Više od dve decenije energetski sistem Srbije počivao je na jednostavnoj pretpostavci: da će prirodni gas ostati stabilan, cenovno prihvatljiv i geopolitički pouzdan stub grejanja, industrijskog procesa i urbanih toplana. Ta pretpostavka bila je zasnovana na geografiji i politici. Rusija je bila glavni isporučilac, Srbija je razvila magistralne i distributivne sisteme, a domaćinstva i fabrike navikle su se na predvidljiv tok energenta. Ali taj svet se raspao. Posle rata u Ukrajini, geopolitička slika Evrope promenila se iz korena. Gas je poskupeo, logistički rizici su rasli, a zavisnost od jednog snabdevača postala je strateški problem, čak i ako su formalni ugovori ostali na snazi.
Istovremeno, srpski elektroenergetski sektor — koji se decenijama oslanjao na ugalj i hidropotencijal — ušao je u sopstvenu fazu transformacije. Obnovljivi izvori ubrzano rastu, mreža je sve opterećenija, a EPS je primoran da menja načine balansiranja koje je koristio decenijama. Kada se te dve dinamike spoje, pred Srbijom se postavlja krucijalno pitanje: ako gas više ne može biti temelj energetske stabilnosti, ko su oni koji će dobiti u novom, snažnije elektrifikovanom energetskom modelu?
To nije teorijsko pitanje. Odgovor određuje raspodelu moći, kapitala, rizika i uticaja u energetici Srbije tokom narednih 30 godina. Od njega zavisi kako će se građani grejati, kako će industrija funkcionisati, kako će se razvijati toplovodna mreža, kako će prenosni sistem biti modernizovan i kako će se definisati energetska bezbednost u regionu u kojem su političke tenzije i energetske zavisnosti istorijski duboko ukorenjene. Kako već godinama primećuje i serbia-energy.eu, Srbija polako napušta model u kojem energiju obezbeđuje uvezenim molekulima, i prelazi na model u kojem energiju obezbeđuje domaćim elektronima. U tom prelazu krije se nova struktura pobednika.
Prvi među njima biće investitori i graditelji obnovljivih izvora energije. Dugi niz godina vetroparkovi i solarne elektrane posmatrani su kao dopunski izvori — korisni, ali ne presudni. Ugalj je davao osnovnu snagu, hidroelektrane su balansirale sistem, a obnovljivi izvori su bili više simbol evropskog puta nego stub energetskog sistema. Danas, međutim, sa sve većim interesovanjem domaćinstava za toplotne pumpe, sa industrijom koja razmatra elektrifikaciju toplih procesa i sa politikom koja sve snažnije shvata da je nezavisnost moguća samo sa domaćom proizvodnjom, OIE ulaze u samo središte energetske ekonomije.
To znači da će najviše dobiti oni investitori koji mogu da izgrade vetar i solar u velikom obimu. Vojvodina, čiji potencijal vetra godinama nije bio u potpunosti iskorišćen zbog zagušenja mreže, sada ulazi u srž budućeg energetskog modela. Solarni kapaciteti koji su dugo čekali jasnije regulative i stabilnije tržišne signale sada imaju sve veću političku podršku. Biomasa i biogas, koje su investitori često zaobilazili, ponovo ulaze u fokus jer obezbeđuju stabilnu, upravljivu snagu u trenucima kada vetar i sunce izostanu.
Ali rast obnovljivih izvora neće automatski stvoriti stabilan energetski sistem. Srbija mora rešiti infrastrukturne slabosti kako bi se elektrifikacija mogla razvijati bez rizika. Zagušenja mreže u Vojvodini, manjak skladištenja energije, nedovoljna fleksibilnost u EPS-u i ograničen balansni kapacitet su prepreke koje moraju biti savladane. Ipak, ekonomska logika je jasna: kako gas slabi, električna energija i domaći izvori jačaju. Budućnost Srbije sve se više oslanja na to da proizvodi sopstvenu energiju.
Drugi veliki dobitnici biće kompanije koje mogu da elektrifikuju sektor grejanja. Decenijama su gradske toplane i privatna domaćinstva koristili gas kao osnovni energent. Toplotne pumpe bile su egzotična tehnologija, rezervisana za retke projekte. Danas, međutim, toplotne pumpe postaju globalni standard, a Srbija je klimatski savršeno pozicionirana da ih koristi. Njene zime su sve blaže, leta sve toplija, a potrošači sve spremniji da pređu na sisteme koji nude veću stabilnost i niži rizik. Kompanije koje budu predvodile instalacije toplotnih pumpi, modernizaciju toplana i integraciju sezonskih skladišta toplote biće među najvećim energetskim dobitnicima narednih godina.
Industrija je, takođe, pred velikom transformacijom. Mnoge fabrike u Srbiji koriste gas za procese sušenja, pečenja, topljenja ili zagrevanja. Ako električna energija postane jeftinija, stabilnija i dostupnija iz domaćih izvora, industrija će preći na električne peći, elektromotorne sisteme i visokotemperaturne električne procese. Kompanije koje budu nudile takve tehnologije — proizvođači opreme, EPC izvođači, servisne kompanije i inženjerske kuće — imaće veliki prostor za rast.
Treća grupa pobednika biće trgovci, snabdevači i operateri fleksibilnosti. Što Srbija više prelazi sa gasa na električnu energiju, sistem postaje volatilniji. Ali volatilnost znači priliku. Tržišta balansne energije, prekogranične trgovine, baterijskog skladištenja i sistemskih usluga biće nova osovina energetskog biznisa. EPS, ukoliko izvrši modernizaciju, može postati ključni igrač ne samo kao proizvođač već i kao sofisticirani trgovac i pružalac sistemskih usluga.
Možda najvažniji dobitnik biće sektor skladištenja energije. Bez skladišta nema stabilne elektrifikacije. Nije dovoljno imati vetar i solar; potrebne su baterije, reverzibilne hidroelektrane, termoakumulacioni sistemi i hibridne elektrane. Investitori koji prvi izgrade baterijske sisteme velikog kapaciteta imaće u rukama ključnu infrastrukturu modernog energetskog sistema. Ako Srbija pokrene izgradnju Bistrice, investitori i izvođači tog projekta biće u samom centru srpske energetike narednih pola veka.
Elektrifikacija otvara i novu regionalnu dimenziju. Srbija više ne živi u energetskom vakuumu. Interkonektori sa Bugarskom, Rumunijom, Mađarskom, Crnom Gorom i Severnom Makedonijom postaju strateški resursi, ne samo za gas već i za struju. U regionu gde se razvija sve više vetroparkova i solarnih elektrana, razmena energije postaje ključ stabilnosti.
Ko, onda, gubi?
Pre svega, gasna industrija — od dobavljača do distributera. Njihova infrastruktura neće nestati preko noći, ali će morati da se prilagodi. Neki će preći na biometan, neki na vodonik, neki na mreže daljinskog grejanja. Ribe koje mogu da plivaju u novom toku preživeće, ali mnoge neće.
Politički, najveći gubitnik biće ruski energetski uticaj. Srbija neće prekinuti veze sa Rusijom, ali će se odnos promeniti. Dok se Srbija sve više naslanja na domaću proizvodnju električne energije i regionalne tokove struje, zavisnost od ruskog gasa postaje manje strateška.
A ko će dobiti najviše?
Oni koji najbrže razumeju da Srbija više ne ulazi u eru gasa, već u eru elektriciteta. Oni koji vide da se stabilnost nalazi u megavat-časovima, a ne u kubnim metrima. Oni koji znaju da je domaći kilovat isplativiji, sigurniji i politički neutralniji od uvezenog molekula.
Energetska budućnost Srbije biće nova mapa moći. A na toj mapи najveće polje pripada onima koji mogu da izgrade, integrišu i balansiraju elektrifikovani sistem.
