Koncept 100 odsto zamene termoagregata elektranama koje koriste čistu energiju uopšte nije realan, a kamoli približno optimalna varijanta daljeg razvoja EPS-a
Insistiranje Evropske unije, Energetske zajednice, ali i ovdašnjih vlasti da zelena energija ubuduće mora u što većoj meri da bude prisutna u energetskom miksu zemlje, povlači pitanje, koliko je Srbiji potrebno novih kapaciteta zelene energije da bi zamenila ugalj i termoelektrane u kojima se proizvodi struja? I da li ove kapacitete treba nadomestiti gradnjom novih hidropotencijala koje su naš domaći izvor, poput „Bistrice” i „Đerdapa tri”, ili kroz sunce i vetar?
Nameće se i pitanje koliko je instalisane snage u solarnim elektranama, vetroelektranama i reverzibilnim hidorelektranama (RHE) ekonomski optimalno izgraditi da bi se zamenio zadati instalisani kapacitet u termoelektranama i zadržala ista sigurnost snabdevanja potrošača. Jer, kako stvari stoje da bismo zamenili iole važniji deo sadašnje proizvodnje termoelektrana iz uglja proizvodnjom iz obnovljivih izvora energije (OIE), neophodna je izgradnja višestruko većih proizvodnih kapaciteta u solarnim i vetroelektranama, ali i veoma bitnih kapaciteta u RHE, kaže u razgovoru za „Politiku” dr Slobodan Ružić, savetnik preduzeće za energetsku efikasnost, inženjering i konsalting „Enerdži sejving grup”.
– Koncept 100 odsto zamene termoagregata elektranama koje koriste OIE uopšte nije realan, a kamoli približno optimalna varijanta daljeg razvoja EPS-a. Vodni potencijal trenutno predstavlja najznačajniji izvor obnovljive energije u Srbiji. Instalisana snaga hidroelektrana EPS-a iznosi 2.401 megavat. Doprinos RHE „Bajina Bašta” po kapacitetu i proizvedenoj energiji nije uključen u navedene vrednosti. Sve elektrane ovog tipa izuzetno su važne zbog mogućnosti prenošenja energije iz letnje u zimsku sezonu. Godišnja proizvodnja hidrosektora u proseku čini čak 29,8 odsto ukupne proizvodnje EPS-a. Ali ne samo da hidroelektrane daju znatan energetski doprinos, već je još važnije to što one tokom cele godine daju fleksibilnost u pokrivanju varijabilnog dela dijagrama potrošnje. Upravo zbog toga hidroelektrane predstavljaju pravu dragocenost srpske elektroprivrede – objašnjava naš sagovornik.
Naglašava da smo mi najveći deo svog velikog hidropotencijala već iskoristili. Možemo da se nadamo izgradnji najviše 200 megavati u novim HE u budućnosti i to najvećim delom u mini-hidroelektrane. Dakle, da bismo zamenili bar deo proizvodnje iz svojih prastarih termoagregata, EPS pod hitno mora da prione na izgradnju velikih solarnih i vetroelektrana.
Upitan zašto i jednih i drugih, a zašto ne samo onih koje mogu proizvoditi jeftinije kilovat-sate, odgovara zato što ova dva tipa elektrana imaju komplementarnu sezonsku proizvodnju, što znači da se pravilnim dimenzionisanjem jednih i drugih proizvodnja termoagregata može zameniti bez ikakvog ili uz sasvim malo sezonsko akumulisanje, odnosno prenošenje energije iz leta u zimu. – Solarne elektrane u Srbiji imaju ekvivalentno godišnje vreme rada oko 1.200 sati, ali zbog prirodnih oscilacija radijacije sunčevog zračenja, one proizvode oko 64 odsto energije leti i oko 36 procenata zimi. Vetroelektrane u Srbiji imaju ekvivalentno vreme rada oko 2.800 sati godišnje i proizvode samo 39 odsto energije leti, a čak 61 procenat zimi – naglašava naš sagovornik.
Dodaje da bi bilo vrlo pogrešno i opasno pomisliti da se isključivo pravilnim dimenzionisanjem kapaciteta solarnih i vetroelektrana može zameniti proizvodnja termoelektrana. U svakom slučaju, proizvodnja struje korišćenjem njihovih darova često je moguća onda kad nam uopšte nije potrebna, a nema je kad vapimo za njom. To se dešava svakog dana.
– Treba imati u vidu da u Srbiji ne postoje pogodne prirodne lokacije za izgradnju tako ogromnog kapaciteta u RHE, bilo bi neophodno veštački ih stvoriti. Prema do sada razmatranim idejama, ovo bi se tehnički moglo realizovati jedino izgradnjom hidrosistema „Lim – Zapadna Morava” u kom bi se mogle izgraditi akumulacije ukupne energetske zapremine od oko 1.000 gigavat-sati. Ova ideja je, međutim, diskutabilna zbog naših odnosa sa Bosnom i Hercegovinom jer podrazumeva prevođenje voda iz sliva Drine u sliv Morave. Delimična zamena termoelektrana novim elektranama na OIE je, pak, moguća i preko potrebna. Zato što pre treba doneti odluku o izgradnji RHE „Bistrica” i to sa maksimalnim mogućim sadržajem akumulacije. Idealno bi bilo ako bi se ova RHE mogla napraviti tako da ima na primer šest agregata od kojih svaki ima snagu 175 megavati i energetsku zapreminu akumulacionog bazena od 555 gigavat-sati. Treba planirati da RHE „Bistrica” uđe u pogon do kraja 2030. godine – kaže Ružić.
Ukoliko se RHE „Bistrica” ne može napraviti sa tako velikom akumulacijom, a vrlo je moguće da će njena akumulacija biti jedva 10 odsto, u tom slučaju, treba intenzivno analizirati moguće lokacije za izgradnju još jedne ili više RHE.
Zavisno od karakteristika RHE „Bistrica” verovatno će biti potrebno dodatnih oko 500 gigavat-sati u akumulacionim bazenima u drugim RHE. Te RHE ne bi morale da uđu u pogon pre 2035. pošto je realno očekivati da će najveći deo gore pomenutog kapaciteta u solarnim i vetroelektranama biti priključen na sistem u periodu od 2035. do 2040. godine.
– Jedina do sada razmatrana ideja kojom bi se mogao obezbediti pomenuti energetski kapacitet je izgradnja RHE „Đerdap tri”. Prema dosadašnjim analizama, ova RHE mogla bi da obezbedi akumulacioni bazen kapaciteta od oko 484 gigavat-sati. Međutim, kao i u slučaju hidrosistema „Lim – Zapadna Morava” izgradnja ovog energetskog objekta bila bi veoma skupa, znatno skuplja od izgradnje RHE „Bistrica”, a takođe bi bila uslovljena pravljenjem međunarodnog sporazuma, u ovom slučaju sa Rumunijom – zaključuje bivši savetnik u Ministarstvu energetike Slobodan Ružić,, prenosi Politika.
