Previše je „ali“ u odgovorima na pitanje šta u poslovanju Elektroprivrede Srbije može doneti promena oblika iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo koje ima samo jednog vlasnika – državu
Može da bude, ali ne mora da znači! Tako bi ukratko glasio odgovor analitičara na većinu pitanja koja su se otvorila nakon prelaska najveće domaće kompanije Elektroprivrede Srbije iz statusa javnog preduzeća u zatvoreno akcionarsko društvo čiji je jedini član, vlasnik, država.
A dileme o svrsishodnosti postavili su ne samo predstavnici sindikata, Naučni savet EPS-a, nego i ekonomisti, energetičari, javnost…
Da je reč o pripremi za privatizaciju vitalnog privrednog sistema „na mala vrata“, na šta se u prvim reagovanjima posumnjalo, vlast odlučno negira. Ali, nesumnjivo ova forma bi to olakšala. Iz vrha države tvrde i da neće uticati na izbor generalnog i izvršnih direktora već će to činiti Nadzorni odbor -a njega postavlja jedini član Skupštine, predstavnik vlasnika koga, pak, bira Vlada – kako bi se angažovanjem stručnjaka doprinelo maksimalnoj efikasnosti poslovanja i upravljanja. No, ni oblik javnog preduzeća, iako anahron, to nije sprečavao, pa je opet reč o tome postoji li politička volja da se to učini.
Previše „ali“ u jednoj promeni upotpunjuje i činjenica da čak i kad nema zvanični kanal da utiče na rad kompanija ili institucija, vlast ima metod da to čini.
Iz resornog Ministarstva energetike na proteste zaposlenih, pre nego što su uzeli maha, odgovorili su da će se njihov predstavnik naći u Nadzornom odboru i da neće biti otpuštanja, što je smirilo duhove (i u startu dovelo u pitanje nezavisnost nove upravljačke strukture). Eventualno negodovanje građana na vest o korporatizaciji EPS-a predupređeno je već u prvoj izjavi zvaničnika – to neće uticati na cenu struje koju će i dalje da određuje Agencija za energetiku (što je, opet, dovelo u pitanje realnost komercijalne pozicije proizvođača).
Prvo poluvreme
Paket običnih akcija sa pravom glasa izdat je nakon promene statusa EPS-a i one su u vlasništvu države. Ali, društvo može, stoji u Statutu, izdavati sve vrste akcija (sa ili bez nominalne vrednosti) kao i druge hartije od vrednosti koje su predviđene važećim propisima. Profesor Ljubodrag Savić ne veruje da će u ovom trenutku biti mogućnosti za dokapitalizaciju ili prodaju akcija, jer je reč o zatvorenom akcionarskom društvu.
„Kad je otvoreno društvo, akcije obračunate po početnoj ceni kapitala idu na berzu i zavisno od toga da li će ih neko kupiti po većoj ili nižoj ceni, varira i vrednost preduzeća. Ovde toga neće biti, vrednost akcija je samo obračunska kategorija. Moguće je da će u nekom trenutku EPS odlučiti da pređe u otvoreno društvo, da se listira na berzi i prodajom ili dokapitalizacijom dođe do sredstava. U ovom trenutku poslate su dve poruke zaposlenima i građanima. Jedna je: EPS se transformiše onako kako to čine moderne kompanije, neće više biti Alajbegova slama. Druga poruka je umirujuća: neće biti prodaje. Ali, ovo je ipak prvo poluvreme u procesu transformacije“, kaže Savić.
STVARNO ILI KOZMETIKA ZA MMF
Ono što je još pod znakom pitanja je kako će novi status kompanije uticati na buduće investicije, kako će banke reagovati na to, zatim kakav će odnos imati EPS prema firmama koje se oslanjaju na njegovu proizvodnju, od Elektromreže do rudnika sa podzemnom eksploatacijom uglja okupljene u javnom preduzeću Resavica. Neizvesna je i pozicija proizvođača struje iz obnovljivih izvora od kojih (ne)isplativost nekih nije spojiva sa komercijalizacijom EPS-a.
Da li je reč o stvarnim ili kozmetičkim promenama pod pritiskom MMF-a još nije izvesno a prvi signal koji ukazuje na pravac ka kom se ide biće izbor upravljačkih struktura – od toga koliko oni svojim autoritetom stručnjaka mogu da budu nezavisni od uticaja politike zavisiće i poslovanje sistema u narednim godinama. Stručnjaci se slažu da je politika i do sada, zvanično ili posrednim kanalima sprovodila svoju volju u firmama i institucijama koje bi trebalo da budu nezavisne, ali je ovde reč o tome na koji način ih drugi učesnici sa tržišta doživljavaju i koji su to novi mehanizmi koji će u poslovanju najveće domaće kompanije sada morati da se sprovode.
Stručnjak za energetiku Aleksandar Kovačević kaže u razgovoru za Novi magazin da je promena EPS-a iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo suštinska i da će potpuno drugačija biti pozicija te kompanije prema kreditorima, investicijama i firmama sa kojima sarađuje, ali da ta drugačija forma ne garantuje manji uticaj politike na upravljanje sistemom.
„Prvo što će se desiti je da kreditori vide šta će sa već datim pozajmicama. Banka kreditor moraće u izveštaju prema NBS da promeni karakter tih kredita sa implicitnom državnom garancijom gde je rizik nula, u komercijalne gde rizik više nije nula, pa će za taj iznos morati da izdvoje rezervaciju kod centralne banke. To, naravno, košta. Takođe, ako država i želi da da garanciju za finansiranje neke investicije, to će morati da prođe proceduru kroz čitav niz institucija, pitanje kontrole državne pomoći i drugo, što nije jednostavno“, ističe Kovačević.
U brojkama
Ukupan registrovan osnovni kapital Društva iznosi 365.105.093.978.98 dinara (ili oko 3,1 milijarda evra) i podeljen je na 36.510.509 običnih akcija sa pravom glasa, nominalne vrednosti 10.000 dinara. Sve izdate akcije nalaze se u vlasništvu države, precizirano je Statutom EPS AD.
MOĆNA KONKURENCIJA
On ukazuje da se pozicija EPS-a menja i u postupku eksproprijacije neophodne za realizaciju novih investicija. Sada su to komercijalni poslovi za koje će kompanija morati da izdvoji novac, ali ne više onoliko koliko se proceni da vredi nečija zemlja i objekti koji se nalaze na njoj, nego za koliko je vlasnik spreman da proda. A onda se postavlja i pitanje da li će javnost, vlada ili poslovodstvo da veruju službeniku koji je procenio i dogovorio eksproprijaciju.
S druge strane, pretpostavka da je proizvodnja električne energije komercijalna delatnost je ugrađena u ugovor o Energetskoj zajednici iz 2006. godine gde se eksproprijacija u ovom oblika smatra nedozvoljenom državnom pomoći.
„Menja se i pozicija firmi koje su poslovno vezane za EPS, poput Elektromreže ili Javnog preduzeća Resavica. Ne vidim zašto bi se EPS transformisao u akcionarsko društvo, a rudnici sa podzemnom eksploatacijom ostali javno preduzeće. Resavica ima i druge potrošače, ne znam ni zašto su vezani za EPS kad im on svojom nadzemnom eksploatacijom i sušenjem lignita direktno konkuriše. Logičan potez EPS-a koji je sada komercijalno preduzeće, bio bi da poveća proizvodnju sušare u Vreocima i da Resavicu potpuno izbaci sa tržišta. A ugalj koji EPS tu proizvodi ima tržište: u Srbiji se lignit prodaje skuplje nego što se kameni ugalj prodaje u Roterdamu, ma koliko sve to bilo neodrživo u dužem roku“, objašnjava naš sagovornik.
Odnos sa EMS-om je daleko složenije pitanje, jer sada EPS za EMS radi niz usluga – balansira sistem, usteže se od nekih poslova i vidova korišćenja imovine, dodaje Kovačević. Pitanje je kako bi se postavio taj odnos kada je reč o dve komercijalne kompanije. Ističe i da je razdvajanje EMS-a od Elektroprivrede Srbije problem prisutan u celoj Evropskoj uniji sa kojom smo usklađivali energetsku politiku.
Mnogo promena
„Planiranje investicija u javnom i komercijalnom preduzeću nije isto. Komercijalnom preduzeću stoje na raspolaganju komercijalne tehnologije do kojih javno preduzeće ne može da dođe. Nove mogućnosti impliciraju potrebu da se izmene nacionalni planovi za klimu i energiju, nacionalna energetska strategija, prostorni plan Srbije i druga dokumenta. Kao Akcionarsko društvo EPS može, ali ne mora, imati veliki doprinos konsolidaciji javnih finansija i uvećanju investicija i nacionalnog proizvoda“, kaže Aleksandar Kovačević.
KAKO DO NOVE STRATEGIJE
I pitanje novih ulaganja promenom statusa kompanije ostalo je otvoreno. Ovog trenutka u investicionom portfoliju EPS-a teško je naći nešto za šta može da se kaže da ima smisla ulagati i da treba izgraditi. Investicije jesu neophodne. Sigurnost snabdevanja strujom više nije garantovana sa sadašnjim stanjem opreme. Treba napraviti nove elektrane, samo se pitam koje i ko će da kreira nova rešenja radeći u komercijalnom preduzeću za platu. Ova promena implicira i nove ugovore o radu, ukazuje Kovačević.
Podseća da je veći deo tokom sedam decenija postojanja, EPS bila vrlo uspešna firma, daleko iznad evropskog proseka, koja je do sedamdesetih godina prošlog veka izgradila objekte visokog kvaliteta. Hidroelektrana Đerdap je u vreme kad je građena bila najveća u Evropi i jedna od par najvećih u svetu, reverzibilna HE Bajina Bašta je i danas elektrana sa najvećim turbinama te vrste na svetu, a čak su i neki manji objekti bili svetske klase.
„EPS se do 70-ih pripremao za gradnju nuklearnih elektrana, preduzeta je obuka kadrova, razrađene procedure održavanja, saradnja sa industrijom ali se odlukom politike od toga odustalo u korist uglja. Termoelektrane tada izgrađene bile su najbolje u Evropi po izveštajima Evropske interkonekcije s početka 90-ih. EPS je uspeo i da posle bombardovanja 1999. obnovi sistem i već 2004. ga sinhronizuje na evropski po svim tehničkim standardima. Ali, od tog perioda do danas više nema poboljšanja proizvodnih parametara“, kaže on i dodaje da su u kompaniji ostali isti ljudi, ali da je intervencija države uporna, velika i sveobuhvatna.
Navodi da je i poslednjih godina EPS imao velika ulaganja poput izgradnje Kostolca 3, odsumporavanja i rekonstrukcije blokova B1 i B2 a zatim i obrenovačkih elektrana. Ozbiljne pare utrošene su na postrojenje za mešanje uglja u Kolubari, pa i za ispumpavanje vode iz kopova posle poplava 2014. To su investicije sa neodrživom pretpostavkom da će se ugalj koristiti zauvek. S druge strane, ono što je normalno moralo da se radi, redovno održavanje, investicije u zamenu opreme i obrazovanje – to se nije radilo pa je krajnji rezultat jedno čudno prelivanje operativne postojeće imovine u nefunkcionalnu buduću imovinu.
„Prihodi EPS-a opterećeni su velikim, efektivno, poreskim davanjima. To daleko prevazilazi ono što se u bilansima vidi kao plaćeni porez. Prihodi nisu funkcionalni niti omogućavaju planiranje održavanja, urednu trgovinu raspoloživim proizvodnim kapacitetima niti smanjenje rizika poslovanja. Uvećanje broja radnika preko tehnološki potrebnog je uobičajeni način oporezivanja još od vremena bivše Jugoslavije. Međutim, taj porez je samo moguć ako preduzeće ima potpunu slobodu komercijalnog delovanja, što EPS već godinama nema. Sada uvećani broj radnika predstavlja s jedne strane problem kod eventualne reorganizacije a sa druge strane izuzetnu priliku da se organizovana i disciplinovana radna snaga svrsishodno upotrebi“, objašnjava naš sagovornik i dodaje kako to upućuje da je razvojna strategija uz dokapitalizaciju znatno pogodnija od strategije restrukturiranja koja može biti bliža međunarodnim kreditorima Srbije.
Norveška i EPS
Buduće strateške pravce u oblasti energetike Srbija bi trebalo da definišemo vodeći računa, pre svega, o nacionalnim i ekonomskim interesima Srbije i očuvanju i unapređenju energetske bezbednosti, izjavila je ministarka energetike I rudarstva Dubravka Đedović u ponedeljak na otvaranju „Poslovnog foruma u sektoru energetike Norveške i Srbije. Prema njenim rečima, primer Norveške je veoma značajan, jer pokazuje da je moguće obezbediti da se najvrednijim nacionalnim energetskim resursima upravlja na održiv i efikasan način, da oni ostanu u vlasništvu države i da se stvori klima za povećanje ulaganja, a da se kroz unapređenje upravljanja maksimizuje korist za građane.
„Prvi korak smo napravili promenom pravne forme i donošenjem Statuta, a sledeći korak biće formiranje Nadzornog odbora koji će imati mnogo veće nadležnosti i odgovornost, sa smanjenim uplivom politike, jer je Vlada svesno smanjila svoja ovlašćenja, kako bi omogućila profesionalizaciju menadžmenta. To je veoma važno jer će 2023. i naredne godine biti godine borbe sa krizom“, poručila je ministarka Đedović.
Prema njenim rečima ove godine biće unapređeni ključni zakoni kako bi se povećao udeo zelene energije u energetskom sistemu na način da domaće energetske kompanije mogu da učestvuju zajedno sa privatnim kompanijama kao partneri u zelenoj tranziciji, uz veće učešće obnovljivih izvora energije.
KUDA S PARTIJSKOM
I Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, potvrđuje da EPS ima previše zaposlenih, gotovo 25.000 zbog kojih će novom rukovodstvu biti teško da postigne jedan od ciljeva – efikasno privređivanje. Kako rešiti problem?
„Za početak, nikako. Moguće je napraviti neku ‘akciju’, ponuditi prevremenu penziju onima koji imaju još malo do granice, ili dati neke subvencije onima koji bi pokrenuli privatni biznis. Ali suštinski to nije lako rešiti. I to je u celom svetu tako, drugde je možda malo diskretnije, ovde ima malo i bahatosti, posebno na rukovodećim položajima. To je sistem u kome je uvek bilo partijskog zapošljavanja, a bez toga se dovodi u pitanje smisao osvajanja vlasti u tranzicionim zemljama, gde se podrška na mitinzima, doprinos da se stranka uspne do određene pozicije moći, valorizuje kroz privlačna radna mesta vodećim mestima, ali je to mehanizam koji su primenjivale sve vlasti. Sada je težak zadatak da se brojnost te partijske vojske ali i zatečenog stanja smanji a da se ne izazove preveliki otpor jer ljudi neće da se pomire sa gubitkom privilegija. Vlada je tu između čekića i nakovnja“, kaže Savić.
Dodaje da bi lično bio zadovoljan ako bi se prijem novih ljudi ograničio samo na stručno neophodne, a da se ostalo reguliše prirodnim odlivom i da se polako sistem dovede u neko pristojno stanje, možda ne potpuno bez viškova, ali bar u podnošljivoj meri.
Jedna od dilema nastalih posle promene u statusu EPS-a je i položaj povlašćenih proizvođača energije iz obnovljivih izvora, malih hidroelektrana, vetra, sunca i dr. Prema sadašnjim propisima EPS je tu skuplju struju preuzimao i isplaćivao proizvođačima razliku u između tržišne cene i njihove proizvodne, prema takozvanoj fid-in tarifi.
Profesor Savić ne veruje da će se to stanje održati nakon promena statusa kompanije i kaže da je takav signal dao i predsednik Vučić pre godinu i po dana, u vreme kolapsa u EPS-u. Rekao je tada da „iako mi nemamo dovoljno energije, kupujemo je po svetu za 450 evra po megavatu, a prodajemo građanima za 45 i privredi za 80 evra, a mali proizvođači iz OIE naplaćuju državne podsticaje i izvoze našu struju, izlaze na otvoreno tržište i prodaju kome hoće“.
„Naravno da je država morala da uvede fid-in podsticaje u okviru procesa pristupanja EU koja je već imala direktive vezane za zelenu energiju, odnosno proglasili su da će 2050. godine sva energija poticati iz obnovljivih izvora. Bile su potrebne stimulacije da u izgradnju uđe privatni kapital, jer to nisu mala ulaganja i ne vraćaju se brzo. Međutim, mislim da će sada država dati da to radi EPS. Bolje je da on gradi vetroparkove i da budu u njegovom vlasništvu nego da pravi termoelektrane. Razumem da mora da se ulaže i u elektrane na ugalj, nemamo drugog izvora, vetra čas ima čas nema, ali ako razmišljamo o investicijama onda je bolje da postoji više izvora nego da se vezuje samo za jedan“, kaže Savić i naglašava da će se Vlada ubrzo odlučiti na tu diversifikaciju, prenosi Novi Magazin.
