Cilj Studije koju je predstavila Energetska zajednica je da se identifikuju najodrživije geografske opcije tržišne integracije za zemlje Energetske zajednice. Kao rezultat analize, predstavljene su četiri regionalne opcije tržišne integracije (MIOs) koje uključuju Ugovorne strane i susedne EU zemlje: MIO 1 Ukrajina Zapad; MIO 2: Srbija Sever; MIO 3: Jadranska integracija; i MIO 4 Ukrajina Jug, prenosi sajt serbia-energy.eu
Tržišta gasa ugovornih strana Energetske zajednice trenutno se suočavaju sa velikim transformacijama kako bi se ispunili zahtevi Trećeg energetskog paketa. Zahtevi harmonizacije i koordinacije koji su rezultat pune tržišne integracije, mogu biti izazov čak i za zemlje koje su usklađene sa evropskim pravnim okvirom. Stoga koncept koji smanjuje broj potreba usklađivanja i barijera implementacije, vodi do sledećih preporučenih alata integracija:
-Trgovinski region: nudi skoro sve prednosti punog spajanja tržišta sa značajno smanjenim naporima za sprovođenje i omogućava maksimalni obim integracije u kasnijim fazama
-Satelitsko tržište (ako su ispunjeni preduslovi): nudi iste benefite kao trgovinski region i zahteva manje napore za implementaciju
Kada su u pitanju generalne karakteristike, udeo gasa u ukupnoj nacionalonoj potrošnji energije u Srbiji iznosi 12%, ima dva izvora snabdevanja (Rusija i domaća proizvodnja), Herfindahl – Hirschmann indeks (HHI – koncentracija proizvođača gasa koji snabdevaju tržište; veći HHI pokazuje veću tržišnu koncentraciju) je 10.000, indeks rezidualnog snabdevanja (potencijal tržišta za snabdevanje iz alternativnih izvora u slučaju prestanka isporuke vodećeg snabdevača) je 24%. Organizovano tržište nije uspostavljeno.
U Studiji su upotrebljeni sledeći kriterijumi izvodljivosti: izvori gasa, povezanost, gasna čvorišta, vremenski rok i potrošnja.
Postoje dva vrste izvora gasa, fizički (zemlje neto proizvođači i LNG terminali) i tržišni, virtuelna gasna čvorišta. Fizički izvori za predizbor opcija su: LNG Italija, LNG Grčka, LNG Poljska, LNG Hrvatska, LNG Albanija, Alžir, Libija, Rusija i Južni koridor. Tržišna čvorišta: VTP NCG, VTP Gaspool, VTP PSV i VTP CEGH.
Zemlje učesnice MIO 2: Ugovorne strane Energetske zajednice Srbija, Bosna i Hercegovina, (potencijalno Makedonija i Kosovo); Austrija, Hrvatska, Slovenija i Mađarska (potencijalno Bugarska, Slovačka, Češka, Poljska).
Kada je u pitanju MIO 2, opcija se zasniva uglavnom na postojećoj infrastrukturi. Analogno koridoru Ukrajina Zapad, cilj je da se Srbija integriše u pravcu sever (-zapad) i da se obezbedi direktan pristup najbližim gasnim čvorištima u zapadnoj Evropi. Pokriva već unapređena tržišta i ima potencijal za LNG. Pruža mogućnost za tržišnu integraciju Bosne/Hercegovine bez potrebe za novom infrastukturom. Postoji mogućnost ekstenzije do Makedonije, i potencijalno, do Kosova.
Neto uvozna tražnja 16,5 bcm/a (potencijalno 43,2 bcm/a). Direktan pristup izvorima: VTP NCG, VTP PSV, LNG i potencijalno Gaspool.
Kada su u pitanju potencijalni izvori snabdevanja za MIO 2, to su (ukupno 10): Rusija, Norveška, Holandija, Katar, Egipat, Trinidad i Tobago, Alžir, Libija, Kazahstan i autohtona proizvodnja.
Obim tržišne integracije postavljen je kao trgovinski region. Alternativno sve dok PECI projekti interkonekcija Srbije i/ili Bosne i Hercegovine sa susednim zemljama nisu kompletirani, ove ugovorne strane bi mogle biti integrisane kao satelitska tržišta. Interkonekcija Srbija – Bugarska negira ovu opciju za Srbiju, prenosi sajt serbia-energy.eu
Izvor; Serbia Enrgy
