Kako je tekla višednevna nadljudska bitka radnika tamnavskih kopova od nezapamćenih bujica. Kako su na sigurno izvučeni mehanizacija i ljudi.
Slika poplavljenih tamnavskih kopova obišla je svet i rečitija je od svih reči. Mesec dana kasnije podseća na izgubljenu bitku. Jer to je bolna istina za sve one koji su vodili bespoštednu borbu da do ovoga ne dođe. Na prvoj borbenoj liniji bili su i radnici „Pomoćne mehanizacije” koji su od 14. maja pa do povlačenja vode, branili kopove, spasavali opremu, pomagali i evakuisali ljude i mehanizaciju…
Dušan Rikanović – Riki, rukovaoc buldožera iz Velikih Crljena, jedva je tog dana došao na posao.
Srećom da jeste, jer je malo rukovalaca u tome uspelo. Njegovo tridesetpetogodišnje godišnje radno iskustvo bilo je od presudne važnosti tokom narednih 24 sata neprekidne bitke za odbranu kopova od podivljalih bujica vodene stihije.
– Odmah po dolasku na posao buldožer vučnim vozom prebacujemo na nasip na reci Kolubara, najugroženije mesto u tom trenutku, odakle je voda nadirala. Taj deo nasipa smo kolega Dragan Bratić, koji je zanoćio na kopu, i ja probali da zaštitimo od nadiranja vode. Sa zemljom smo kombinovali i neke temelje koji su tu bili iskipani ranije.
Ali ogromna količina vode nailazila je neverovatnom brzinom, probila nasip i napravila ostrvce u sredini, što nas je možda i spasilo, jer smo potom nasip zatvarali na dva mesta. Pristiglo je i još buldožera, pa smo sa njih četiri pokušavali da što više zemlje naguramo. Međutim, sve to je voda odnosila – objašnjava Rikanović.
Na pitanje šta čoveku prolazi kroz glavu kada se suočava sa pobesnelom stihijom, naš sagovornik kratko je odgovorio da straha da će voda odneti mašinu tešku 40 tona nije bilo. Kaže, voda je konstantno odnosila materijal koji su nanosili i više su se plašili da ne ostanu zarobljeni u njemu i tako izgube mašinu preko potrebnu za dalje zatvaranje nasipa. Ipak je jedan deo nasipa bujica odnela, pa su preko „crne vode” ušli u njive.
-Ulazimo u njive zasejane pšenicom. Obaramo drveće duž kanala kako bi stablima i zemljom poduprli ostali deo nasipa. Ukoliko bi on pukao, reka Kolubara bi tok usmerila na naselje Veliki Crljeni. Uspeli smo to da sprečimo, ali je Kolubara pored nasipa napravila sebi još jedno korito – kaže naš sagovornik.
Spasavanje ljudi i opreme
Rikanović nam potom priča o spasavanju odlagača koga i pored svih napora voda guta. Ali, poslu, nikad kraja. Morale su se i mašine prebacivati i izvlačiti na sigurno, jer je voda probila i od Jabučja, pa je i taj deo valjalo braniti.
– Svi mi rukovaoci „Istočnog” i „Zapadnog polja”, radili smo bukvalno kao jedan, spašavajući našu drugu kuću. Ovo je moj posao od koga živim i bila mi je dužnost i obaveza da dam sve od sebe da spasim šta se dalo spasti..- kaže Rikanović.
Dragan Simić živi u Radljevu, rukovaoc je hidrauličnog bagera takozvanog rovokopača. Upravo je završavao smenu kada je stiglo obaveštenje da je voda počela da plavi crpnu stanicu u Radljevu, u kojoj se nalazi pet pumpi koje crpe vodu iz jezera u koje se uliva sa kopa.
– Voda je već počela da ulazi u krug stanice po našem dolasku. Kopali smo kanale da na taj način odvučemo vodu, ali veći je bio dotok nego što smo mi odvodili. U jednom trenutku, nismo znali gde više da kopamo, levo – desno na sve strane voda. Ljudima voda do pojasa, a ja za mašinom, samo što voda ne uđe u kabinu. Celu noć smo se borili. I nismo uspeli da je spasimo…- ispričao nam je Dragan.
Nakon kratkog odmora u svojoj kući, kojoj takođe preti poplava, Dragan se vraća da nastavi odbranu kopa, jer je nivo vode u jezeru toliko porastao da je postojala opasnost za branu.
–Nije se gledalo koju mašinu uzimaš da radiš… Nosila i nas neka sila… Strašno je bilo, sin u Obrenovcu, nemaš kontakta nikakavog, kući preti vodurina, a očima gledaš kako se potapa bager po bager… Neopisivo je…Ne ponovilo se – kaže Dragan.
Pomoć
Andrija Spasojević-Beli, vozač kamiona „Tatra“, dobro je poznat na tamnavskim kopovima, a za vreme poplave izrastao je u heroja. On je tokom poplave radio skoro pet dana neprekidno. Svojim kamionom izveo je ono što je bilo pravi herojski podvig.
Naime, naš junak je devet puta prešao preko najveće sile, izlivene reke Kolubare, da spase i izveze radnike ali i da pomogne i izvuče sve one koji su se usled siline vodene struje vozilima i kamionima nasukali na putnom pravcu kod „Obrenove kafane”.
– Kako je većina radnika odvezena kod stare uprave na „Istočnom polju”, pošto masovni prevoz nije mogao više tuda da prođe, ja sam ih prevozio do magistrale. Ljudi su se peli i u kabinu i u sam kamion. Nije smelo da bude straha, kada oni imaju poverenja u mene da ću uspeti.
Dobijao sam dodatnu snagu da tih 20 ljudi dovedem na sigurno. Znao sam pravac, a orijentisali smo se samo prema banderama, jer puta nije bilo. Voda je u vožnji dolazila do šoferšajbne a otprilike je dostizala visinu do polovine vrata. Nije bilo baš lako, u jednom momentu se čuo udarac, kasnije sam video da je taj deo iskrivljen. A šta je udarilo, možda prag, kamen, voda je nosila svašta.. – kaže Spasojević.
Uz pet kolega vozača i poslovođu, koji su mogli da dođu dok je vode bilo manje, izvezli su vozila iz Auto garaže na sigurno, tako da su sva vozila spasena.
Evakuacija žitelja Sumeđa
Igor Mićić, vozač masovnog prevoza, ispričao nam je o još jednom segmentu tamnavske priče. Evakuaciji stanovnika Sumeđa.
-Po dolasku na posao, video sam da se posade ne razvoze na bagere jer putevi nisu prohodni. Iz Auto garaže izvozili smo vozila jer je postojala opasnost od plavljenja. Jedan deo radnika garaže je oko podneva na sigurno prebačen kamionom „Tatrom“ pošto je vožnja masovnim prevozom bila onemogućena zbog ogromne količine vode koja se izuzetno brzo kretala pa je postojala opasnost od prevrtanja vozila – objašnjava Mićić.
Preostali radnici Auto garaže prebačeni su na sigurno u staru upravu „Istočnog polja”. Tu su bili do kasnog popodneva. Negde predveče je počela evakuacija stanovnika sela Sumeđ, direktno ugroženih poplavom.
–Zajedno sa „Kolubarinim” vatrogascima radili smo na spasavanju stanovnika ovog sela jer su postojale realne mogućnosti od plavljenja. Međutim, stanovnici nisu hteli da izlaze iz kuća. Posle ponoći nastala je panika i svi su zvali za pomoć.
Tada je već nivo vode bio izuzetno kritičan za siguran prevoz ali smo, naravno, učinili sve što je u našoj moći i više od toga, da ih prevezemo na sigurno do Dispečarskog centra – priča Mićić.
Evakuacija stanovnika pored rizika koji je bujica donosila imala je i jedan psihološki aspekt koji ne može da se zanemari.
– Samo ti je u glavi da ih spasiš. Ali, užasno je teško voziti ljude koji su ne samo uplašeni za svoj život, već vidite očaj jer ostavljaju vodenoj stihiji sve što su ceo život stekli. Utoliko je teže jer im je ostala stoka koju mi nismo mogli da spasemo…
Po povlačenju vode, stanovnici Sumeđa su prevoženi u Sportski centar u Lazarevcu, a radnici kućama.
Naši sagovornici su samo neki od onih koji su vodili iscrpljujuću borbu sa vodom. Negde su je izgubili, negde dobili. Za sve njih mogu se koristiti reči davno zaboravljene a koje govore o neviđenoj požrtvovanosti, saosećajnosti i neverovatnoj hrabrosti.
Izvor Kwh
