Bez obzira na to što EPS koji snabdeva 95 odsto našeg tržišta nema troškove emisija ugljen-dioksida, krajnji kupci će plaćati cenu u koju je uračunat i taj trošak
Evropi nedostaje prirodnog gasa pa se okreće uglju (Foto R. Krstinić)
Najnovija analiza Američkog akcionog foruma pokazuje da bi eliminisanje fosilnih goriva povećalo godišnji račun američkog potrošača struje za 1.075 dolara. Za prosečnog Amerikanca to možda i nije ništa, ali za prosečnog srpskog potrošača svakako jeste, pa se ponovo otvara pitanje treba li Srbiji struja iz uglja ili je zelena agenda stvarno ono što nam može obezbedi sadašnju cenu kilovata i dugoročno sigurno snabdevanje.
Ovo pitanje je utoliko interesantnije ako se zna da Evropi toliko nedostaje prirodnog gasa da se kontinent iako pionir u globalnoj borbi protiv emisija – okreće uglju kako bi zadovoljio potražnju za električnom energijom koja se sada vratila na nivo pre pandemije, piše Blumberg.
Evropska skladišta gasa trenutno su 25 odsto ispod petogodišnjeg proseka. „Ljudi su mislili da će Rusija rezervisati više kapaciteta preko Ukrajine, a to se jednostavno nije dogodilo”, rekao je Trevor Sikorski, šef sektora za prirodni gas u konsultantskoj kući „Enerdži aspekts” u Londonu. U isto vreme, potrošnja električne energije u većini zemalja EU je, sa prolaskom pandemije, iznad petogodišnjeg proseka, navodi Morgan Stenli. S obzirom na sužene isporuke gasa, komunalne kompanije prisiljene su da se okrenu uglju kako bi svetla ostala upaljena. To znači da bi sagorevanje uglja i dalje moglo biti isplativo.
Upitani zašto se u Srbija pored svega navedenog na ugalj gleda s negodovanjem, i uporno lobira na ulaganje u vetar i sunce i pri tome razmišlja šta će u pauzama tokom godine kada kod nas nema ni sunca ni vetra, magistar Željko Marković, konsultant u „Diloitu”, kaže za „Politiku” da pre nego što odgovori na ovo pitanje mora da podseti da je Srbija potpisnica Pariskog sporazuma i da je time preuzela obavezu da smanji emisije gasova sa efektom staklene bašte. Da teži čistijem okruženju i da stvori uslove za održivi razvoj energetike bez uticaja na klimatske promene.
– Da bismo sproveli obaveze iz Pariskog sporazuma i sledili Evropsku uniju u njenoj ambiciji da do 2050. godine postane neutralna prema ugljeniku, moramo da preduzmemo mere za dekarbonizaciju svog energetskog sektora, jer proizvodnja električne energije i toplote zasnovana na uglju najviše doprinosi ukupnim emisijama ugljen-dioksida. Takođe, u novembru 2020. godine, naša zemlja je potpisala i Sofijsku deklaraciju o zelenoj agendi za zapadni Balkan, obavezujući se da će zajedno sa EU raditi na ispunjenu cilja do 2050. godine na ugljenik neutralnom kontinentu – naglašava naš sagovornik.
Dakle, navodi, ne moramo da napuštamo proizvodnju iz uglja, ali time nećemo ispuniti preuzete međunarodne obaveze i stopiraćemo naše priključenje Evropskoj uniji. Glavni argumenti koje možemo čuti za nastavak proizvodnje struje iz uglja, to je da još imamo dovoljno rezervi lignita, kao i da gašenjem proizvodnje iz uglja gasimo i veliki broj radnih mesta, što deluje zabrinjavajuće, ali je pravo pitanje da li će šteta nastavljanjem proizvodnje iz uglja za Srbiju biti još veća?
Ovih dana se beleže rekordne vrednosti cene emisija ugljen-dioksida koje su prešle nivo od 50 evra za emisiju tone, što je između ostalog uticalo i na cene električne energije, koje dostižu rekordne vrednosti na berzi. Cena na tržištu pojedinih dana krajem juna bila je veća od 100 evra po megavat-času na Mađarskoj berzi, dok se električnom energijom samo dan kasnije na našoj berzi (SEEPEX) trgovalo i po ceni od 120 evra.
Bez obzira na to što EPS koji snabdeva 95 odsto našeg tržišta nema troškove emisija ugljen-dioksida, krajnji kupci će plaćati cenu u koju je uračunat i taj trošak, jer im EPS sigurno neće ponuditi nižu. Već će energiju prodati prema tržišnoj vrednosti, tako da kupci već plaćaju cenu dekarbonizacije, iako ona kod nas još nije započela, objašnjava konsultant.
– Takođe, to što u našoj zemlji i zemljama zapadnog Balkana ne postoji obaveza plaćanja emisija ugljen-dioksida, pa stoga u finalnoj ceni proizvoda nisu uračunati troškovi te emisije, samo je trenutno stanje. Na ovaj način naša proizvodnja iz uglja je nelojalno konkurentna u odnosu na proizvođače iz EU i to je za njih neodrživo stanje koje podriva zelenu politiku EU.
Stoga se očekuje da 14. jula kao deo šireg paketa klimatskih zakona EU, uvede mehanizam za prekogranično izjednačavanje ugljenika. Iza ovog naziva se krije jednostavan princip nametanja naknade za ugljen-dioksid proizvodima koji ulaze u EU kako bi evropska industrija mogla igrati ravnopravno sa stranim proizvođačima – kaže Marković.
Cilj je, prema Evropskoj komisiji, da se izbegne „curenje ugljenika” pri čemu industrije premeštaju proizvodnju ili nove fabrike u inostranstvo u potrazi za nižim proizvodnim troškovima. Ovaj mehanizam bi se odnosio ne samo na električnu energiju, već i na proizvode kao što su čelik, gvožđe, aluminijum, cement i đubriva. U skladu sa opisom mehanizma, uvoznici navedene robe u EU moraće da kupe digitalne sertifikate, pri čemu svaki od njih predstavlja tonu emisije ugljen-dioksida ugrađenih u njihovu uvoznu robu. Cena sertifikata biće povezana sa troškovima emisija ugljenika na tržištu u EU i to na osnovu prosečne cene aukcija svake nedelje.
– Na ovaj ili na onaj način, moraćemo da plaćamo cenu emisija, bar za električnu energiju koju želimo da izvezemo u EU, a onda se postavlja pitanje, da li će to uopšte biti rentabilno za EPS. Bojim se da neće, i da će se onda situacija preokrenuti, odnosno da će naša proizvodnja iz uglja biti nekonkurentna u odnosu na proizvodnju iz EU – zaključuje Marković.
Izvor; Politika
