Pantelija Panta Popović napravio je prvu i, koliko se zna, za sada jedinu vetroelektranu u takovskom kraju, u rodnom selu Lozanj. Po struci energetičar, hleb mu donosi posao sa smrznutim voćem i povrćem, ali najviše interesovanja, volje, energije, pa i nerviranja ima za prirodu. Pantelija je čovek ekolog. Ne voli tu reč, ali ne može da nađe prikladniju za svoje stavove. Možda prirodnjak.
Član je Ekološkog saveza Srbije, i to veoma aktivni član. Sa istomišljenicima je čistio mnoge reke i šume u Srbiji, promovisao akcije, često i o svom trošku štampao propagandne letke, majice, ubeđivao ljude. To naravno namerava i da nastavi.
– To mi je preokupacija. Ja sam uopšte za prirodu, da se prirodno živi, hrani, da se prirodno razmišlja. Vetrogenerator sam napravio iz hobija da dokažem da je to moguće da se napravi i da može da radi. Posmatrao sam u Češkoj i Slovačkoj kako izgleda. Snage je 1.000 vati, dovoljno je struje za jedno domaćinstvo i to mnogo lepo radi. Država bi trebalo da ima sluha i pomogne. Imamo mnogo mogućnosti i za mini hidroelektrane. Planirao sam da sa ovom vetroelektranom i pumpom upumpavam vodu u branu i da napravim hidroelektranu, imam dobre uslove za to. Svima sam pokazivao ko se interesovao, objašnjavao, poklanjao crteže. Što bih krio? Pa ja sam to onako napravio, neću da se bavim sa tim. Molili su me neki prijatelji da pravim, nemam vremena – priča Popović
Na svom prelepom imanju peče rakiju, ima baštu, pčele, ovce. Zalaže se za stare domaće sorte voća i povrća. Njegova šuma deluje bajkovito.
– Sad pravim kolibu od potpuno prirodnih materijala, od drveta sa izolacijom od ovčje vune i drvenim krovom, sa pravim pročeljem unutra. Bez lakova, farbi, sa nula hemije. Nisam zastranio ali sam siguran da planeta i ljudska populacija idu u totalno pogrešnom smeru. Pišem knjigu, vezana je za život i umotvorine seljaka takovsko-suvoborskog kraja između dva rata i posle Drugog svetskog rata. Kako su se ljudi šalili, zdravo živeli. Srpski seljak bio je zadužen da ratuje, glasa, plaća porez, da populacijom popunjava grad, da se muči i pravi hranu. On je popunio grad a ubio je sebe.
Često se susreće sa ljudima koji ga gledaju bledo, blago rečeno.
– Naravno, baš tako. Hteo sam da očistimo Dičinu. Organizovao sam sve, bio spreman da dam i novac podržali su me iz Ekološkog saveza Srbije. Hteo sam da u Beršićima pečemo bika, postavimo šatru i da od Banjana do Beršića očistimo Dičinu. Trebalo nam je tu ljudi sa traktorima. Išao sam kod čoveka za kog sam bio sto posto siguran da će da me podrži, ima traktor, ima ih u kući. I on mi kaže: „Slušaj, bato, čuo sam za to al’ imam, kaže, pitanje za tebe. Ja te znam kao normalnog čoveka, je li, bogati, kad ti polude?“. Ja ga gledam – pa što, Dragane, tako? „Nemo’ da se ljutiš, al’ ja ću da ti objasnim. Koji će to tebe.“ – Čekaj, Dragane, smatraš li ti da ću ja nešto da profitiram ovim? „Pa priča se i to da si uzo ogromne pare , a mi d’idemo da čistimo“, prepričava taj razgovor.
Drugom prilikom je Pantelija želeo da organizuje i očisti deo rečnog toka uz pomoć đaka takovske osnovne škole. Direktorka je podržala ideju ali …
– Međutim jedan mi kaže: Ko si ti da vodiš moju decu da čiste po potocima… Ali ja i dalje tvrdim da dobro mislim, svoju unučad vodim da čiste sa mnom. Shvatio sam da ti ljudi mnogo malo znaju, drugačije razmišljaju. Gde god rade bace flašu. Po polju po šumi, kante od ulja od goriva. Najgore je što bacaju boce od hemije, od preparata za zaštitu bilja. Kad uzme preparat, uputstvo odmah baci, neće da čita. Stavlja obavezno pedeset posto više. Kaže: znam ja, sipam više da ne bi prskao dvaput. A karenca? On ne zna šta je karenca. Kad bi ga pitao šta je karenca on bi ti rekao: Slušaj, šta to mene interesuje? Mene interesuje koliko će meni da rodi i koliko ću ja para da uzmem. A karenca, ma idi… Srbina samo po džepu i guzici treba. Ja se borim protiv toga kolko mogu, ne odustajem. Tvrdim da mislim dobro, meni je bitno da odem da sednem u šumi kraj potoka da vidim da je čist i bistar – priča Pantelija.
Izvor danas.rs
