“Zelena trgovina” je relativno novi termin, koji je kreiran pre nekoliko godina da iskaže tržišnu vrednost zaštite i očuvanja kvaliteta životne sredine. On obuhvata sve forme trgovanja, uključujući kako smanjenje emisija ugljendioksida (CO2) i drugih gasova sa efektom staklene bašte, sumpordioksida (SO2) koji izaziva kisele kiše i azotnih oksida (NOx) koji utiču na ozonski omotač, tako i nadoknade (kredite) za korišćenje obnovljivih izvora energije (zelene certifikate) i za energetsku efikasnost (negavate). Sve ove forme trgovanja imaju zajednički cilj da učine životnu sredinu čistijom bilo smanjivanjem emisija, primenom čistih tehnologija ili smanjivanjem potrošnje energije.
Finansijsku vrednost ovih ekoloških koristi određuje regulisano tržište. Termin “trgovina emisijama” uprošćeno iskazuje potrebu tržišta da pruži finansijsku podršku da se smanje emisije i da se ubrza transfer efikasnijih i ekološki prihvatljivih tehnologija. Tako je, na primer, 2003. godine tržište SO2 i NOx u SAD reagovalo vrlo burno na porast potrošnje uglja izazvan smanjenjem isporuka gasa i rastom potrošnje eletrične energije, pa je cena prava na emisiju SO2 skočila na preko 740 $/t SO2 (najviša ranija cena je bila 225 $/t SO2), a NOx na 40 000 $/t NOx, što je ubrzalo primenu novih tehnologija za gasifikaciju uglja koje do tada nisu bile ekonomične (gasifikacija uglja ne samo da znatno smanjuje emisije SO2, NOx i CO2, već i povećava stepen korisnosti sa oko 30% na preko 70%). Regulisano tržište istovremeno podstiče i primenu obnovljivih izvora energije putem trgovine tzv. zelenim sertifikatima, a i Zakon o energetici u Srbiji svrstava u povlašćene proizvođače električne energije one koji primenjuju tehnologije obnovljivih izvora.
Ukoliko proizvođač energije prekorači dodeljeno mu pravo na emisiju, dužan je da za to prekoračenje kupi (na tržištu) dodatno pravo na emisiju. Podrazumeva se da je to pravo verifikovano od nadležnog organa (Cetified Emission Reductions-CERs). Isto važi i za obavezno korišćenje obnovljivih izvora energije, za koje, ako ga u potpunosti ne može da ispuni, mora da na tržištu kupi razliku od onih koji imaju višak (učešće obnovljivih izvora se iskazuje putem gore pomenutih zelenih sertifikata). Na taj način se obezbeđuje ne samo smanjenje emisija gasova koji zagađuju životnu sredinu ili izazivaju klimatske promene, već i ekonomski podsticaj za uvođenje novih energetski efikasnijih tehnologija i za primenu obnovljivih izvora energije.
