U studiji se ispituje kako će cena ugljenika uticati na građane, proučavanjem njene incidence u domaćinstvima u 23 zemlje EU. Na nacionalnom nivou, uticaj distribucije pre recikliranja prihoda je uglavnom neutralan, ponekad progresivan. Na zbirnom nivou EU, međutim, uticaj je regresivan jer bi pojedine zemlje sa niskim prihodima bile jako pogođene uticajem cene ugljenika. Nude se dva indikatora za neutralisanje regresivnih distributivnih efekata klimatske politike EU, poput nedavno predloženog Zelenog dogovora. Prvi čini poresko opterećenje proporcionalnim; drugi se fokusira na kompenzaciju za najteže pogođena domaćinstva.
Evropska unija (EU) ima klimatsku politiku sa velikim ambicijama, a Predlog Zelenog dogovora Evropske komisije proširuje dalje te ambicije, pokušavajući da pozicionira EU kao globalnog lidera u ublažavanju klimatskih promena (EK, 2019.). Centralne komponente sporazuma povećale bi srednjoročni cilj EU za smanjenje emisije sa 40% na najmanje 55% do 2030. godine, sa ciljem da se postigne klimatska neutralnost u čitvaoj EU do 2050. godine. Mere koje je predložila EK mogle bi da nametnu značajne troškove ublažavanja za evropska domaćinstva. Ipak, malo se zna o tome kako će ovi troškovi biti raspoređeni po zemljama i grupama prihoda.
Ova analiza pruža nove procene incidence evropske cene ugljenika i njenih distributivnih ishoda, kako na nacionalnom tako i na evropskom nivou. Dalje ukazuje na to kako se poreski prihodi mogu koristiti za ublažavanje negativnih efekata distribucije na izabrana domaćinstva.
Cene ugljenika, koje važe u svim zemljama članicama, imaju ključni značaj za klimatsku politiku EU. Ovaj instrument uživa široku podršku akademske zajednice, kao i međunarodnih institucija (npr. MMF, 2019.) i nedavno se pokazalo da kreira velike dobitke u efikasnosti za EU.
U okviru Zelenog dogovora, Evropska šema za trgovinu emisijama (EU ETS), centralni instrument EU za određivanje cena ugljenika, biće ojačan i njegova sektorska pokrivenost će se možda proširiti (EK, 2019.). Evropa je uvela relativno visoke poreze na fosilna goriva za drumski transport, a sve veći broj zemalja EU uvodi opštije poreze na ugljenik (Vlada Holandije, 2019. i Savezna vlada Nemačke, 2019.). Komisija takođe predlaže granicu prilagođavanja ugljenika tako da cene uvoza odražavaju sadržaj ugljenika (EK, 2019).
Kombinacija strožeg EU ETS-a sa porezima na ugljenik za ne-ETS sektore i granica prilagođavanja poreza približavaju EU situaciji u kojoj su sva dobra i usluge oporezovane. U analizi se pretpostavlja potpuno oporezivanje direktnih emisija i onih koje su ugrađene u potrošnju i kada se proizvodi proizvode negde drugde.
Ovako sveobuhvatno određivanje cena ugljenika bi možda trebalo da se kombinuje sa merama koje pomažu građanima da se izbore sa tranzicijom ka ekonomiji sa niskim sadržajem ugljenika. Jedna od prednosti određivanja cena ugljenika jeste što se prihod prikupljen od poreza može reciklirati kako bi se smanjio uticaj na domaćinstva ili industrije. Takvo recikliranje je već centralno sredstvo u okviru EU-ETS.
U kontekstu Zelenog dogovora, mehanizam pravedne tranzicije, sa Fondom za pravednu tranziciju od 17,5 milijardi evra kao centralnom komponentom, obezbediće dodatna sredstva za regione i sektore koji su najozbiljnije pogođeni ambicioznijom klimatskom politikom (EK, 2021.).
U ovom radu raspravlja se o ulozi uticaja cena ugljenika na potrošače, odnosno o tome koliko se rashodi potrošača povećavaju usled povećanja poreza. Centralni scenario ne pretpostavlja nikakva prilagođavanja ekonomije i relevantan je za donošenje političkih odluka kada domaćinstva procenjuju politiku zasnovanu na statusu quo obrazaca potrošnje. Opterećenje potrošača je važan indikator za politiku jer predstavlja direktan i vidljiv uticaj poreza i pokazuje kako se prihod može reciklirati da bi se kompenzovali negativni efekti povećanja cena.
Ovo se čini posebno važnim, jer su cene ugljenika bile predmet javnog i političkog protivljenja u prošlosti. Jedan važan primer protivljenja javnosti je pokret žutih prsluka u Francuskoj koji je imao ozbiljne uticaje na francusku klimatsku politiku. Francuzi su iskazali da se, iako podržavaju napore za ograničavanje klimatskih promena, protive povećanju poreza na transportna goriva. Mogući razlozi su očekivani distributivni problemi (npr. ozbiljan efekat na srednju klasu i ruralna domaćinstva), nedostatak pristupačnih zelenih opcija i moguća neefikasnost politike. Protesti žutih prsluka naglašavaju važnost pažljivijeg sagledavanja društvenih i ekonomskih faktora koji leže u osnovi političke prihvatljivosti i njenog odnosa prema pravičnosti, kako stvarne tako i percipirane. Takođe naglašava važnost šeme recikliranja prihoda koja može povećati poverenje u vladu i na taj način povećati podršku politikama zaštite životne sredine. Pored toga, objavljivanje ekoloških i distributivnih efekata politike moglo bi da se poveća javno znanje o politici i takođe podigne nivo podrške.
Uz pretpostavku povećanja cene ugljenika od 25 evra po toni CO2, što odgovara porastu cena iz 2010. godine do gotovo trenutnog nivoa, izračunava se dodatno poresko opterećenje po domaćinstvu. Konačno, domaćinstva su agregirana u decile potrošnje bilo na nacionalnom ili na evropskom nivou. Osim ovih nacionalnih i evropskih distribucija, analizira se uticaj distribucije za neke posebne grupe kojima možda nedostaju opcije za ublažavanje.
Zaključak
Analiza je pokazala da je porez na ugljenik neutralan ili čak progresivan za većinu država članica EU. Za EU u celini, međutim, porez na ugljenik je regresivan što je uglavnom vođeno razlikama između zemalja. Ovi rezultati su čvrsti u širokom spektru scenarija.
Ambicioznija klimatska politika, kako je to predvidela EK u svom Zelenom dogovoru, treba da se suprotstavi nesrazmerno velikom opterećenju domaćinstava sa niskim prihodima. Ova domaćinstva su koncentrisana u nekoliko zemalja sa niskim prihodima. Stoga se ovo pitanje ne bi trebalo rešavati samo na nivou države članice, već putem transfera između zemalja. Činjenica da su međudržavne razlike pokretači regresivnosti evropskog poreza na ugljenik može biti indikacija postojanja analognog problema na svetskim razmerama, gde su razlike u prihodima velike, a isplate iz bogatih zemalja u zemlje sa niskim prihodima će verovatno biti ključni element u bilo kom globalnom sporazumu o klimi.
Uz poređenje početnog opterećenja izazvanog i direktnim i indirektnin korišćenjem ugljenika, ovaj rad doprinosi brojnim debatama, posebno onima koje se fokusiraju na odgovornost za klimatske promene i indirektne (uvezene) emisije i teritorijalni princip. Pokazuje važnost proučavanja različitih komponenti direktnog i indirektnog poreza na ugljenik u različitim sektorima, društvenim slojevima, zemljama, i kroz prilagođavanje granice ugljenika u dizajniranju mera kompenzacije za sve nepravedne efekte koji mogu preostati.
Ocenjuje se da bi sektorsko proširenje EU ETS-a i prilagođavanje granice ugljenika imalo progresivan efekat na evropskom nivou. Dakle, ove dve modifikacije evropske klimatske politike mogu da prebace disproporcionalno optrećenje domaćinstava sa niskim prihodima ka bogatijim domaćinstvima na evropskomm nivou.
Poseban fokus studije je na teškoćama koje se javljaju kada se pojedinci u kvantilima distribucije niskih prihoda suočavaju sa visokom incidencom poreza na ugljenik. Identifikovanjem geografskih i društvenih karakteristika ovih pojedinaca, možda će biti moguće osmisliti druge politike za olakšanje njihovog prelaska na manje korišćenje ugljenika.
Prema nalazima, predložena su dva evropska mehanizma redistribucije usmerena na posebno pogođena domaćinstva izbegavajući visoka opterećenja porezom. Predlaže se da bi varijanta ciljanih transfera i udela visoko-intenzivnih potrošača mogla biti inkorporirana u evropsku šemu redisribucije, na primer, onu definisanu pravilom o alokaciji Mehanizma pravedne tranzicije.
EJ bi trebala da uzme u obzir nacionalne karakteristike i primeni odgovarajuće, transparentne strategije komunikacije. Priznanje da cene ugljenika nameću značajne kratkoročne troškove domaćinstvima i saopštavajući činjenicu da se preduzimaju mere za izbegavanje ovog početnog uticaja, povećaće verovatnoću da buduća klimatska politika EU bude uspešna i prihvaćena od strane evropskih građana.
Izvor: elsevier.com
