Radikalni zaokret u politici cena električne energije i bitan napredak u profesionalizaciji upravljačke strukture najviši su i prvi u hijerarhiji poželjnih zahvata u „Elektroprivredi Srbije“. – Politika jeftine struje jedan je od najgorih u inače bogatoj paleti ekonomsko-političkih promašaja ove zemlje. – Da li je EPS najvrednije državno preduzeće znaće oni koji budu imali priliku da prouče njegove poslovne knjige. Nema nijedne privredne organizacije nasleđene iz prethodnog samoupravnog vakta, a da joj ne treba temeljna reorganizacija, pod uslovom da i taj radikalni strukturni zahvat može da bude od kakve pomoći. „Elektroprivreda Srbije“ će za razliku od drugih firmi morati da preživi, jer bez nje nema života ni za nas. Reorganizacija je važna i u daljoj perspektivi neće moći da se izbegne, ali ona je daleko od toga da bude najvažnija. Ona ne spada, prema mom mišljenju, ni u naročito hitan problem za rešavanje – rekao je za naš list prof. dr Ljubomir Madžar odgovarajući na pitanje – koliko je EPS-u i zašto potrebna reorganizacija? Šta sve na to upućuje? Da li je EPS zreo za temeljnu reorganizaciju, ali ne samo unutar sebe, već i u svojinskom smislu?
Ima li prioriteta u tom važnom i neizostavnom poslu?
Kao prioritete vidim sledeća dva zahvata. Prvo, EPS treba osloboditi partijske klopke, izvući ga iz skupine organizacija koje predstavljaju partijski izborni plen, ta ga tako oslobođenog dosledno profesionalizovati. Valja politički postavljene ličnosti – ako ih ima, a to treba pomno ispitati – zameniti visoko kompetentnim profesionalcima. Drugo, i važnije od prvog, cenu struje treba bitno povećati. I mediji i profesionalne publikacije puni su informacija o posebno niskoj ceni struje u Srbiji. Politika jeftine struje jedan je od najgorih u inače bogatoj paleti ekonomsko-političkih promašaja ove zemlje. Njome se subvencionišu domaćinstva umesto da takva pomoć, ako joj ima mesta, bude stvar posebne socijalne politike. Nerasudno jeftinom strujom subvencionišu se svi, uključujući i najbolje stojeće građane. Štaviše, oni bogatiji izvlače i veće koristi od neekonomski postavljene cene struje, pošto su oni znatno veći potrošači. Radikalni zaokret u politici cene električne energije i bitan napredak u profesionalizaciji upravljačke strukture najviši su i prvi u hijerarhiji poželjnih zahvata u ovom sektoru.
Da li to znači i promenu u vlasničkoj strukturi kompanije?
Sa promenom vlasničke strukture, putem privatizacije ili dokapitalizacije, stvari stoje drukčije i teško da bi u dogledno vreme mogle bitnije da se pomaknu. Razlog je taj što je dosadašnja oportunistička politika subvencionisanja stanovništva na račun EPS-a finansijski potkopala tu firmu i veliko je pitanje kolika je, i da li uopšte postoji, njena prava ekonomska vrednost. Za „Srbijagas” se zna da je toliko dekapitalizovan, opet kroz neekonomske prodajne cene, da je možda već nesolventan, te da mu je neto kapital po svoj prilici negativan. EPS vredi daleko manje nego što se veruje u široj javnosti, pa i u delu stručnih krugova.
Da li je prelazak u zatvoreno akcionarsko društvo dobro rešenje ili, možda, treba krenuti u neku vrstu privatizacije?
Privatizacija EPS-a bi, kao što je to pre desetak godina bio slučaj i kod „Sartida”, verovatno zahtevala da dobrano nagomilane gubitke preuzme na sebe država, pa da bude prodat tako „očišćen”. No, zna se u kakvom nam je stanju budžet, a u toj napetosti koja je na ivici pucanja taj dodatni golemi teret ne bi smeo (mogao?) da bude preuzet. Cena električne energije jedan je od faktora koji utiču na poslovanje, ali njom se ne isključuju kvalitativni faktori privređivanja.
Može li, dakle, viša cena, 10, 12 ili koji procenat više da reši sve probleme EPS-a ili se mora pribeći i nečemu što se zove produktivnost, efikasnost, racionalnost i štednja?
Postoji cena koja bi EPS mogla da učini rentabilnim na tekućoj osnovi, ali je pitanje da li će se u vlasti naći dovoljno volje i hrabrosti da se taj bolan i nepopularan potez povuče. No, ne postoji cena koja bi, pored obezbeđivanja tekuće rentabilnosti, mogla da osigura i pokrivanje starih nagomilanih dugova. To će morati da se rešava vrlo krupnim, drastičnim potezima izvan EPS-a, kao što su i ti plodovi starih grehova (masa gubitaka koja se kroz poslovne knjiga vuče decenijama) produkovani političkim odlukama donetim izvan te firme. Za produktivnost i druge indikatore efikasnosti uvek ima prostora, ali se u vezi sa tim ne treba previše nadati. Da je veliki dobitak po tom osnovu moguć, valjda bi seveć i dogodio. Ne bi se na ta dragocena poboljšanja čekalo da ih sugeriše neki analitičar, kao da se i bez takve „preporuke” nije znalo da je dizanje efikasnosti poželjna stvar.
Može li EPS sam da izgura sve te promene, s obzirom na iskustva sličnih kompanija ili je, ipak, potrebna veća podrška države koja još ne zna šta bi sa svojim najvrednijim preduzećem?
Da li je EPS najvrednije državno preduzeće znaće oni koji budu imali priliku da prouče njegove poslovne knjige. Taj posao može da donese neka vrlo neprijatna iznenađenja. Šta god da je ishod tog analitičkog posla, sigurno je da su problemi EPS-a golemi i da on sam neće moći da očisti svoje bilanse i pokrije gubitke koje mu je država decenijama bezobzirno tovarila. Sam neće moći da se konsoliduje, a prema tekućem stanju budžeta i zastrašujućim tendencijama njegovog pogoršavanja, teško je videti kako bi i država mogla tu nešto radikalno da učini. A trećeg nema, „tertium non datur“. Ovo deluje kao prognoza kraja sveta, koga, međutim, ipak neće biti. To će nekako morati da se reši, ali iz ove perspektive ne da se nazreti kako.
Koji bi, prema Vašem mišljenju, bio redosled poteza u dovođenju EPS-a, kao kompanije, u red respektabilnih firmi poput, recimo, češkog ČEZ-a? Je li rešenje nekakva korporativizacija, o kojoj se još manje zna?
O nekim konkretnijim koracima na liniji reorganizacije i promene pravnog statusa preuranjeno je govoriti. Dok se ne promeni politika cena i ne stvori osnova za normalno poslovanje te organizacije nema mogućnosti, niti potrebe za razmatrenjem nekih tehničkih i po implikacijama manje dalekosežnih pitanja kao što su ta. U tom kontekstu spominje se često uvođenje profesionalnih menadžera u javna preduzeća, pa time i u EPS.
Da li je to realno kod nas kada država, kao glavni gazda, još ne zna šta bi i kojim smerom krenula u sređivanju prilika u EPS-u i ostalim javnim preduzećima?
Profesionalizacija upravljačke strukture je poželjna i neophodna, ali je zasad malo verovatna. Razlog, međutim, nije u tome što vlast ne zna šta da radi na tom planu, nego, obrnuto, upravo u tome što ona zna šta (da) radi. Vlast EPS vrlo dobro koristi za svoje ciljeve, ali to što je dobro za vlast nije u isto vreme dobro i za EPS i za društvo kao celinu.
Planiraju se velike investicije u otvaranje novih rudnika i termoelektrana. Kako privući inostrani kapital u trenutku ovakve krize u svetu, ali i u zemlji Srbiji koja se nalazi na 95. mestu po atraktivnosti za strana ulaganja? Šta još u tom smislu država mora da učini i pomogne svojoj elektroenergetskoj kompaniji da stane na noge i postane ozbiljan regionalni igrač na sve liberalizovanijem tržištu električne energije?
Strane direktne investicije su poprilično utanjene. Za to postoje ozbiljni razlozi u inostranstvu, a kod nas pogotovo. Potrebno je silno poboljšanje investicione klime i poslovnog ambijenta u najširem smislu. To bi trebalo da bude – a mala je verovatnoća da će biti urađeno ne samo zbog EPS-a. nego i zbog cele privrede, kako njenog javnog, tako i privatnog sektora. No, pored te opšte nevolje, EPS pritiska i njegova specifična neprilika: nerentabilno poslovanje i gubici. Izgleda da će stranci ovamo slabo navraćati sa svojim ulaganjima, a u gubicima pritisnut EPS nikako. Prvi korak u ostvarivanju nekakvog boljitka je realistična dijagnoza situacije. Nema razvoja bez energije
Mnogima su puna usta održivog razvoja. Može li EPS i na koji način da bude važan deo tog programa, ako ni po čemu drugom onda kao infrastrukturni faktor?
Održivog razvoja nema bez urednog i pouzdanog snabdevanja električnom energijom. Ali da bi EPS u tom procesu odigrao očekivanu i nezaobilaznu ulogu, on sam treba da bude učinjen održivim, što zasad, nažalost, nije, a u doglednoj budućnosti verovatno neće ni biti. Kao što to često biva, država će od njega jednom rukom obilato uzimati, ali će biti prinuđena da mu drugom rukom sve više daje da bi ga održala u životu.
Izvor; Kwh
