Srbija će, prema najavama, zakupiti kapacitet neke od nuklearnih elektrana u okruženju, a u perspektivi bi mogla i razmotri gradnju jedne na svojoj teritoriji. Međutim, da bi došlo do toga, trebalo bi ukinuti moratorijum na gradnju nuklearki i školovati stručnjake. Zbog nedostatka stručnjaka, izgradnja nuklearke u Srbiji je na dugom štapu.
Srpski predsednik Aleksandar Vučić je, u jeku svetske energetske krize i namere da većina evropskih zemalja pređe na obnovljive izvore energije, najavio da će i Srbija u budućnosti uvesti dobijanje struje iz nuklearne energije. Za početak, čini se da će Srbija zakupiti neku nuklearku u okruženju.
Na ovo pitanje u emisiji „Energija Sputnjika“ koju uređuje i vodi Jelica Putniković pokušali su da daju odgovor Miodrag Mesarević, generalni sekretar srpskog komiteta Svetskog saveta za energiju, i Ilija Plećaš, predsednik Nadzornog odbora javnog preduzeća Nuklearni objekti Srbije.
Nedostatak kadrova i moratorijum – Srbija daleko od nukelarke
Prema Plećaševim rečima, za Srbiju je najbolji put za usvajanje nuklearnih tehnologija ono što je predložio predsednik Vučić – suvlasništvo u nekoj od nuklearnih elektrana u okruženju jer, kako kaže, nakon moratorijuma koji je na izgradnju nuklearnih elektrana 1989. stavljen u SFRJ, Srbija nije školovala kadrove specijalizovane iz oblasti nuklearnih tehnologija.
Zbog moratorijuma, mladi ljudi nisu se opredeljivali za studije nuklearnih tehnologija, ističe Plećaš. Uz to, to bi bilo jeftinije nego da se u ovom trenutku u Srbiji gradi nuklearna elektrana – cena izgradnje takve manje elektrane, kakva je Srbiji potrebna, iznosi oko deset milijardi evra.
Plećaš podseća da je moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana donet nakon havarije nuklearke u Černobilju u tadašnjem SSSR-u 1986. U to vreme, pored nuklearke u Krškom, bilo je planirano da se u SFRJ izgradi još nekoliko nuklearnih elektrana, od čega dve u Srbiji na Dunavu – jedna preko puta Dalja, a druga nizvodno od Smedereva.
Sada, najbolje bi bilo da Srbija zakupi deo nuklearne elektrane u okruženju, smatra Plećaš, a ta ideja nije nova – i sam ju je, kako kaže, zagovarao pre desetak godina.
„Za narednih 250, 300 godina, a to nije tako veliki period, svet će ostati bez energenata kao što su ugalj, nafta, gas… Zemlja, ukoliko ne razmišlja o svojoj nuklearnoj budućnosti, a tu ubrajam i Srbiju, vratiće se u kameno doba“, tvrdi on.
Koju bi nuklearku Srbija mogla da zakupi
Zakup kapaciteta regulisan je u Evropi tako da neko može da zakupi određene kapacitete ukoliko ih zakupac ne koristi stalno, već samo u kriznim situacijama. Zato je on mišljenja da je bolje biti suvlasnik same elektrane, jer bi na taj način Srbija dobijala struje u procentu u kome je učestvovala u finansiranju.
Prvobitno, u Srbiji se pomišljalo da bi mogla da postane suvlasnik bugarske elektrane Belene, a sada se, kaže Mesarević, pomišlja na nuklearku koju bi Mađarska trebalo da izgradi (Pakš 2), koja bi trebalo da bude u pogonu između 2028. i 2031. To bi Srbiji odgovaralo, jer bi zakup u Pakšu 2 značio dobijanje zamenskih kapaciteta u trenutku kada bi trebalo ugasiti srpske elektrane koje rade na ugalj.
Procenat u nekoj nuklearki u okruženju bio bi samo početak u stabilizaciji na energetskom tržištu u Srbiji, smatra Mesarević.
„Pravo rešenje je, ako računate da dve trećine energije koje proizvode termoelektrane na ugalj želite da zamenite nečim, onda to mora da bude ozbiljan izvor koji je ipak na našoj teritoriji. To možemo da očekujemo kroz jedno dvadesetak godina, da se iškoluju kadrovi i da dotle bude ukinut ovaj zakon“, kaže on misleći na moratorijum iz 1989.
Nuklearna energija je najbezbednija i zelena je
Prema Plećaševim rečima, moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana trebalo bi ukinuti. Taj moratorijum, sprečava Srbiju da se, između ostalog bavi i problemom odlaganja nuklearnog otpada, koji se danas skladišti na 14 kilometara od centra Beograda, a postoje programi uz pomoć kojih bi taj problem bio rešen.
„Nuklearna energija je vezana za atomsku bombu i odatle je ostao animozitet prema svemu što je nuklearno. Međutim, to nije tačno. Nuklearna energija je možda najbezbednija i elektrane treće i četvrte generacije u odnosu na elektrane prve generacije, kakav je bio Černobilj, su apsolutno sigurne“, kategoričan je Plećaš.
Čak i u elektranama prve generacije akcidente nije izazvala tehnika, već ljudski faktor, dodaje on.
Četvrta generacija reaktora je apsolutno bezbedna, kompaktna i ekonomična, objašnjava Mesarević.
„Ranija loša iskustva iskorišćena su da se to popravi. Ono što je konačno zaključeno je da je čovek užasno nezgodan učesnik u procesu. Nuklearku zapravo treba prepustiti samu sebi zato što umesto ranijih intervencija za zaštitu koja su zavisila od napajanja energijom, prepušteno je sada prirodnim silama – čim se nešto desi, gravitacijom se ubace kontrolne šipke. Prirodna konvekcija odvede toplotu koja se generiše, tako da, u stvari, čovek i nije potreban“, kaže on.
O hladnoj fuziji, koja se predstavlja kao budućnost nuklearnih tehnologija, oba sagovornika Jelice Putniković govore kao o dalekoj budućnosti, ako ne i, kako Mesarević kaže, kao o bajci.
„Ideja o hladnoj fuziji je bajka. Realno je da imate vrlo visoku temperaturu, da imate plazmu u kojoj se vrši spajanje lakih atoma i tom fuzijom dobijate količinu energije koju možete da koristite. Hladnom fuzijom to ne može, mada su mnogi potrošili velike pare i budžete“, kaže Mesarević.
Izvor: rs-lat.sputniknews.com
