Država deli odgovornost za probleme EPS-a, pošto je kao vlasnik i upravljač tolerisala neplaćanje računa, nisku cenu električne energije i različite neracionalnosti i neefikasnosti u sistemu
Komplikovana organizaciona struktura „Elektroprivrede Srbije“ dovodi do manjka odgovornosti u lancu upravljanja, pa čak i do generisanja interne nelikvidnosti između EPS-a i njegovih zavisnih privrednih društava. U javnosti su se mogli čuti predlozi da se poveća centralizacija upravljanja ovim sistemom, jer je sada onemogućeno da direktor EPS-a, ukoliko je nezadovoljan poslovanjem nekog od zavisnih preduzeća, neposredno na njih utiče, na primer, da smeni njihovog direktora. Centralizacija bi uticala na smanjenje nepotrebnih troškova nastalih zbog dupliranja istih poslova i gubljenja ekonomije obima – kaže u razgovoru za naš list prof. dr Vladimir Vučković, član Fiskalnog saveta Srbije i urednik biltena „Makroekonomske analize i trendovi“.
Da li i na koji način uvođenje korporativnog upravljanja može da pomogne uspostavljanju boljeg poslovanja EPS-a?
Vlada je usvojila neke dokumente kojim su određene osnove za reorganizaciju EPS-a. One su, između ostalog, pretpostavljale promenu pravne forme EPS-a iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo i veću centralizaciju u upravljanju poslovima ekonomije, finansija, pravnih poslova i u drugim oblastima. Ove promene, međutim, još nisu zaživele. To ukazuje na neodlučnost i na nedefinisan stav države u pogledu budućeg načina funkcionisanja EPS-a. Utisak je, dakle, da država još nema jasnu viziju o budućem izgledu kompanije, a bez definisanog i dugoročno održivog cilja svaka predložena reorganizacija preduzeća ne može biti optimalna.
Koji su najveći otežavajući faktori za poslovanje EPS-a i na koji način to promeniti?
EPS ima ozbiljne probleme u poslovanju čije se rešavanje ne sme odlagati. Finansijski pokazatelji ukazuju da EPS trenutno nema dovoljne prilive da izmiri ni tekuće obaveze za prethodno uzete kredite ili prema dobavljačima, na primer. Zbog toga mora da se zadužuje čak i za likvidnost, a o krupnim investicijama iz sopstvenih sredstava ne može biti ni reči. Zaduživanje za likvidnost u 2012. i 2013. indikacija je poteškoća u otplati dospelih obaveza iz sopstvenih sredstava. Slično se dešavalo u „Srbijagasu“ pre nekoliko godina. Posledica produbljivanja ovakvih tendencija mogla bi biti intervencija države i plaćanje iz budžeta dospelih finansijskih obaveza EPS-a.
Šta su, prema Vašem mišljenju, najveći problemi?
Osnovni problemi EPS-a su velika nenaplativost isporučene energije, niska prodajna cena za domaćinstva, veliki gubici na distributivnoj mreži i krađa struje, kao i višak zaposlenih. Na sve to se dodaju i problemi poslovanja na teritoriji Kosova, uključujući i isplate za zaposlene na KiM.
Svi označavaju EPS kao glavni motor privrednog razvoja. Kako ovakav EPS može da pokrene privredu i šta treba učiniti da EPS to zaista i postane?
EPS bi investicijama i poslovanjem morao da bude snažan pokretač i podrška privrednom rastu. Trenutno nema tu ulogu. Naprotiv, EPS sada generiše nelikvidnost, koči rast privrede i preti da, ukoliko ne reši svoje probleme, postane veliki fiskalni trošak.
Kakvu ulogu tu ima država, kao vlasnik?
Država deli odgovornost za probleme EPS-a, pošto je kao vlasnik i upravljač tolerisala neplaćanje računa, nisku cenu električne energije i različite neracionalnosti i neefikasnosti u sistemu. Rešenje problema opet zavisi od države – da li će se okrenuti principima zdravog poslovanja ili će i dalje voditi socijalnu politiku preko EPS-a.
U izveštaju Fiskalnog saveta nenaplativost dugova označena je kao jedan od većih problema. Kako to rešiti?
Ukupna nenaplaćena, a neotpisana potraživanja od 2009. više su se nego udvostručila. Veličina nenaplaćenih potraživanja ukazuje da EPS neselektivno toleriše neplaćanje električne energije. Nenaplaćena potraživanja imaju svoju socijalnu i političku dimenziju. Dobrim delom su povezana s preduzećima u restrukturiranju, pošto ona ne plaćaju struju. Jasno je da se gubici EPS-a po ovom osnovu mogu smanjiti samo ukoliko se obustavi isporuka električne energije potrošačima koji je ne plaćaju. To kratkoročno može biti bolno, ali je jedino ekonomski opravdano i održivo rešenje. Ukoliko je država opredeljena da po svaku cenu podrži opstanak određenih neplatiša, onda je mnogo bolje i transparentnije dati tim preduzećima subvencije iz budžeta kojima bi plaćala električnu energiju, a ne, kao što je do sada bio slučaj, da njihov gubitak kontaminira, pa čak i ugrožava, poslovanje EPS-a.
Kako povećati cenu električne energije kada se svaka najava poskupljenja u javnosti dočeka na nož?
Drugi problem zbog kog EPS ne ostvaruje dovoljan priliv sredstava je niska cena struje. Prema podacima Agencije za energetiku, cena električne energije, izračunata po uporedivoj metodologiji „Eurostata“, u Srbiji je već više godina ubedljivo najniža u Evropi i, po svemu sudeći, nedovoljna da bi EPS bio uspešna kompanija. Preniska cena i, sledstveno, prihodi, praktično su onemogućili intenzivnu investicionu aktivnost iz sopstvenih sredstava, koja je neophodna radi dugoročne održivosti elektroprivrednog sistema. Nedostatak sopstvenih sredstava za finansiranje revitalizacije postojećih postrojenja nadomešćivao se uzimanjem kredita za investicione projekte uz garanciju države, što je doprinelo visokom porastu zaduženosti i preduzeća i države. Niska cena struje je imala za posledicu i uspostavljanje nelogičnih pariteta cena struje u odnosu na druge energente i samim tim i neracionalne upotrebe električne energije u Srbiji. Niže cene električne energije od drugih energenata uticale su na to da veliki broj domaćinstava neracionalno koristi električnu energiju, a niske cene struje su dovele i do toga da stanovništvo nije motivisano da poveća efikasnost njene potrošnje. Kao posledicu podsticanja neracionalne upotrebe električne energije Srbija ima veoma neuobičajenu strukturu potrošnje u odnosu na druge evropske zemlje, jer je učešće domaćinstava u potrošnji električne energije od oko 50 odsto gotovo dvostruko veće od onog u EU.
Da li je rešenje u potpunom otvaranju tržišta? Jesu li građani Srbije spremni na to?
Problem jeftine struje se delimično rešava liberalizacijom i ona je već izvršena za potrošače na srednjem i visokom naponu. Kritičan će, međutim, biti proces liberalizacije cena na niskom naponu, gde je najveći deo potrošača. Ta liberalizacija je najavljena za početak 2015. Tržišno posmatrano, EPS će imati prostora da poveća cene za domaćinstva, jer je njegova trenutna cena najniža u regionu. Pitanje je, međutim, da li će EPS tu mogućnost i da iskoristi, jer je u državnom vlasništvu, a dosadašnja praksa je bila da se niskom cenom električne energije vodi socijalna politika. Takva praksa je loša, a socijalna zaštita koja se sprovodi na ovaj način skupa i bez cilja. EPS-u bi, dakle, uz zaštitu najugroženijih, moralo da se dozvoli dodatno povećanje cene struje za domaćinstva, za oko 15 odsto. Ovo povećanje cene bilo bi dovoljno da se omogući redovno plaćanje obaveza EPS-a i da se obezbedi manji višak sredstava za revitalizaciju postojeće infrastrukture.
Za uspostavljanje poželjnog pariteta cena struje sa drugim energentima i transformaciju EPS-a u profitabilno preduzeće povećanje cena bi moralo biti još veće. Za takvo povećanje cena je još rano, jer EPS pre toga mora da reši svoje organizacione probleme – reši višak zaposlenih, reguliše sistem zarada i nagrađivanja zaposlenih i racionalizuje neefikasnosti. Ukoliko se ti procesi ne završe, prilivi od povećanja cena mogli bi da se neracionalno potroše, a preduzeće bi izgubilo motiv da se reformiše.
Novi elektroenergetski objekat nije izgrađen više od dve decenije. Imaju li strani ulagači bilo kakvog interesa da grade elektranu u Srbiji?
EPS trenutno ne posluje održivo, pa se ne može očekivati da će u skorije vreme sam znatnije da investira. Trenutno ostvarivi ciljevi za EPS su da posluje bez gubitaka i da iz svog poslovanja može da otplaćuje postojeće i nove kredite za revitalizaciju postrojenja, dostizanje neophodnih ekoloških standarda i otklanjanje posledica poslednjih poplava. Investicije su, s druge strane, potrebne kako bi se podržao planirani privredni rast zasnovan na proizvodnji razmenljivih dobara. Zbog toga ne bi trebalo odlagati potrebne velike investicione projekte u oblasti energetike. To su projekti koji tokom svoje realizacije direktno i znatno utiču na rast BDP-a i stvaraju preduslove za budući dinamičan rast privrede. Takve investicije ne bi trebalo da čekaju dovoljno unapređenje poslovanja EPS-a i mogle bi relativno brzo da se realizuju putem stranih ili domaćih privatnih investicija, za šta je neophodno unapređenje zakonske regulative i poboljšanje rada državne administracije.
Koliki teret na EPS može da se sruči po uspostavljanju EU energetskih politika i poštovanju EU direktiva?
Energetska politika je bitan element ekonomske politike EU, pa će buduće poslovanje EPS-a zavisiti i od predstojećih pregovora o priključenju Srbije u EU. Elektroenergetski sistem je bitan deo zajedničke ekonomske politike EU (strategija „Evropa 2020”, na primer). Srbija je već od 2005. godine deo Energetske zajednice evropskih zemalja koja se zasniva na sprovođenju pravnih tekovina EU i na liberalizaciji domaćih energetskih tržišta članica Zajednice. U procesu pregovora Srbije sa EU otvoriće se, međutim, i brojna nova pitanja koja se odnose na dostizanje ekoloških standarda, obnovljivih izvora energije, što može u velikoj meri uticati na poslovanje EPS-a. Zbog toga je bitno da u procesu pregovaranja budu maksimalno zaštićeni interesi EPS-a, a da se troškovi prilagođavanja evropskim standardima, koji će nesumnjivo postojati, svedu na minimum.
Izvor; Kwh
