Srce, ruka i lopata
Kiša je padala, ali i nasip je munjevito rastao. U džakove je za nekoliko sati nasuto 130 kubika peska. Elektromoneri su ispravnost brojnih trafostanica proveravali iz čamaca, jer im se jedino tako moglo prići
Nezapamćena kiša donela je poplave koje Lozničani neće moći dugo da zaborave. Zaposleni u Elektrodistribuciji „Loznica” bili su izvanredni u vanrednoj situaciji. Sami su gradili nasip za odbranu trafostanice preko koje se električnom energijom snabdeva pola grada.
Iz gradskog kriznog štaba su im rekli da nemaju ni vreće ni pesak, pa su ih sami kupili. Kolege su sišle iz kancelarija, odvezali kravate, a cipele zamenili gumenim čizmama. Rame uz rame stajali su pravnici, elektromonteri, ekonomisti, inženjeri i ostali.
Svi su bili rešeni da odbrane zgradu ogranka u čijem je dvorištu i trafostanica i magacin. Bilo je kao u poznatoj pesmi – „sve što su imali od oružja su srce, ruka i lopata”. Njih 50 je punilo i ređalo džakove, ali je i kiša prihvatila izazov, jer je prema podacima Hidrometeorološkog zavoda Srbije na teritoriji Loznice za te tri večeri palo 213, 2 litra po metru kvadratnom kiše, dok je godišnji prosek nešto više od 600 litara.
Kiša je padala, ali i nasip je munjevito rastao. U džakove je za nekoliko sati nasuto 130 kubika peska. Oko 11 sati uveče je bilo jasno da je krug ogranka dobro opasan. Direktor ED „Loznica” Zoran Grujičić je zadovoljno obavestio kolege da odu kući ne bi li se odmorili, a da samo petorica ostanu da dežuraju.
Međutim, svi su odbili naređenje, ali ne zato što su svi želeli da odu, već zato što su svi hteli da ostanu. Tako je i bilo, pokisli i mokri do gole kože čuvali su nasip do jutra, kada je bilo jasno da je bitka s kišom dobijena.
Dežurstva su trajala i u drugom delu grada, oko trafostanice 110/H kV „Lešnica”. Nažalost, ona je potopljena i pored kopanja kanala oko ovog objekta. Isključivanje električne energije je odlagano, ali kada je voda počela brzo da nadire i to je učinjeno. Tog trenutka je polovina područja ostala bez struje.
Oko trafostanice je nadošla voda jedan metar, pa i pored svih pokušaja radnici nisu uspeli da se do nje probiju. Svi su se složili da je to trenutno nemoguće, zapravo svi osim elektrotehničara Milana Brankovića. On je prvo zajedno sa dežurnim kolegom Mitrom Tomićem na daljinu uključio jedan vod 35 kV, tako su uspeli da puste struju od Prnjavora do Slepčevića, pa se Milan uputio u Lešnicu.
– Od ljudi iz opštine sam dobio specijalno, ogromno teretno vozilo. Konačno sam nekako uspeo da dođem do trafostanice, u samom objektu sam zatekao 20 centimetara vode, pa je puštanje pod napon bilo rizično. Posle oko tri i po sata tokom kojih nisam imao nikakvu komunikaciju sa „spoljnim svetom” procenio sam da je moguće uključiti transformator. Ispostavilo se da sam bio u pravu – kaže Branković.
Zvuči neverovatno, ali elektromonteri su ispravnost brojnih trafostanica proveravali iz čamaca, jer im se jedino tako moglo prići. Ipak najteže je bilo u Malom Zvorniku. Elektromonter Dragan Pantić priča da za četvrt veka od kako radi u elektrodistribuciji ništa slično nije doživeo.
– Voda je nosila ogromne bukve, koje su se sudarale s kućama, svi mostovi su odneti, a klizište je pokrenulo šumu od deset hektara. Zaustavila se tek u kotlini i tu zadržala vodu. Tu je dvadeset trafostanica bilo van pogona. Nekako smo uspeli da dopremimo šesnaest novih betonskih stubova, postavili ih na mesto onih koje je bujica odnela i uspeli da pustimo struju – zadovoljno zaključuje Pantić.
Stubove su zbog srušenih mostova i neprohodnih puteva elektromonteri zajedno sa meštanima kilometrima nosili na rukama kroz teško prohodnu šumu. Samonosivi kablovski snopovi su dopremani helikopterom slovenačke specijalne jedinice. Svi su na sebe prihvatali rizik, ali je posao odbrane elektroenergetskog sistema urađen stručno i bez povreda na radu.
Izvor EPS Kwh
