao „nepopravljivo proruske“. Stoga američka politika čini sve da na svaki mogući način omete izgradnju „Južnog toka“, posebno otkada se zamišljeni alternativni cevovod „Nabuko“ pokazao neisplativim i promašenim. U tom pravcu, preko medija koji se nalaze u Srbiji, a pod presudnom kontrolom atlantističkih snaga, se dodatno podgrejava napad na „Južni tok“, u čemu svakako prednjači TV B92. Ova televizija na teritoriji Srbije, u emisiji „Insajder“, radikalizuje napade na „Južni tok“, služeći se selektivnim prezentovanjem informacija, jednostranim odnosom prema ovom pitanju, izborom sagovornika i čak na momente i prekrajanjem istine. Ona čak snima čitav serijal emisija posvećenih „Južnom toku“, pokušavajući, ako već ne može da ospori ukupnu važnost i značaj ovog projekta za srpske interese, da akcentira pojedine segmente ostvarenja ugovora, i da traženjem potencijalnih (i isforsiranih, a nekad i izmišljenih) mana i nepreciznosti u njegovoj realizaciji okreće javno mnjenje u Srbiji protiv ovog projekta i ukupne saradnje sa Rusijom.
Tako već nakon emitovanja prve emisije u zamišljenoj i snimljenom serijalu na ovu temu, emitovane 23. septembra, u jednočasovnom trajanju možemo sagledati celokupnu koncepciju ovog novog (starog) medijskog poduhvata. U emisiji se ističe kao najveći problem čitave koncepcije funkcionisanja „Južnog toka“ kroz Srbiju što je u njegovom lancu realizacije predviđena i jedna ćerka firma sa sedištem u Švajcarskoj, iako sam ugovor, kako se priznaje, daje mogućnost da njeno sedište može biti bilo gde. To je navedeno i precizirano još u prvobitnim dogovorima za ostvarenje „Južnog toka“ sa Srbijom još tokom 2008. godine, tako da taj deo ugovora ostaje nesporan i u kasnije dorađivanim klauzulama realizacije čitavog koncepta i jasno je da se ne može menjati, kao i svaki ugovor, bez saglasnosti obe strane. Stiče se utisak da insistiranjem na potencijalno lošijim rešenjima za srpsku stranu, ovog i nekih drugih delova ugovora o „Južnom toku“, „Insajder“ zapravo ne želi korekciju samog ugovora, što je nemoguće bez saglasnosti obe strane, već pokušava da ospori čitav ugovor, i makar stvaranje što gore i iskrivljene slike u čitavom javnom mnjenju zemlje o ovom poduhvatu. Čudno je da sa ovakvom preciznošću i čistunstvom, kojim „Insajder“ traži eventualno mogući gubitak od maksimalne dobiti za „Južni tok“, čiji je ukupan dobitak za srpsku stranu svakako nesporan, ne pokazuje ni izbliza za bilo koji od niza poduhvata koje je protekloj deceniji i kusur srpska strana imala od brojnih promašenih privatizacija, od Amerike i dela Zapada nametnutog pogubnog neoliberalnog ekonomskog modela, rasprodaje domaćih banaka i privrednih objekata, naročit je primer „Sartid“, cementara i kapitalnih objekata (za po jedan evro i sl.), a pokazuje samo tamo gde se realizuje projekat sa ruskom stranom. Interesantno je da se u čitavoj jednočasovnoj emisiji o konceptu „Južni tok“, gde se, govoreći o srpskom interesu za njega, nigde ne spominje da ovaj kapitalni poduhvat za srpsku stranu nosi i određene dobitke, a posebno se nigde ni jednom rečju ne spominje presudna pomoć od strane Rusije da se u SB OUN blokira američki pokušaj priznavanja nezavisnosti Kosova, i druge široke i sveobuhvatne političke pomoći koje Srbima pruža ruska strana.
Kao glavni sagovornik u emisiji, i već u kontinuitetu manje ili više suptilni ali postojani trudbenik na blokadi i različitom osporavanju „Južnog toka“ kroz Srbiju je ministarka energetike Zorana Mihajlović. Ona je i započela faktički svoju karijeru u politici kao jedan od najistaknutijih eksponenata formalno NVO – „ISAK centra“ − a zapravo američke finansijske organizacije i centra za organizovanje i finansiranje poduhvata javne denuncijacije i blokade ostvarenja „Južnog toka“. Prethodno je postala istaknuti funkcioner G17 Plus, da bi potom ušla u Naprednu stranku. Mihajlovićeva je član „Ist bridž“, američke lobističke NVO, zajedno sa istaknutim atlantističkim igračima u Srbiji. Neobično je da za stranku čije članstvo i birači od formiranja čine u najvećem rusofili i podržavaoci „Južnog toka“, u ključnom ministarstvu za ostvarenje „Južnog toka“ predstavlja atlantistički lobista. No, kad je u pitanju upravljačka piramida sadašnjeg SNS, njen vrh čini u geopolitičkom pogledu drukčije opredeljena struktura ljudi, od pretežno patriotskog i kontinentalno geopolitički opredeljene baze, što se zbog blokade medija u Srbiji znatno sporije razaznaje u širem javnom mnjenju – upravo dovoljan period da se ostvare zamišljeni poduhvati velikih scenarista – overavanje odvajanja Kosova i Metohije, uključujući i njegov severni deo, od Srbije, nastavak primene neoliberalne ekonomije koja nas vodi ka predvidljivom bankrotu i, u svakom slučaju, daljoj privrednoj agoniji besperspektivnog i pogubnog nastavka puta „ka EU bez alternative“ (i, u svom finalu, verovatno i bez Srba), blokade medija i dr. Interesantno je da je i jedini pojedinac koji je zaposlen u energetskom upravljačkom sektoru danas, i koji se pojavio u ovoj emisiji, takođe kritikujući kvalitet postignutog ugovora „Južni tok“ − Svetislav Krstić, koji je takođe funkcioner i član SNS. Kako je na tapetu Krstićevih i Mihajovićevih kritika posebno bio i Bajatović i „Srbijagas“ iza koga stoji SPS, onda bi i površnom posmatraču postalo verovatnije da aktuelna vlast daleko bolje sarađuje u otuđenju Kosova i Metohije, daljnjem EU putu ili zadržavanju blokade medija, nego što je izgleda nepostojeći konsenzus oko (samo) uznemiravanja realizacije projekta „Južni tok“. Da li je SPS izgleda i za realizaciju „Južnog toka“, i za neodržavanje gej parade (koja je upravo otkazana), ili su u postojećoj koaliciji stvari iza paravana ipak nešto različitije nego što se to široj javnosti može činiti?!
Mihajlovićeva je, između ostalog, već pokušala u aprilu mesecu ove 2013. godine, da direktnije dovede u pitanje ostvarivanje „Južnog toka“ u Srbiji, pokušavši da ga poveže sa konceptom Trećeg energetskog paketa EU, što je zbog reakcije Vlade i javnog mnjenja stavljeno do daljnjeg ad akta. Time bi se ovaj koncept, s obzirom na to da Srbija još nije nedvosmisleno izglasala da je on od nacionalnog značaja i kao takav nedodirljiv za ovaj filter energetske podobnosti pri EU (koncept Trećeg energetskog paketa), mogao kad-tad dovesti u pitanje, što još uvek nije definitivno skinuto sa dnevnog reda. I upravo u tom pravcu, ne treba novi (stari) medijski pokušaj satanizacije „Južnog toka“ od strane B92 i drugih (stranih po vlasništvu i uređivačkoj politici, a domaćih samo po lokaciji) medija u Srbiji posmatrati samo kao jalov pokušaj osporavanja ovog velikog privrednog poduhvata, sa značajnim geopolitičkim uticajem. Jer preko realizacije „Južnog toka“ najzad i građani Srbije i srpskih prostora mogu osetiti tekovine (blagodeti) postepenog ali neumitnog procesa prerastanja svetskog poretka ka multipolarnom. Od onog monopolarnog, ostale su nam svakako nama dobro poznate tekovine: ruševine od bombardovanja devedesetih, sa pratećim posledicama do danas; zemlja ekonomski upropašćena, upornom primenom neoliberalnog ekonomskog koncepta; blokirani i jednostrani mediji, čiji su B92 i sam „Insajder“ tipični predstavnici; gubitak teritorija i fragmentacija srpskog etničkog prostora, gde su pojedini krajevi izloženi raseljavanju i genocidnoj politici prema srpskom stanovništvu (u Hrvatskoj, na Kosovu i Metohiji, izuzev severa, za sada), ili pak samo kulturnom i identitetskom genocidu (Crna Gora), Haški (ne)sud i brojni drugi problemi i njihove posledice i ožiljci u svakome od nas. Da li će, i uprkos svemu, realizacija koncepta „Južnog toka“ biti početak promena nabolje na srpskim prostorima, promena koje će biti na taj način donete i spolja, kao što su nam, uostalom, pogubne posledice i promene u poslednje dve decenije bile takođe nametnute i donete spolja, samo sa različite strane sveta, jer je američka administracija ipak na dalekom Zapadu? U tom slučaju, za početak, sarađujmo makar na realizaciji koncepta „Južni tok“, koji dolazi sa bližeg Istoka (iz Rusije) i prostire se i ka bližem Zapadu (dakle srednjoj i zapadnoj Evropi).
Možda je i naša geopolitička budućnost saradnja i partnerstvo sa bližnjim Istokom i sa bližnjim Zapadom, koji uostalom, uz sve potencijalne manje razlike, međusobno uspešno sarađuju na, za „stari kontinent“, strateškom projektu „Južnog toka“, koji nas i na taj način može povezati u energetski jedinstvenu Evropu od Atlantika do Urala (Vladivostoka), baš kao što je tom vizionarski težio i jedan De Gol. To svakako nije onaj „bridž“, most koji na nevidljiv ali prepoznatljiv način povezuje B92, „Insajder“, Mihajlovićku i vrhove različitih piramida u Srbiji i oko nje, ali je svakako onaj most koji je i te kako prihvatljiv i za kojim teže široke mase stanovništva u Srbiji i na srpskim prostorima − most ka budućoj egzistenciji i opstanku na vetrometini geopolitičkih interesa most velikih sila, most ka opstanku jednog naroda, kakav su naši preci već znali da pronađu i u daleko težim okolnostima: u seobi Srba pod Čarnojevićima pred turskim pogromima, ili neki od trošnih ali ipak spasonosnih mostova preko zaleđenih reka srpskoj vojsci i narodu u bespućima Albanije pre jednog veka. Možemo li ga i sad pronaći i kročiti na njega u pravom trenutku i na pravom mestu, i ostaviti iza sebe sve izazove koji stoje na tom putu, i gde „Insajder“ predstavlja samo jedno od prolaznih ptica-rugalica pored puta?
Izvor Geopolitika
