Sadašnji menadžment EPS-a daje nadu da će korporativizacijom poboljšati organizaciju, snižavati troškove, povećavati proizvodnju i osposobiti EPS da bude uspešan i profitabilan
Korporativizacija „Elektroprivrede Srbije“ je počela, a EPS je prošao sve testove pred Međunarodnim monetarnim fondom. Profitno poslovanje treba da bude početak ekonomskog, ali i organizacionog sređivanja naše najvrednije i najveće kompanije. Od 14 ranijih preduzeća u sistemu EPS-a, sada ih je svega tri.
U razgovoru za „EPS Energiju“ profesor dr Blagoje Babić, jedan od doajena naše ekonomske misli, kaže da je jedan od bitnih uslova za profitabilno poslovanje svakog preduzeća, pa i EPS-a, svakako odgovarajuća unutrašnja organizacija koja ima dve svrhe: snižavanje troškova upravljanja i povećanje proizvodnje i efikasnosti.
– Tu nema mesta filozofiranju. Jedinstvenim upravljanjem treba da se obezbedi postojana proizvodnja uglja i električne energije – objasnio nam je Babić. – Zbog rasparčavanja i neuspelih privatizacija propala su mnoga preduzeća. EPS je preduzeće kojem treba da upravljaju stručnjaci sa potrebnim poslovnim ovlašćenjima i odgovornostima. To je zanatska stvar. Verujem da EPS ima ljude od ovog zanata.
Šta nedostaje našem privrednom ambijentu da i kod nas državna preduzeća, poput EPS-a, posluju prema svim ekonomskim kriterijumima, baš kao u Nemačkoj ili Francuskoj, a delimično i u Češkoj?
Najvidljiviji kamen spoticanja je cena električne energije. Prema dostupnim podacima, cena struje u Srbiji je najniža u Evropi. Bilo bi dovoljno da EPS postigne prosek cene u Evropi, pa da posluje s dobiti. Zna se da se dobar deo električne struje i ukrade. EPS nema sopstvenu žandarmeriju da sprečava krađe. U cenu struje, koju plaćaju potrošači, država uključuje i namete za finansiranje budžeta. EPS ima velika potraživanja za isporučenu električnu energiju koja ne može da se naplati. To nije samo problem EPS-a. Time se EPS lišava sredstava koja su potrebna za izgradnju novih proizvodnih pogona. Neprimerena liberalizacija i neuspešna privatizacija zbrisale su, izmeću ostalih, i domaću proizvodnju energetske opreme. EPS mora da je uvozi po cenama mnogo višim nego što su nekada bile domaće. Zato rastu troškovi i ne može da ide u korak s razvojem tehnologije.
Srbija je u odnosima sa MMF-om, ali i ostalim kreditorima, prihvatila obavezu da cena električne energije u Srbiji dostigne nivo cena iz okruženja. Zašto je to važno?
Što se tiče cene električne energije, imamo jedan paradoks jer u određivanju regulisane cene struje država ima u vidu nisku kupovnu moć velikog broja kupaca. Zato država ograničava rast cena i tako niskom cenom subvencioniše sve, a najviše najbogatije, koji najviše troše. Zato bi najpre trebalo izmestiti socijalni segment iz EPS-a u državu, pa onda ići na ekonomsku cenu struje. A privreda je sistem spojenih posuda. Promene u bilo kom delu sistema prenose se na ceo sistem. To važi i za pomeranje cena električne energije. Ono se automatski prenosi na sve učesnike na tržištu – preduzeća i domaćinstva. To ima ne samo ekonomske nego i socijalne posledice o kojima vlast mora da vodi računa. Ne može se zaobići jedan ekonomski zakon koji deluje neumoljivo kao zakon gravitacije. Sve ima cenu i svaku cenu neko mora da plati.
Pored korekcije cene električne energije, ima li prostora da EPS sam utiče na svoje racionalnije i profitabilnije poslovanje?
Samo podizanjem cena ne mogu se prevladati sve nevolje s kojima je suočen EPS. Odgovarajuća cena električne energije samo je jedan od uslova od kojih zavisi uspešnost poslovanja. Sadašnji menadžment EPS-a daje nadu da će korporativizacijom poboljšati organizaciju, snižavati troškove, povećavati proizvodnju i osposobiti EPS da bude uspešan i profitabilan.
EPS nije samo proizvođač struje, već i veliki poslodavac. Srbija je, nažalost, u procesima privatizacije gotovo uništila svoju elektromašinogradnju. Da li nam je neophodna reindustrijalizacija?Ovo je pitanje koje se tiče sudbine ne samo naše privrede nego i zemlje – države i naroda. Stradanje industrije glavni je uzrok nevolja koje pritiskaju naše društvo, a to su visoka nezaposlenost, visok deficit trgovinskog bilansa, visoka spoljna zaduženost, posrtanje poljoprivrede, zaostajanje u tehnološkom razvoju… Možda je dugoročno najteža posledica deindustrijalizacije nedostatak školovanog stručnog kadra – inženjerskog i tehničkog. Naši inženjeri, tehničari i kvalifikovani radnici izgradili su u svoje vreme jednu od najvećih hidroelektrana na svetu – „Đerdap“. Gde su oni danas?
Jedan od najvažnijih elemenata industrijske politike je izbor delatnosti kojima treba davati prednost u korišćenju činilaca proizvodnje. Da li energetici u našim sadašnjim prilikama treba dati ulogu jednog od glavnih polova razvoja?
Obnova industrije sama po sebi stavlja na dnevni red obezbeđivanje energije. Srećom, energetika je privredna grana koja je materijalno i kadrovski manje stradala od ostalih grana naše privrede. Očuvan je integritet elektroenergetskog sektora. On ima još uvek visok potencijal – kadrovski i materijalni – da bude zamajac obnove industrije, a time i cele privrede Srbije.
Kako Srbija da izađe na otvoreno tržište energije sa najnižom cenom struje u Evropi?
Liberalizacija tržišta, koliko je meni poznato, odnosi se na proizvodnju električne energije i snabdevanje njom. Ona ne važi za prirodne monopole. Oni i dalje ostaju u nadležnosti organa regulacije. Sumnjam da će na našem tržištu doći do navale ponuđača električne energije po cenama nižim od EPS-ove.
Od 1. jula 2016. EPS će promeniti pravnu formu i postaće akcionarsko društvo. Šta je prednost, šta država time dobija?
Zavisi od toga kako će postupiti država. Postoje primeri u svetu u kojima država poseduje 100 odsto akcija. Dok je EPS pritisnut nevoljama kakve danas ima, to bi bilo jedino rešenje. Inače, izlazak na berzu u sadašnjem stanju moguć je s niskom cenom akcija. Mnogi „strateški partneri“ rado bi kupili EPS upravo u ovakvom stanju jer bi dobili ogroman kapital po niskoj ceni. Čim bi ga kupili, ubrzo bi mu porasla cena.
Kako rešiti pitanje novca za investicije sa ovakvom cenom struje? Preostaje li samo zaduživanje, kao u slučaju kineskog zajma za novi blok u „Kostolcu“?
Cela svetska privreda počiva na kreditu. Dakle, nije dug zao drug sam po sebi. On je dobar onima koji su sposobni da ga koriste, u skladu sa zlatnim pravilima zaduživanja. Pravila su da se pozajmljena sredstva ulože uz prinos viši od kamate koja se duguje poveriocu, da se kreditom ostvaruje proizvod ili usluga čijim izvozom se može pribaviti valuta u kojoj se dug otplaćuje i da se dug uredno vraća, da se ne dozvoli plaćanje kamate na kamatu, što je vesnik konačne propasti.
Da li je za uspeh poslovanja bitno vlasništvo?
Empirijskim istraživanjima je dokazano da za uspešnost poslovanja nije odlučujuća priroda svojine, nego uslovi poslovanja. Jedno britansko istraživanje je kao najbolji primer uzelo Francusku. U njoj su jednako uspešna i državna i privatna preduzeća. Svi posluju pod istim, tržišnim uslovima, s jednakim ovlašćenjima i odgovornostima poslovodstva. Nevolje u poslovanju našeg EPS-a ne potiču otuda što je u državnoj svojini, nego zato što država objektivno nije u stanju da mu obezbedi odgovarajuće uslove poslovanja, što joj je, inače, osnovna uloga u privredi.
Ne privatizaciji
Savetujete li državi neku vrstu privatizacije EPS-a?
Za Srbiju je suviše rano da razmišlja o privatizaciji elektroenergetskog sistema. Razlozi su ekonomski, socijalni, politički. Ukoliko bi država izgubila vlast nad elektroenergetskim sistemom, ne bi mogla računati na sopstvenu industrijsku politiku. Privatni vlasnici bi visokim troškovima u cenovnicima za električnu energiju umorili novonastalu industriju kojoj je nužno staranje države dok ne stekne svetski nivo konkurentnosti. Cena električne energije utiče ne samo na stopu unosnosti poslovanja preduzeća nego i na životne uslove svake porodice. Najzad, ni Evropska unija ne traži privatizaciju „Elektroprivrede Srbije“. Najbolji dokaz je što su elektroprivrede u Francuskoj, Nemačkoj i Češkoj u rukama države.
Izvor: EPS Energija
