Energetski sektor je jedanod najvažnijih privrednih grana i vitalna funkcija svakog društva i države, sektor od nacionalne važnosti.Kod nas se još uvijek ubiru plodovi YU energetike koja je zaista bila impresivna, kako u razvojnom tako i u organizacionom smislu.Na žalost, takav status energetike više nikad nećemo dostići.Nema novih postrojenja, modernizacija je usporena nedostatkom finansijskih sredstava. Kičmu srpske energetike čine termoelektrane na ugalj koje se nalaze pod pritiskom EU propisa,Zelenih NVO i lobi grupacija iz Obnovljivih Izvora Energije, prenosi sajt serbia-energy.eu
Energetika u Srbiji je tema koja je previse eksplatisana u političke svrhe. Većina zemalja regiona I EU pitanje energetike stavlja u ravan sa pitanjem energetske bezbednosti. Pored sporadičnih tema u medijima, nastalih kao proizvod nekih regionalnih ili EU procesa, sektor nema pravi autoritet koji bi u kontinitetu radio na održivom strateškom planiranju i realizaciji cilja zvanog energetska bezbednost. Takav energetski strateški autoritet bi pomogao profilisanju državnih strategija na osnovu kojih bi sve buduće vlade Srbije mogle da planiraju svoje aktivnosti u ovom važnom nacionalnom domenu.
Energetska politika se mora bazirati na egzaktnim pokazateljima i indikatorima koji se pripremaju i analiziraju u kontinuitetu od strane nezavisnog stručnogtela, konkretno jednog ili više energetskih instituta. Isti tretman bi trebalo omogućiti sektoru rudarstva imajući u vidu njegovu usku vezu sa energetikom ali i činjenicom da eksplatacija rudarskih bogatstava jeste jedan od tri preostala nacionalna resursa. Energetika, rudarstvo i vode čine to bogatstvo.
Nadležno ministarstvo, ne može niti mora da se bavi složenim energetskim analizama, što je ključna pretpostavka donošenju ispravnih poteza.Projektovanje scenarija i modela u odnosu prema strateškim interesima države u odnosu prema spoljnom svetu je apsolutni prioritet današnjice.
Projektovanje potrošnje, projektovanje proizvodnje, analiza EU propisa, finansijske projekcije za rad i modernizaciju postrojenja za proizvodnju struje, uticaj ekoloških standard i regulative na rad postrojenja, analiza regionalnih tržišta i trendova, analiza uticaja privatnog kapitala, projekata i akterna na cene struje su samo nekih od aspekata koje bi se mogli pratiti. Indikatore o finalnoj potrošnji električne energije, energije za grejanje i/ili hlađenje i energije za transport, efekte regulatornih mera koje se odnose na unapređenje energetske efikasnosti i uštede energije kod krajnjih kupaca, kao i druge mere u svrhu ispunjenja postavljenih ciljeva, sve to je zadatak visokostručnih nezavisnih institucija – koje mi nemamo.
Bez obzira što se u energetskom sektoru „lomi najviša politika“ i što najbolje vidimo iz najnovijih dešavanja u regionu, bilo kakvi iznuđeni i neočekivani energetski potezi se ne smeju povlačiti bez simulacije posledica. I najmanji potez u sektoru energetike se interpretira ogromnim novčanim ciframa a greške tu učinjene mogu biti kobne.
Zbog toga je modeliranje energetskog sektora od izuzetne važnosti. Za tako nešto zaista je neophodno imati vrhunske kadrove i alate, objedinjene u institutima kojima je obezbeđena najbolja akvizicija energetskih indikatora. Sa takvom logistikom svaki političar može trenutno dobiti odgovore na pitanja „šta će se desiti ako…“ i tek u takvoj situaciji imat ćemo jasno podeljene odgovornosti između struke i politike.
U odsustvu organizovane energetske struke, odnosno stručne organizacije (instituta) iz oblasti energetike kojoj je poveren ovakav zadatak, mi imamo haos i primetan uticaj privatnog sektora i interesnih grupa.Nama se dešavalo da predsednik opštine, ili privatna kompanija u kojoj kao savetnikradi bivši zaposleni iz Ministarstva Energetike, samoinicijativno dogovara izgradnju kapitalnog energetskog objekta koji pripada kategoriji nacionalne energetike,
Zašto nemamo Energetski Institut?
Političari će reći, to je skupa delatnost, nemamo novca za to. To je netačno, ovo je delatnost koja se uopšte ne sme tretirati kao opcijaili trošak već kao nužni preduslov odgovornog upravljanja nacionalnom ekonomijom.
Postoje veoma jednostavni modeli samoodrživosti takve institucije, poput hrvatskog energetskog instituta „Hrvoje Požar“. Odmah po okončanju rata u Hrvatskoj grupa eksperata za energetiku na čelu sa Dr. Goranom Granićem je formirala energetski Institut i dala mu ime po najvećem predratnom hrvatskom energetičaru Hrvoju Požaru.
Ovdje treba naglasiti bitnu činjenicu: jugoslovenska energetika je izdvojila tri velika imena: Pavle Savić, Hrvoje Požar i Muris Osmanagić, nimalo slučajno iz tri „vodeće“ energetske republike (Srbija, BiH i Hrvatska), nacionalno izbalansirane po kompatibilnim energetskim oblastima. Pavle Savić je osnivač čuvenog nuklearnog instituta u Vinči , Muris Osmanagić je najpoznatiji bosanski rudarski ekspert, a Hrvoje Požar je kao elektro stručnjak u sektoru energetike proveo najviše dužnosti u struci, radu i upravljanju elektroenergetskim sektorom.
Dakle u slučaju instituta „Hrvoje Požar“, hrvatska vlada je odmah nakon okončanja rata naručila od njih Nacionalnu Strategiju razvoja energetike. Tajnovacjebio dovoljan za okupljanje najboljeg tima stručnjaka i to je bila klica današnjeg instituta koji je postao lider u regionu u ovoj oblasti. EIHP je radio i energetske studije za BiH, Crnu Goru i Makedoniju.
Mnogo je još primera koji pokazuju u kakav nas sunovrat vodi ovakav tretman energetskog sektora. Zbog takve organizacione, ekonomske, tehničke i tehnološke devastacije zaostajemo za okruženjem.
Jednostavno ne pratimo savremene energetske trendove: uvođenje najnovijih tehnologija koje umanjuju štetnost proizvodnje energije iz fosilnih goriva i intenzivan razvoj energije iz obnovljivih izvora. Zbog svega toga gubimo izvrsnu poziciju koju smo naslijedili. Nase elektrane se nalaze pod pritiskom Nevladinih organizacija koje zagovaraju gašenje prljavih elektrana na ugalj i povećanje udela obnovljivih izvora energetije. Ekološke kampanje dobijaju medjunarodne okvire i naša zemlja se i zbog toga nalazi pod pritiskom EU aktera. Nemamo organizovan odgovor naših energetskih, stručnih ili političkih aktera, na ove pritiske. Ova tema se tretira kao periferna.Medjutim sve ove aktivnosti su deo medjuzavisnih procesa čije ćemo efekte osetiti kroz probleme usled smanjenje snage blokova termoelektrana.
Navođenjem prevelikog broja primera koji oslikavaju zaista zabrinjavajuće stanje energetike, možemo postići kontraefekat.
Neophodni potezi u oblasti energetike i rudarstva koje bi jedno odgovorno nadležno energetsko ministarstvo morali preduzeti:
Pod hitno formirati Energetski Institut, To se najbrže može uraditi grupisanjem postojećih jedinica energetskog planiranja/projektovanja u sklopu postojećih energetskih i energetici srodnih kompanija. Taj institut ugovorno vezati sa resornim ministarstvom/vladom na poslovima strateškog planiranja, projektovanja, energetske analitike i svih drugih visokostručnih delatnosti kao servis trenutnoj administraciji koja upravlja energetskim sektorom i donosi važne energetske odluke.
Dati podsticaj i drugim nezavisnim institucijama koje se bave određenim energetskim oblastima, kao što su ekološke energetske NVO, centri iz sektora energetike i rudarstva ako ih ima.
Pronaći sredstva (uključujući inostrane kredite/donacije) za inicijalne projekte naručene kod ovih institucija. Logično bi bilo da se svi udruže na projektu izrade Strategije razvoja energetike, što bi predstavljalo trajni posao koji se periodično revidira (svake 4-5 god.).
Treba pripremiti potrebnu dokumentaciju za sve nove potencijalne energetske objekte koja se podrazumeva u normalnoj tenderskoj pripremi, a ne da se to prepušta investitorima, nakon dobijanja projekta što je sada slučaj. To je još jedan krupan posao za energetske projektantske kuće i institute.
Vladinim kreditiranjem finansirali bi se ti projekti sve do momenta njihovog otkupa od strane odabranih investitora.
Popularizacija, masovna edukacija i priprema medijskih kampanja mora biti zadatak novoosnovanih energetskih instituta. Energetika i energetske investicije moraju se približiti javnosti pošto je poznato da svaki novi energetski objekat izaziva opravdane reakcije i sumnje u smislu narušavanja životne sredine. Proaktivnost će stvoriti ambijent za održivu ravnotežu odgovorne i realne energetske politike u koheziji sa najstrožim ekološkim standardima.
Razviti partnerstvo i saradnju između institucija države, strukovnih udruženja, zainteresovanih investitora sa lokalnim zajednicama što je jedno od glavnih načela politike EU.
Kreiranjem novih i našim uslovima prilagođenih strateških dokumenata omogućiti jasnu i detaljnu sliku potencijalnim investitorima i EU komisiji o našem energetskom sektoru, i tako znatno olakšati pripremu aplikacija i finansiranje preko IPA fondova.
Posebnu pažnju posvetiti obnovljivim izvorima energije i ispunjenju obaveza prema EU direktivama i Energetskoj zajednici Jugoistočne Evrope. Odsustvo vetroelektrana na našim brdima nije samo manifestacija energetske bezbrižnosti već se radi o veoma lošem imidžu koji potvrđuje naše sveukupno tehnološko zaostajanje ali i neizgrađenost javne svesti o važnosti obnovljive energije i energetske efikasnosti. Tu ulogu može i mora preuzeti EPS u saradnji sa privatnim investitorima.
Izvršiti reviziju legislative i administrativnih procedura vezanih za energetske investicije.Njihovo pročišćenje i pojednostavljenje je ključna pretpostavka za privlačenje stranih ulaganja i korištenje EU fondova. Postojeću zakonsku regulativu nužno je analizirati i s aspekta institucionalnih kapaciteta za njihovu provedbu, prvenstveno misleći na ubrzanje procesa izdavanja dozvola i saglasnosti tokom procesa pripreme i izgradnje energetskih projekata.
Energetska politika jeste politika, ali jeste i energetika. Međutim, u našem slučaju sve je samo politika, a i ta politika je zauzela prostor sistemskim stručnim procesima.
Kod nas se sve krupne odluke donose u zatvorenim i javnosti nedostupnim krugovima tako da možemo slobodno reći da je naša energetska politika rezultat privatnih i skrivenih aranžmana koji nemaju domet i sbeoobuhvatnost nacionalnog interesa.
I to je zapravo naša najveća nesreća – umesto da se planiraju u za to osposobljenim stručnim i nezavisnim institutima/institucijama, te tako stručno pripremljene podnose odgovornoj i transparantnoj nadležnoj administraciji, mi imamo praktički situaciju da se najkrupnije energetske odluke, ali i bukvalno, donose u kafani!
Mi doduše imamo resorno ministarstvo koje se time bavi, ali još uvijek nemamo strateške dokumente i nacionalni konsezus koji obezbjeđuju kontinuitet energetske politike.
Energetika je jedan od preostalih nacionalnih resursa koji se sistemskim pristupom može iskoristiti za pokretanje nacionalne ekonomije. Mi moramo imati odgovore na pitanja, gde želimo da budemo za 5 ili 10 godina i šta je sve potrebno da uradimo da stignemo do tog cilja a da pri tome znamo šta je ono što ne želimo ili šta je ono što želimo da izbegnemo.
Ukoliko uspemo u sprovodjenju nove energetske politike biće nam lakše da ekonomsku snagu koristimo za sve druge političke ili strateške odluke i akcije, prenosi sajt serbia-energy.eu
Izvor; Serbia Energy
