EU ubrzava sa propisima o zaštiti klime. Za uvoz iz inostranstva uskoro će biti uvedena taksa na ugljenik. Ali siromašnije zemlje bi zbog toga mogle biti nepravedno dovedene u nepovoljan položaj.
Ranije ove godine, Evropska unija je objavila planove za smanjenje emisije gasova staklene bašte za 55% do 2030. godine, za razliku od 40% koje je postavila kao raniji cilj.
Postizanje ovog ambicioznijeg cilja zahtevaće od EU da brzo restrukturira svoju industriju sa visokim emisijama. To, zauzvrat, znači da će od velikih zagađivača u bloku biti zatraženo da plaćaju više cene za CO2, što ih primorava da pređu na klimatski-prijateljske proizvodne procese.
Kako bi osigurala da proizvođači unutar EU ne budu u nepovoljnom položaju zbog konkurencije van njenih granica, Evropska komisija takođe planira uvođenje poreza na CO2 na uvoz iz inostranstva. Tzv. Mehanizam za prilagođavanje granice ugljenika (CBAM), prvi je na svetu koji će uticati na uvozne proizvode iz industrija sa posebno visokim emisijama, kao što su čelik, cement, aluminijum, đubriva i proizvodnja energije.
Prema novim pravilima, za koja Evropska komisija kaže da će stupiti na snagu u potpunosti od 2026. godine, kineska čeličana koja generiše više emisija CO2 tokom proizvodnje od evropskog partnera, na primer, podlegla bi ceni po toni CO2 prilikom uvoza u EU.
Održivo, ali nekonkurentno?
Jedan od ciljeva je podsticanje industrijskih kompanija u EU da proizvode održivije, a da ne budu u nepovoljnom položaju u globalnom ratu oko cena zbog povećanja nameta na CO2.
„Osnovna ekonomija je prilično jednostavna“, rekao je Hektor Polit, ekonomista sa Instituta za održivo liderstvo (CISL) Univerziteta Kembridž. „Imamo visoku cenu ugljenika u EU. Nemamo visoke cene ugljenika na drugim mestima. Tada će proizvođači iz EU biti u nepovoljnijem položaju u odnosu na druge zemlje.“
Oko 11.000 industrijskih kompanija u EU, kao što su rafinerije nafte i čeličane, kao i aluminijumske, metalne, cementne i hemijske kompanije, već moraju da plaćaju dažbine na svoje emisije CO2 iznad određenog nivoa.
Ali prema takozvanoj šemi EU za trgovinu emisijama, koja je uspostavljena 2005. godine kao tržišni instrument za smanjenje proizvodnje ugljenika, cena CO2 je bila veoma niska. U 2016. iznosila je samo 3 evra po toni.
To se sada menja. U 2021. godini, cena po toni CO2 porasla je na 69 evra u EU, odnosno više je nego udvostručena za godinu dana.
Novi mehanizam je osmišljen kao zaštita od odlaska kompanija iz EU u zemlje sa nižim ekološkim standardima kako bi odatle prodale robu u EU.
„Razlog je da se pozabavimo rizikom od curenja ugljenika koje može potkopati naše napore kada se proizvodnja premesti na drugo mesto kako bi se izbegle cene ugljenika u EU“, rekao je evropski komesar za ekonomiju Paolo Đentiloni u izjavi o planovima.
Trgovinski rat ili „karbonski klub“?
Zemlje koje će najverovatnije biti pogođene CBAM-om uključuju Rusiju, Kinu, Tursku, Ujedinjeno Kraljevstvo, Ukrajinu, Južnu Koreju i Indiju. Da li će planirani porez biti validan u očima Svetske trgovinske organizacije ostaje da se vidi.
Ono što je, međutim, jasno jeste da bi to moglo dovesti do potencijalnog sukoba. Sana Markanen, viši analitičar u Kembridžovom CISL-u, kaže da ako zemlje shvate porez na CO2 kao protekcionizam i reaguju uvođenjem kontramera, to bi moglo dovesti do trgovinskog rata.
Ali komesar Đentiloni kaže da je mehanizam „sredstvo ekološke politike, a ne tarifno sredstvo“.
Markanen takođe kaže da trenutno vidi sve više pozitivnih signala za razvoj održivog međunarodnog trgovinskog sistema.
„EU i SAD zapravo nastoje da rade zajedno i počnu da formiraju nešto što se zove karbonski klub“, objasnio je Markanen.
Saradnja između EU i SAD mogla bi da podigne cenu „prljavog” čelika proizvedenog u Kini.
A to bi, rekao je Kevin Dempsei, predsednik Američkog instituta za gvožđe i čelik, krovne organizacije severnoameričkih proizvođača čelika, potencijalno moglo da nadoknadi konkurentsku prednost kineskih kompanija koje imaju koristi od državnih subvencija i nižih ekoloških standarda.
Pored zaštite sopstvene ekonomije, namet EU na CO2 takođe ima za cilj da izvrši pritisak na druge zemlje da što pre učine svoje ekonomije održivijim.
Prema proračunima istraživača Sane Markanen i Hektora Polita, kompanije u EU bi mogle imati koristi od veće potražnje i viših cena robe iz inostranstva koja ugrožava klimu. Izveštaj o njihovim nalazima sugeriše da bi do 2030. godine EU mogla da vidi povećanje bruto domaćeg proizvoda do 0,2 odsto i otvaranje čak 600.000 novih radnih mesta.
Pravila su i dalje nejasna
Kako će se tačno izračunati karbonski otisak proizvoda još nije jasno. Ne postoji standardizovana metoda, rekla je Sana Markanen iz CISL-a, dodajući da bi za zemlje u razvoju „uspostavljanje ovih metodologija moglo biti strašno skupo, tako da manji proizvođači ne bi imali kapacitet u mnogim slučajevima da razviju ove mehanizme“.
Za sada nema planova da se prihodi EU od poreza na ugljenik usmeravaju u održivi razvoj. Veliki broj nevladinih organizacija stoga poziva da se ovaj novac stavi na raspolaganje za veću zaštitu klime i tehnologiju za prilagođavanje klimatskim promenama, u EU, ali i posebno u zemljama sa niskim prihodima na globalnom jugu.
Izvor: dw.com
