Poslednjih nekoliko godina u Srbiji se mnogo priča o alternativnim izvorima energije, o njihovoj važnosti za ceo svet koji polako izvlači poslednje zalihe nafte i uglja iz zemlje, a najpre o mogućnosti naše zemlje koja je bogata vodom, suncem i vetrom, da na njima i zaradi. Tu je i stroga palica Evropske unije koja nalaže da do 2020. godine Srbija 25 odsto energije dobija iz takozvanih zelenih izvora energije, ali nam ispunjavanje tog naloga za sada, izgleda, slabo ide. Iako imamo ogromne hidropotencijale i identifikovanih oko 1.000 lokacija gde je moguće izgraditi mini-hidroelektrane, u Srbiji trenutno postoji svega tridesetak ovakvih objekata. Solarni kolektori su kod nas retki poput beloglavih supova, iako naša zemlja ima gotovo dvostruko veći broj sunčanih dana godišnje od evropskog proseka, dok vetrogeneratora u elektroenergetskom sistemu uopšte i nema, premda je gotovo cela zemlja idealno mesto za iskorišćavanje energije vetra. Nema ni elektrana na biomasu, mada imamo 180 miliona tona neiskorišćene biomase koja bi u potpunosti mogla da zameni mazut i gas za grejanje. Samo zbog tog propusta, kažu stručnjaci, godišnje gubimo oko milijardu evra, a gde su ostali neiskorišćeni potencijali obnovljivih izvora koji zbirno predstavljaju nesagledivo veliku ispuštenu šansu za budžet, povećanje zaposlenosti i bruto domaćeg proizvoda, uz istovremeno smanjenje uvozne zavisnosti od energenata.
Partijska šapa na zelenoj energiji
Prema rečima Jovana Mandića, predsednika Udruženja za alternativne izvore energije, i ova i prethodna vlast čine sve da se potencijali Srbije u sektoru alternativnih izvora energije ne iskoriste.
„Energetiku Srbije vode partijski ljudi koji nemaju veze sa strukom. Njima ništa ne znači činjenica da nas je i Albanija pretekla u ovoj oblasti. Razmišljaju kao u vreme komunizma, kao da su oni vlasnici zemlje, vode i vetra, po principu što bi mi investitorima davali naše prirodno bogatstvo. Oni su svojim partijskim drugovima razdelili lokacije sa obnovljivim izvorima i stavili šapu na to. Ne žele da naprave sistem da kada investitor dođe u opštinu i kaže: ?Dobar dan, ja hoću da pravim mini-hidroelektranu’, da mu papiri odmah budu spremni, a ne da moljaka od institucije do institucije, i da ga još tamo ubeđuju da ne gradi jer je to skupo i neće mu se isplatiti, kakvih primera ima. Država nije definisala postupak izdavanja dozvola, pa se investitorima za gradnju male hidroelektrane traži pet dokumenata od tri različite institucije. Zato ulagači ne mogu da grade i zato je 50 odsto hidropotencijala u Srbiji neiskorišćeno“.
Mandić za „Akter“ kaže da se ne shvata da su upravo male HE najisplativije, jer nije potrebna velika građevinska operativa i investitor najčešće upošljava na lokalu, a isplate se za tri godine. Pri tom, kako kaže, opštine u Srbiji imaju ogromne kapacitete za njihovu gradnju:
„Ako je Srbija mogla da ima 10.000 vodenica, zbog čega ne bi mogla da ima 1.080 mini HE, za koliko je naše Udruženje napravilo plan na oko 1.000 lokacija? Država i tu luta, jer ima plan još iz 1987. godine, i to napravljen na bazi grube procene, da postoji svega 856 lokacija za gradnju malih HE, a od tada se izmenila hidrološka situacija.“
Skuplja struja, ili ne?
Sagovornik „Aktera“ ističe da su priče da u budžetu nema para za stimulisanje takvih projekata ili bezobrazluk ili nepoznavanje materije.
„Udruženje je ministarstvu i EPS-u nudilo da po utvrđenoj ceni od 9,3 centa po kilovatu kupi struju proizvedenu na mini-hidroelektranama koje bismo izgradili, preproda je u okruženju gde su cene više i zaradi, pa bi se našlo para za dalja ulaganja. Drugo, ponudili smo da opštini ide 10 odsto tako proizvedene energije za njene potrebe, i da to bude jedino davanje investitora državi. Opštine bi tako zarađivale 400.000 evra godišnje, što je za mnoge više od svih ostalih prihoda ukupno. Dobra vest je i da ne bismo morali da dižemo cenu struje kada bismo proizvodili više iz obnovljivih izvora, jer bi bilo više energije u mreži. Međutim, vlast je neorganizovana, ne sankcioniše godišnje gubitke od 18 procenata struje u sistemu zbog kojih Srbija godišnje ostane bez 300 miliona evra, a novac za stimulacije obnovljivih izvora ne može da izdvoji. Naši članovi uspeli su da izgrade tek desetak mini-hidroelektrana u Srbiji, i to će tako sporo da ide sve dok ne krene jedna veća medijska kampanja i dok stručnjaci i intelektualci ne podignu glas. Šteta je da toliki potoci teku, a da se ne iskoriste“, zaključuje Mandić.
S druge strane, Rastislav Kragić, savetnik za nove i obnovljive izvore energije (OIE) u Agenciji za energetsku efikasnost Republike Srbije, za „Akter“ kaže da obnovljive izvore energije čini problematičnim baš činjenica da ih je potrebno subvencionisati da bi bili finansijski dostupni.
„Osnovni problem male zastupljenosti obnovljive energije u ukupnom energetskom konzumu je što je ona veoma skupa. Da nije tako danas bismo koristili isključivo OIE i niko ne bi ni pomišljao na ugalj, naftu, gas… Ulaganja koje je neophodno imati da bi se počela eksploatacija energije vetra, sunca, vodotokova, geotermalne energije ili biomase često su toliko velika da, u poređenju sa cenom energije iz drugih energenata, upotreba OIE ekonomski uopšte nije opravdana. Uzimajući u obzir zagađenje i konačnost neobnovljivih energenata, veliki broj zemalja, pa i Srbija, uvele su sisteme subvencionisanja nekih OIE. Opterećujući dodatnim uvećanjem cene neobnovljive energente teži se stvaranju ekonomske klime u kojoj će upotreba OIE biti isplativa“, objašnjava Kragić.
Po džepu građana
Drugi problem, prema njegovim rečima, jesu relativno skromni potencijali OIE u odnosu na potrebe savremenog čoveka.
“Srbija godišnje utroši oko 17 miliona tona ekvivalenta nafte (Mten) primarne energije, a neiskorišćeni potencijal OIE je procenjen na nešto preko 4 Mten. Potencijal biomase je oko 2,7 Mten, neizgrađenih hidroelektrana 0,6 Mten, termosolarni 0,6 Mten, energije vetra 0,2 Mten i postojećih geotermalnih izvora oko 0,2 Mten. Naravno, ukupan teoretski potencijal Sunčevog zračenja, kao i unutrašnje toplote dubokih slojeva tla, mogao bi u potpunosti zadovoljiti potrebe celog čovečanstva za energijom, što važi i za teritoriju Srbije. Međutim, oprema koja je za realizaciju takve ambicije potrebna toliko je skupa da je u ovom trenutku iluzorno o tome i razgovarati. Cena energije u tom slučaju bila bi desetak puta veća nego što je danas. Sa gledišta raspoloživih tehnologija i planova za narednih nekoliko godina, svako uvećanje udela OIE od jedan odsto uvećava cenu energije za 1,5–3 odsto.”
Kragić ističe da ukoliko želimo više OIE u sistemu onda moramo biti svesni da to neko mora i da plati, kroz novu, višu cenu energije na tržištu.
“Kakva nam se šansa pruža širom upotrebom OIE? Ako se nova postrojenja finansiraju isključivo iz inostranstva i sva oprema kupuje isključivo u inostranstvu, onda je i zarada od upotrebe naših OIE isključivo negde van Srbije. Nasuprot tome, ako mi investiramo i proizvodimo opremu onda mi i zarađujemo, ali i stičemo tehnička iskustva i razvijamo proizvode koji se mogu izvoziti. Dakle, OIE – da, ali treba da budu u vlasništvu naše dece i unuka kojima će to možda biti jedini izvori energije za koju deceniju. Onda je to šansa, a u suprotnom je novi trošak. Pristupanjem Energetskoj zajednici jugoistočne Evrope i Srbija se obavezala da implementira direktivu Evropske unije 2009/28/EK, po kojoj sve zemlje članice treba da ispune određene obaveze po pitanju udela OIE u brutofinalnoj potrošnji energije do 2020. godine, tako da će dobiti i odgovarajuće kvote udela OIE koje treba da ispuni. U skladu sa tim, Srbija priprema Akcioni plan za OIE, kojim će se definisati ciljevi i smernice kojima se ti ciljevi žele postići“, podseća sagovornik „Aktera“.
Kragić dodaje i da su nedavno završenim projektom u oblasti primene solarne energije priključene i prve solarne elektrane na elektroenergetski sistem Srbije u Varvarinu, Kuli i Beogradu.
Čekaćemo do kraja sledeće decenije
Miroslav Nikčević, koordinator resornog odbora za zaštitu životne sredine Demokratske stranke Srbije, upozorava da treba imati u vidu da neki vidovi proizvodnje obnovljive energije zahtevaju značajna ulaganja, sa znatnim periodom čekanja da se ta investicija vrati. Ovo se, prema njegovim rečima, pre svega odnosi na vetrogeneratore, fotonaponske ćelije, kao i kombinovanu prozvodnju elektro i toplotne energije, što se takođe tretira kao obnovljiv izvor energije, dok male hidroelektrane zahtevaju manje investicije i ceo ciklus od dobijanja svih neophodnih dozvola do početka rada može se završiti u periodu od 2 do 2,5 godine.
Sagovornik „Aktera“ podseća da se, s obzirom na situaciju u Srbiji 90-tih, pitanju obnovljivih izvora nije posvećivala veća pažnja sve do 2000. godine, a tek pre nepune dve godine usvojene su podsticajne mere u formi Uredbe o “Feed –in – tarrif”, što podrazumeva da se potencijalnim investitorima obezbeđuje znatno viša cena za tako dobijenu energiju (za mini-hidroelektrane do 10 megavati, vetrogeneratore, biomasu, fotonaponske ćelije, geotermalnu energiju i kombinovanu proizvodnju struje i toplote) u periodu od sledećih 12 godina.
Na pitanje gde je onda prepreka za investitore u ovoj oblasti, on odgovara da investitori uvek smatraju da je beneficirana cena koja se njima nudi niska, a potrošaci da je visoka. “Tu višu cenu energije koja je investitorima obezbeđena plaćaju potrošači, građani, jer je EPS obavezan da primi svu tako proizvedenu struju”, ističe Nikčević.
On dodaje i da je problem investitorima prikupljanje svih neophodnih dokumenata da bi mogli da započnu ulaganje i procenjuje da će poslovi na izgradnji objekata za proizvodnju alternativnih izvora energije sigurno trajati do kraja sledeće decenije, a i nakon toga.
Ministarstvo: Dozvole više nisu prepreka
Na administrativne prepreke ukazuje i profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu i nekadašnji državni sekretar za elektroenergetiku Nikola Rajaković, koji ocenjuje da se mnogo šaltera mora proći do građevinske dozvole, dodajući da ima i nesnalaženja investitora, koji bez dobre lokalne podrške teško prolaze i male barijere.
„Ipak smatram da su Ekonomski podsticaji relativno dobro odmereni, tako da će proces dobijanja energije iz obnovljivih izvora početi polako da se ubrzava nezavisno od prepreka, i da će u narednih pet godina u Srbiji biti izgrađeno dosta megavata baziranih na obnovljivim izvorima“, kaže Rajaković za „Akter“.
U Ministarstvu životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja za „Akter“ kažu da su stupanjem na snagu novog Zakona o planiranju i izgradnji 2009. godine, a naročito izmenama i dopunama u aprilu ove godine, mnoge prepreke vezane za postupak izdavanja dokumentacije za gradnju objekata za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora uklonjene.
„Olakšana je procedura kada su planski dokumenti u pitanju, tako što je precizno propisano u kojim situacijama treba da se radi plan za ove objekte“, kaže Aleksandra Damnjanović, pomoćnica ministra. Druga prepreka koja je, prema njenim rečima, sprečavala realizaciju projekata u oblasti alternativnih izvora bila je nerešeno imovinsko-pravno pitanje:
„Postupak pribavljanja dozvola sada je značajno olakšan time što je tačno propisano koju vrstu dokaza je u određenoj fazi postupka potrebno priložiti. Recimo, za izdavanje lokacijske dozvole za mini-hidroelektrane dovoljno je dostaviti dokaz da imate zemlju u svojini ili u zakupu u skladu sa zakonom za gradnju glavnog objekta. Kada se krene u izradu idejnog ili glavnog projekta, tek onda se rešava imovinsko-pravni osnov polaganja nadzemnih ili podzemnih cevovoda koji idu do reke”, kaže Damnjanovićeva.
Hidroelektrane na Ibru
Damnjanovićeva ističe da su već izdate dve, tri dozvole za mini HE i da se one grade. Ona podseća i da dozvole za mini HE do 10 megavata izdaje opština, a za one većih kapaciteta ministarstvo. Sagovornica pominje i nedavno potpisani projekat gradnje 10 mini-hidroelektrana na Ibru između Kraljeva i Raške sa Italijanima, koje bi, kako kaže, trebalo da dopune naš elektroenergetski sistem.
„Taj projekat je što se tiče našeg ministarstva već prošao deo postupka i Državna reviziona komisija dala je potvrdu studije opravdanosti sa generalnim projektom“, ističe Damnjanović, i dodaje da su u Srbiji već zaživeli i veliki projekti vetroparkova, uglavnom u Vojvodini, ali da se i na jugu Srbije vrše ispitivanja u tom pravcu. Ona poručuje da projekti iz oblasti obnovljivih izvora dugo traju pre svega zbog prethodnih radnji, poput studije o proceni uticaja na životnu sredinu, ali da ih kada dođu do ministarstva čeka lak administrativni postupak dolaska do građevinske dozvole.
Geotermalni resursi u zapećku
„Stručnjaci uveliko upozoravaju da je rasipnički manir iz obnovljivih izvora proizvoditi električnu energiju, pa je potom pretvarati u toplotnu. Poruka je jasna, biomasu i smeće, ali i solarnu energiju, treba koristiti za zagrevanje vode i stanova. To je svakako jeftinije od uvoznog prirodnog gasa“, kaže za „Akter“ Jelica Putniković, stručnjak za energetiku iz „Balkan magazina“.
„Srbija raspolaže geotermalnim resursima koji su poprilično gurnuti u zapećak, a na taj način mogli bi se grejati gradovi, ali i staklenici za proizvodnju povrća, cveća…“, ističe Jelica Putniković.
