Đubre u Srbiji još nije postalo ”zlato”. Naizgled laka računica ”pare prave đubre i đubre pravi pare” po kojoj žive ozbiljna tržišta komunalnog otpada u svetu, od nas je daleko.
Ali, potencijal imamo, i to potvrđuju brojevi: svaki stanovnik ove zemlje napravi u proseku skoro kilogram đubreta dnevno. Na srpskom selu prosek je nešto manji – oko 700 grama. Cela Srbija je prošle godine napravila dva miliona i 650.000 tona komunalnog otpada (kućnog smeća). Nešto više od ranijih godina.
Prema nekim optimističnim procenama, srpsko tržište sekundarnih sirovina vredi 350 miliona evra, računajući tu i industrijski otpad. Do akcije ”Očistimo Srbiju” 40 odsto smeća završavalo je na divljim deponijama, od kojih i danas ponegde u Srbiji izbijaju epidemije zaraznih bolesti. Ali, ni zvanične, legalne deponije kojih ima 164 na celoj teritoriji republike nisu u boljem stanju od divljih. Svi veći gradovi uključujući i prestonicu, imaju deponije decenijama stare koje su daleko od ekoloških standarda.
– Postojeće deponije su u katastrofalnom stanju – priznaje Aleksandar Vesić, pomoćnik ministra životne sredine. – Sve te deponije moći ćemo da zatvorimo i saniramo kada budu otvoreni novi regionalni centri za upravljanje otpadom sa pripadajućim sanitarnim deponijama. Zasad su to: Duboko, Lapovo, Kikinda, Jagodina, Pirot, Vranje. Do 2014. treba da otvorimo 12 regionalnih centara, a do 2019. svih 26, kaže on za ”Novosti”.
S druge strane, profesorka Anđelka Mihajlov, bivša ministarka ekologije, kaže da smo godine izgubili radeći pogrešno, misleći da deponija i kamion koji prevozi đubre na deponiju znače sistem upravljanja otpadom:
– Na deponiju ide samo ono što se ne može na drugi način iskoristiti, reciklirati. Pre toga je važno upravljanje otpadom u svim fazama. Sistem sakupljanja, reciklaže, korišćenja otpadnih tokova, energetska potrošnja, pa tek onda deponija.
Jedna smo od poslednjih zemalja Evrope u kojoj ne postoji tržište komunalnim otpadom.
Učimo na evropskim greškama
U Srbiji se danas reciklira svega sedam do osam odsto komunalnog otpada (staklo, drvo, plastika i metal), što je deset puta manje nego u zemljama EU.
– Razvijenim zemljama EU trebalo je 10-20 godina da shvate da biodegradibilni otpad (hrana, baštenski otpad…) ne treba da ide na deponije, jer ga je moguće preraditi u organsko đubrivo ili na drugi način – objašnjava Anđelka Mihajlov.
Izvor novosti.rs
