– Uskoro stiže oprema, a ljudi koji primaju tu opremu moraju da poseduju ogromno znanje da bi mogli da prime ono što proizvodi neko drugi. Bez toga sve može biti mačka u džaku – kaže inženjer Mijodrag Čitaković, direktor PD „Drinsko – Limske hidroelektrane”
Lakim pritiskom na taster 9. Oktobra prošle godine, ministar Zorana Mihajlović zaustavila je rad četvrtog agregata i time označila početak kraja revitalizacije hidroelektrane „Bajina Bašta”. Time je obeležen početak radova i na poslednjem agregatu ove „fabrike struje”. Ogroman posao, ogromna investicija. Ali kako je nagovestio inženjer Mijodrag Čitaković, direktor Privrednog društva „Drinsko – Limske HE”, biće ogromna i vajda.
Sredinom februara, četiri meseca docnije, otišli smo u Bajinu Baštu da sa lica mesta napravimo reportažu o tom velikom poduhvatu.
Inženjer Čitaković se ovih dana i ne može pohvaliti s previše slobodnog vremena. Pa ipak, iako je upravo kretao za Beograd na važan sastanak, primio nas je na „ambulantni brifing” koji se odužio na gotovo čitav sat (voleo bih da to pripišem novinarskom umeću, ali pre će biti da smo se nehotice zapričali, povukla ga je tema, šta li…).
Pomislio sam da nešto traži, ali on je bezuspešno pokušavao da svoj sto pretrpan papirima dovede u red, jer smo ga zatekli u važnom poslu koji je trebao da pripremi iz tih ailnih papira.
– Kad nekom vidim prazan pisaći sto zapitam se radi li taj išta – rekao je uz smeh, pravdajući se.
Hteo sam da ga utešim istinom koja veli da je jedino važno da u tom haosu, u tom akademskom neredu, postoji nekakav sistem, ali on je to sigurno znao i inače, i potvrdio da zna u svakom trenutku gde se nalazi sve što je važno. Podatak koji me je najviše zanimao izvukao je – iz kompjutera.
– U januaru je hidrološka situacija bila veoma pogodna, pa je i proizvodnja bila dobra. Zapravo, više nego dobra, a sa tri agregata koja su već revitalizovana. Evo, radili smo snagom od 105 megavata po agregatu, što je za gotovo 40 megavata više nego što bi bilo pre revitalizacije. Nije potrebna visoka matematika kako bi se izračunalo šta to znači, i koliko smo dobili… Kada u septembru, po planu, i četvrti agregat bude na mreži i u eksploataciji, efekat će biti kao da smo izgradili još jednu manju hidrocentralu, što bi nas koštalo mnogo, mnogo više!
Onda nabraja šta je dobijeno revitalizacijom, redom: povećana je snaga, pa samim tim i proizvodnja, smanjeni su troškovi održavanja, a uz to produžen je vek hidrocentrale za narednih tridesetak godina. Najmanje!
– Sačuvali smo je za budućnost – rekao je lakonski. – I sve će to koštati nešto manje od 77 miliona evra, što je impozantna suma, ali bi nas izgradnja nove hidrocentrale od recimo 52 megavata koštala bar 20 odsto više od uloženih sredstava u revitalizaciju.
Priča zatim o ambicioznim planovima, o budućoj revitalizaciji hidroelektrane“Zvornik”…
– Nažalost, delimo sudbinu zemlje pa smo suočeni s manjkom para, mada u EPS – u tražimo optimalno rešenje kako ne bismo izgubili korak s vremenom i tehnologijom, jer i na nju moramo da mislimo.
Kad je reč o radovima na četvrtom agregatu, kaže da se planirani poslovi obavljaju dan za danom, kako je i predviđeno.
Zajednički posao
Od koleginice Jasmine Petković saznao sam jedan vrlo zanimljiv podatak, a kako ga inženjer Čitaković nije spomenuo, morao sam lično da“intervenišem” pitanjem. Naime, decembra prošle godine uručeno mu je priznanje Regionalne privredne komore, i to kao najuspešnijem privredniku u regionu, a zbog ukupnih rezultata. Pričinilo mi se da mu je bilo pomalo neprijatno kad sam to spomenuo.
– Jedan čovek zaista može mnogo da pomogne, ali zato svi moraju da rade – rekao je. – Zato to priznanje doživljavam kao priznanje svima nama! Inače, proizvodimo više od tri i po milijarde kilovat – časova električne energije godišnje, a to su ogromne pare. I svi dobijaju neka sredstva, svoj deo tog „kolača”, pa je naše PD istinski značajno za ovaj region. Mi smo ovde, u pravom smislu te reči, najveća i verovatno najuspešnija fabrika.
A šta se trenutno radi u najvećoj fabrici, reče, podrobnije će nas obavestiti inženjer Slobodan Spasojević, koji nas već čeka „dole”, u utrobi hidroelektrane, kraj četvrtog agregata.
– Ukratko, završavamo „pakovanje” statora, a to je ogroman posao – veli direktor Mijodrag Čitaković. – Obavili smo obradu površina na koje će biti montirana sva elektromašinska oprema, popravili smo nagnutost mašine i doveli je u vertikalu, da bismo smanjili vibracije i gubitke u ležajevima, a povećali stepen korisnog dejstva i sigurnost rada, što je i najvažnije. Delovi koji se revitalizuju (lopatice, vratilo, glavčina, turbinski poklopac, „ruke” rotora) pripremljeni su za fabrički prijem koji će biti iduće nedelje, odmah posle Sretenja. Ti poslovi obavljaju se u Austriji i Nemačkoj, a naši ljudi idu onamo da daju saglasnost. Očekujemo da svi ti delovi budu na gradilištu najkasnije do polovine marta. Tek tada ćemo početi s intenzivnom montažom. Inženjeri koji daju saglasnost moraju da poseduju ogromno znanje kako bi mogli da prime opremu koju proizvodi neko drugi. Bez toga, sve može biti – mačka u džaku.
Ali ostvarili su značajne uštede, jer nisu nabavljali baš svu novu opremu, već su revitalizovali pojedine delove tako da mogu da posluže kao i novi, ali za mnogo manje para! Istovremeno, poštujući princip sigurnog rada svakog dela, sve što nije zadovoljilo zamenili smo novim.
– Kompleksna analiza opreme i delova koje smo revitalizovali potvrdila je očekivane karakteristike, a to je – da mogu da izdrže nov eksploatacioni period od 30 do 40 godina!
Zatim nam nabraja preduzeća koja rade na revitalizaciji. To su „Goša montaža”, Instituti „Mihajlo Pupin”, „Sever” iz Subotice, FOD iz Bora, „Energoprojekt”, Institut „Nikola Tesla” i „Elnos” iz Banjaluke.
– Svi su pokazali pravu profesionalnost, a njihov učinak bi se mogao porediti sa učinkom stranih izvođača, a pokazali su veliku istrajnost i efikasnost u zahtevanom vremenu. Kao i do sada, na ovom projektu maksimalno smo angažovali domaće firme.
Već treći put je krišom pogledao na sat, pa nisam imo srca još da ga zadržavam.
– Dakle, vidimo se u septembru – rekao je dok smo se pozdravljali.
70 metara ispod vode
Inženjer Slobodan Spasojević radi u odeljenju za modernizaciju i revitalizaciju, a silom prilika određen je da nam sada bude domaćin, vodič i strpljivi sagovornik koji će odgovarati na sva pitanja radoznalog neznalice. Iskidao se od smeha kad sam to spomenuo naglas. Tako smo se sprijateljili.
– Ne bih da vas razočaram, ali ne očekujte ništa spektakularno – rekao je pre nego što smo zaronili u utrobu brane. – Ono što trenutno radimo jeste važno, ali se ne vidi i ne može da se poredi s montažom.
A taj „trenutni posao” bila je – antikorozivna zaštita statora, a dan ranije je završena spirala i sifon. Takoreći molersko – farbarski zahvati. Mada, kad sam video“molere” kako zgureni čuče na uskom obodu statora, dokučio sam da je za taj posao, uz sve ostalo, potreban i osećaj za ekvilibristiku. Kao oni cirkuski hodači po žici.
– Kad udenemo bakarne štapove, završili smo – reče Slobodan s neskrivenim ponosom. – Može da se počne s montažom.
Tek docnije sam shvatio da je zaista imao razloga da bude ponosan. Jer sve što su do sada uradili obavili su u roku ili malo ranije.
– Poslove ne delimo na manje ili više važne. Sve je podjednako delikatno, i ne može jedno bez drugog, a sve mora da se obavi na vreme, prema dinamičkom planu… Od 19. Jula planirana su primarna ispitivanja, a puštanje u probni rad predviđeno je za 14. Avgust.
Ako sam ga dobro shvatio, rok za završetak radova je zapravo – kraj juna, kad počinju predispitivanja. To je mnogo pre septembra, koji mi je spominjao inženjer Čitaković?!
– U septembru očekujemo da agregat bude u eksploataciji – kaže inženjer Spasojević. – Ali pre nego što bude na mreži, neophodna su ispitivanja. Ne dao ti bog da nešto „zaškripi”… Za sada sve ide po planu i u najboljem redu.
Posle sam se malo družio s momcima koji su radili na cevovodu za hlađenje. Prvo su mi otkrili onespokojavajuću tajnu da se nalazimo 70 metara ispod nivoa jezera, a zatim da više vole da rade s kolegama iz Austrije, nego s onima iz Nemačke.
– Švapska pedanterija ume da nervira, a u isto vreme da zainteresuje, odnosno da se nešto od te pedanterije prenese i na nas. Austrijanci su opušteniji, pa više liče na nas – objasnili su mi. – A i zgodniji su za druženje…
Pokušao sam da izbrojim basamke kojima sam se peo, ali sam negde kod šezdesetog izgubio računicu. Izgleda da smo stvarno bili 70 metara duboko, a oni tuda prolaze svakog dana. I to bar dva puta?!
Zanimljivo da nas je i inženjer Spasojević pozdravio rečima – vidimo se u septembru? Videćemo se, sigurno.
Izvor Kwh
