Primer Ukrajine jako je poučan, i onome ko želi da vidi, govori jako puno. Dobro plaćeni Gaspromovi lobisti godinama su uspevali da izlobiraju suicidalne ugovore o uvozu gasa, tako da je Ukrajina, sasvim tiho, samo na osnovu naduvanih cena gasa, uvedena u dug prema Gaspromu koji se meri desetinama milijardi dolara. Julija Timošenko je u zatvoru zato što je pristala na ugovor u kome Ukrajina plaća ogromne količine ruskog gasa, čak i ako te količine i ne iskoristi, tako da i tu treba zapaziti da i među sadašnjom ukrajinskom opozicijom nisu bili gadljivi na Gaspomovo lobiranje, da bi sada, kada su shvatili da je od početka to bila strategija za uvođenje Ukrajine pod novu gvozdenu zavesu, izašli na ulice.
Ukrajina je ovim manevrom Gaspoma, dovedena u nemoguću situaciju, u stanje zaduženosti koje znači da Ukrajini nije dovoljna Evropska unija, već joj treba i najmanje 20 milijardi dolara da ne bi bankrotirala, tako da je velikodušno sniženje cena ruskog gasa za trećinu i kupovina državnih obveznica Ukrajine u vrednosti od 15 milijardi dolara, samo završni potez ruske strategije uvođenja Ukrajine u dužničko ropstvo, pod novu gvozdenu zavesu. Pod prethodnom gvozdenom zavesom, milioni Ukrajinaca živeli su tako lepo, i toliko miliona Ukrajinaca je izgubilo glave, da je jako teško oteti se utisku da najmanje pola Ukrajine ovaj Gasprom-Janukovič manevar neće prihvatiti po cenu života, i da je već sada jasno da Ukrajina ovakva kakva jeste i teritorijalno i ekonomski, postaje zemlja neodrživih protivrečnosti koje vode neminovnim sukobima i podelama.
Kada čovek pogleda Srbija gas, jako je teško ne povući neke paralele između Ukrajine i Srbije. Srbija gas je postao glavni kanal za uvođenje Srbije u slično dužničko ropstvo u kome sada Ukrajina grca i tetura se na ivici građanskog rata. Gasifikacija o državnom trošku, čak i tamo gde niko neće da uvede gas, naduvane cene gasa koje će ove zime biti čak 70 posto veće od onih koje plaća anektirana Ukrajina, preuzimanje velikog broj srpskih preduzeća na ime duga za gas, besplatna predaja domaćih nalazišta gasa i nafte uz rudnu rentu koja je šest puta niža od one u Rusiji, očigledno su deo istog scenarija uvođenja Srbije u nemoguću situaciju. Situaciju u kojoj joj neće biti dovoljno članstvo u EU, već će joj biti potrebno 20 milijardi dolara samo da ne bankrotira.
A onda će ta dugovanja, onda kada dođemo do tačke definitivnog ulaska Srbije u EU, iskusno i spretno, biti konvertovana u status države satelita, po istom modelu po kome je Ukrajina okrenuta za 180 stepeni uoči samita u Viljnusu. Tako Zorana Mihajlović samo što nije klečala na kukuruzu tokom otvaranja radova na Južnom toku, zato što se usudila da zapita kuda to Srbija gas vodi Srbiju, gde je gornja granica duga tog javnog preduzeća,i koliko milijardi dolara Dušan Bajatović treba da ispumpa ka Gaspromu, da bi se na tu ekonomsku katastrofu najzad stavila tačka. Tako bi Zorana Mihajlović verovatno bila smenjena, da u Briselu najzad nije doneta odluka da se na Južni tok stavi tačka, i stopira poodmakli proces uvođenja Srbije, ali i mnogih drugih istočnoevropskih država u situaciju beznadežne zaduženosti. Konflikt oko Ukrajine, samo je potpuno ogolio ovaj čeoni sudar između EU i Rusije.
Tako će se i politička elita u Srbiji vrlo brzo suočiti sa gorkom činjenicom da ako Ukrajina sa preko 45 miliona stanovnika i skoro pola populacije koja gravitira ka Rusiji, ne može da bude most između EU i Rusije, i bude neka nova SFRJ u 21. veku, to sasvim sigurno neće moći da bude država koja ima sedam miliona stanovnika i potpuno je okružena državama NATO pakta. Da ne govorimo o tome da gasna revolucija u SAD, već u 2017.godini dovodi do potpuno nadrealnog epiloga u kome će SAD kao doskorašnji najveći svetski uvoznik nafte i gasa, za manje od deset godina postati najveći svetski proizvođač i izvoznik nafte i gasa iz škriljca, po cenama koje ni članice OPEK, niti Rusija, neće moći da prate.
Kada je reč o Zapadu, tu dolazimo do naplate računa za neku drugu vrstu lobiranja, koja ne dolazi sa Istoka, već pre svega iz sfere moćnog lobija uvoznika električne energije. Od 2000.godine do danas, priča o investicijama u obnovljive izvore energije podseća na film Dan mrmota, u kome se isti dan ponavlja u nedogled, s tim što se u ovoj srpskoj energetskoj verziji, to svodi na stotine velikih i malih projekata iz oblasti obnovljivih izvora energije, koji se već punih 13 godina najavljuju, od njih ništa ne bude, i onda se opet na početku sledeće godine najavljuju, i tako u krug. Fabrike drvnih peleta od drvnog otpada iz Srbijašuma, rafinerija biodizela u Šidu koja je naknadno konvertovana u fabriku jestivog ulja, vetroparkovi vredni stotine miliona dolara koji godinama čekaju neki papir, nove hidrocentrale koje samo što nisu počele da se grade…
Sve su to projekti obnovljivih izvora energije koji su kao u Danu mrmota, najavljivani, planirani, ali uvek do sada veštim lobiranjem sabotirani, kako bi Srbija i dalje umesto da izvozi struju, tokom hladnijih zima uvozila struju u vrednosti 120 miliona evra. Bolje od bilo koje analize, bankarski sektor već je dao svoju procenu stanja postojeće zakonske regulative, pošto osim nekoliko projekata mini-hidrocentrala, praktično nijedan projekat iz oblasti obnovljivih izvora energije u Srbiji nije uspeo da nađe domaću ili međunarodnu banku koja bi taj projekat kreditirala. Koja banka može da kreditira projekat vetroparka, koji nema nikakvu ozbiljnu garanciju da će njegova investicija na vreme biti priključena na elektromrežu, pošto EMS takve vremenski oročene garancije očigledno ne može da pruži. Tu je i cena otkupa električne energije iz vetroparkova, kao i puno drugih tehničkih detalja i podzakonskih akata, koji svaki za sebe imaju potencijal da ubiju bilo koju mogućnost ekonomski održivog investiranja u vetroparkove u Srbiji.
Zato i ne čudi pravi defile međunarodnih bankara, koji praktično ne izlaze iz ministarstva energetike pokušavajući da ovaj problem reše, pošto je nakon nedavne odluke da EBRD i Svetska banka drastično ograniče kreditiranje gradnje novih termoelektrana na ugalj, postalo jasno da se pred Srbijom pomaljaju veoma ozbiljni problemi u finansiranju novih elektroenergetskih projekata u budućnosti. Decenijama smo otezali sa završetkom Kolubare B, sada postaje jasno da će bilo kakvo kreditiranje gradnje novih termoelektrana u Srbiji uključivati tako visoke ekološke standarde i tako skupu opremu, da će se zaista postaviti pitanje da li će na kraju struja iz vetra biti mnogo skuplja od struje iz nove termoelektrane na ugalj. Koncept u kome se izgradi klasična termoelektrana, pa se onda od Obrenovca napravi višedecenijska mini deponija pepela, možda je izvodljiv u Kini, gde nije ništa neobično ako i u dečjem mleku ima olova, ali u bilo kojoj državi Evrope takav koncept ekološki neodržive gradnje termoelektrana jednostavno više neće biti moguć.
Da ne govorimo o tome da će u narednih desetak godina, po evropskoj regulativi, zastarele termoelektrane jednostavno morati da se ugase, a za Srbiju to znači gašenje značajnog energetskog kapaciteta. Ta činjenica neminovno postavlja pred Srbiju imperativ što hitnijeg razvoja projekata vetroparkova, podizanja efikasnosti rada postojećih termoelektrana, ali i agresivnije implementacije mera energetske efikasnosti. U suprotnom, u kombinaciji sa milijardama dolara duga za gas, Srbija bi mogla u doglednoj budućnosti da se nađe u sličnom scenariju, gde će umesto stotina miliona evra, mnogo više od toga trošiti na uvoz struje, tim pre što potrošnja, posebno tokom leta, iz godine u godinu raste.
Tako pritisnuta, između dve vatre, između Istoka koji preko gasifikacije uvodi u dužničko ropstvo, i Zapada koji svojim ekološkim standardima drastično podiže cenu investicija u elektroenergetski sistem, nalazi se Srbija koja očigledno neće moći da ima i jare i pare, pošto je već sada jasno da u isto vreme nije moguće imati poklonjene domaće izvore gasa i nafte uz rudnu rentu od tri posto i novac za investicije u nove elektroenergetske objekte i otkup struje iz obnovljivih izvora energije. Možda je u periodu pre 2008.godine tako nešto i bilo moguće, ali je danas očigledno da od tog posla nema ništa.
Izvor Danas
