Da je ovo preduzeće u privatnom vlasništvu u četvrtom kvartalu 2021. kada je došlo do drastičnog porasta cena, njegov vlasnik bi proizvedenu električnu energiju prodavao zemljama EU po 300-400 evra za megavat-sat, a ne u Srbiji po četiri-pet puta manjoj ceni, kaže prof. dr Slobodan Ružić
Najave poskupljenje struje u Srbiji ne mogu da prođu bez negodovanja potrošača. Većina se buni kada čuje da je kilovatsat električne energije u našoj zemlji među najjeftinijim spočitavajući da u odnosu na zarade to baš i nije tako. Drugi se žale da trošili – ne trošili struju, dakle, imali nula ili jedan kilovat na računu plaćaju svakog meseca po 800 dinara . Eurostat je, kako je „Politika” već prenela, potvrdio da posle Holandije, Srbija ima najnižu cenu struje bez PDV i taksa. Šta bi, međutim, bilo da se EPS privatizuje? Da dođe strani vlasnik? Da li bi domaćinstvima prodavao struju ispod proizvođačke cene ili bi se ponašao tržišno i ko bi tada mogao da se greje na struju? Poslednjih dana se spekuliše da je upravo odlazak srpske delegacije u Norvešku na razgovore o hitnim promenama u energetskim preduzećima uvertira za promenu statusa ovog javnog preduzeća. Ministarska energetike Dubravka Đedović je to negirala istakavši da „država ne namerava da prestane da bude vlasnuik EPS-a.” Inače EPS je prema podacima Agencije za privredne registre upisalo najveći poslovni gubitak u prošloj godini od 10,95 milijardi dinara.
Prof. dr Slobodan Ružić, bivši pomoćnik ministra energetike, kaže za „Politiku” da kada se razmatra uloga privatnog i državnog kapitala u našoj elektroenergetici, činjenica je da proizvodnja struje iz sopstvenih resursa obezbeđuje Srbiji energetsku nezavisnost. Drugo, treba biti svestan da nam jedino kompanija u državnom vlasništvu omogućava kakvu-takvu sigurnost snabdevanja domaćih potrošača. I treće, samo nam EPS u državnom vlasništvu pruža zaštitu od velikih poremećaja u cenama električne energije na tržištu. Da je EPS bio u privatnom vlasništvu u četvrtom kvartalu 2021. godine kada je došlo do drastičnog porasta cena na svim evropskim berzama, njegov vlasnik bi proizvedenu struju prodavao zemljama Evropske unije po 300-400 evra za megavat-sat, a ne u Srbiji po četiri-pet puta manjoj ceni.
– To bi dovelo prvo do nestašice električne energije kod nas, a ubrzo potom do izjednačavanja cena u Srbiji sa cenama u EU. Nije teško zamisliti šta bi to značilo za privredu Srbije. Zbog svega toga EPS ne treba privatizovati uprkos lošem upravljanju, neefikasnosti, partijskom zapošljavanju i svim manama koje nosi državno vlasništvo. Protiv svih tih, vrlo ozbiljnih, problema treba se boriti drugim sredstvima a ne privatizacijom. EPS treba da brine o izgradnji termoelektrane „Nikola Tesla” blok-3 i reverzibilne hidroelektrane „Bistrica”, kao i o izgradnji oko 2.100 megavata u vetroelektranama i oko 1.900 u solarnim elektranama. Izgradnjom ovih objekata bila bi omogućena zamena svih termoagregata starijih od 40 godina – naglašava Ružić.
Privatnom sektoru, takođe, treba ostaviti širom otvorena vrata za ulaganje u nove proizvodne objekte, pre svega one koji koriste obnovljive izvore energije. Međutim, aukcije za davanje podsticaja treba potpuno zaboraviti. Veliki privatni proizvođači treba da posluju na tržištu bez ikakvih podsticaja, dok malim proizvođačima iz elektrana instalisane snage do jedan megavat treba garantovati ekonomski opravdane otkupne cene i uslugu balansiranja.
– Ako bi te cene bile određene tako da se investicije realno otplate u roku od 10 do 15 godina, kretale bi se od 80 do 120 evra po megavat-satu za razne tehnologije. To bi obezbedilo razuman, mali ali siguran, profit investitorima, ali istovremeno i korist zbog povećanja energetske sigurnosti zemlje i izbegavanja mnogo skupljeg uvoza. U međuvremenu su uz brojne prepreke, privatni investitori izgradili elektrane ukupne instalisane snage oko 500 megavata od čega je 400 u vetroelektranama, 60 u minihidroelektranama 30 megavata u elektranama na biogas i biomasu i 10 u solarnim elektranama. Svi oni koji su se protivili izgradnji ovih postrojenja da se zli privatnici ne bi obogatili kroz podsticaje koje narod plaća, sada imaju priliku da vide da su cene na slobodnom tržištu sa koga moramo da uvozimo višestruko veće nego što su podsticajne cene u Srbiji ikad bile. Dakle, nije problem to što su ovi objekti izgrađeni privatnim kapitalom, problem je što na tih 500 megavata nezavisnih proizvođača, EPS nije dodao još 1.000 megavata svojih kapaciteta. Energija je najskuplja kad je nema – kategoričan je naš sagovornik. Sve u svemu, i državnom i privatnom kapitalu ima mesta u energetici Srbije, ali od krucijalnog značaja je zadržati državno vlasništvo nad kompanijom za proizvodnju električne energije, pametno je modernizovati i dalje razvijati, zaključuje Ružić, piše Politika.
