Amerikanci su tim gasovodom hteli da postignu dvostruki cilj – da odvrate centralnoazijske proizvođače od potrebe korišćenja ruskih izvoznih ruta, i da oslobode Evropu zavisnosti od ruskog gasa.
zgradnja gasovoda „Nabuko“ već je godinama na čekanju, ali od njega nisu odustale azijske zemlje koje u tom projektu vide veliku ekonomsku šansu. On je takođe interesantan za evropske države koje bi izgradnjom tog alternativnog gasovoda mogle da se oslobode zavisnosti od ruskog gasa. Iako su nedavno Nemci izašli iz te priče, njihova kompanija RWE prodala je svoj udeo od 16,67 odsto austrijskom OMV-u, od projekta se nije odustalo.
Evropski interes je jasan. Konzorcijum „Ssah Deniz“ namerava da od 2018. godišnje proizvodi 16 milijardi kubnih metara gasa, od čega je Turska za sebe već obezbedila šest milijardi. Za Evropu je rezervisano 10 milijardi kubika. Šef austrijske naftne kompanije OMV Gerhard Rois rekao je da je „Nabuko“ važan za Evropu i Austriju, jer Evropi treba više gasa, i mora da postane nezavisna od ruskih izvora. Zavisnost od jednog dostavljača, kako je objasnio Rois, dugoročno nije pametna.
Tursko čvorište
Cilj Turske je da postane glavno čvorište za odvođenje gasa iz centralne Azije u Zapadnu Evropu. Problem je što bi i Sirija htela da se umeša u taj posao, ali se treba izboriti s ambicioznom Turskom. Pre toga treba rešiti teške unutrašnje probleme, koji su delom i nastali zbog cevovoda. Sirija je praktično žrtva geopolitičkog okruženja i položaja na raskršću regionalnih naftnih i gasnih koridora.
Iako je po svemu sudeći projekat „Nabuko“ marginalizovan, Ankara nije odustala od energetskih ambicija. U prilog joj je išlo zaoštravanje odnosa zapadnih sila s Iranom, kada su Katar i Saudijska Arabija zabrinuti zbog mogućnosti izbijanja rata, koji bi poremetio njihov izvoz iz Persijskog zaliva, tražili direktniji i jeftiniji put prema istočnom Sredozemlju. Ponudili su Damasku u novembru 2010. godine izgradnju dva paralelna cevovoda do sirijske luke Tartus.
Sirijci su predlog glatko odbili, jer su se iz političkih razloga već bili opredelili za izgradnju cevovoda kojim bi se iranski gas preko Iraka upumpavao u njihovu mrežu i stizao do primorskog terminala u Banijasu. Rusi su ih u tome podržali. Prvi sukobi u Siriji izbili su u martu 2011. godine.
Ujedinjeni Arapski Emirati nedavno su se uključili u priču. Urađen je i idejni projekat izgradnje naftovoda preko Saudijske Arabije, Jordana i Sirije. Potom bi cevovod ponovo došao do Turske. U UAE smatraju da bi taj projekat mogao da se realizuje posle rušenja Al Asadovog režima.
„Nabuko“ bi alternativno mogao da se napaja iranskim gasom, budući da Islamska Republika zauzima drugo mesto posle Rusije s dokazanim globalnim plinskim rezervama. Iran je, međutim, ispao iz igre zbog zabrane Vašingtona (iako Turska još uvek kupuje manje količine iranskog gasa za svoje lokalne potrebe). Kvarenje političkih odnosa Ankare i Bagdada za sada je takođe odložilo uvoz nafte i gasa iz Iraka, ali je Ankara uspostavila privilegovane odnose sa vlastima iračkog Kurdistana, odakle već dobija naftu, koja ne prolazi cevovodom već se prevozi cisternama.
Američke igre
Plan o izgradnji tog gasovoda predložili su Amerikanci. Predlog je usvojila Evropska unija, a Ankara je tu videla svoju šansu. Plan je da se gas iz Turkmenistana i Kazahstana dovede do Evrope cevovodom ispod Kaspijskoga mora. Pre nego što stigne do krajnjeg odredišta cevovod treba da prođe preko Azerbejdžana, Gruzije i Turske, i dalje preko Bugarske, Rumunije i Mađarske do Austrije. Odatle može da ide do evropskih država postojećom mrežom.
Amerikanci su tim planom hteli da postignu dvostruki cilj: da odvrate centralnoazijske proizvođače od potrebe korišćenja ruskih izvoznih ruta i da oslobode Evropu zavisnosti od ruskog gasa. To se dopalo i azijskim i evropskim državama, ali se situacija zakomplikovala, pre svega u tranzitnim zemljama.
Prvi cilj Obamine administracije je rušenje Bašara al Asada, s čime će se raskinuti sirijska karika šiitske osovine, ali će se i osigurati da vlast u Damasku ne preuzme neka ekstremistička islamska grupacija koja bi zapretila sigurnosti Izraela. Drugi važan cilj jeste da se otvore putevi snabdevanja Evropljana bliskoistočnim energentima, i time smanji njihova zavisnost od ruskih izvora. I treće, skretanjem izvoza bliskoistočne nafte i plina prema Evropi, azijski kupci će, pre svih Kina, koja je glavni ekonomski konkurent Americi, biti uskraćeni. Kina danas pokriva 60 odsto svojih energetskih potreba uvozom sa Bliskog istoka, najviše iz Irana. Prema projekciji Međunarodne agencije za energetiku, Azija će do 2035. za 90 odsto svojih potreba zavisiti od Bliskog istoka.
To su neki od razloga zašto se Vašington pragmatično opredelio za saradnju sa bliskoistočnim umerenim islamistima, kao i s Turskom i Katarom, koji taj projekat udruženo promovišu. Katarski emirat ima jasne ekonomske interese. Za dinastiju Al Tanija cevovod je potencijalno veoma profitabilna investicija, mnogo unosnija od kupovine pariskog fudbalskog kluba PSG ili londonskog megamarketa „Harods“.
Izgleda da je rat u Siriji minirao projekat iransko-iračkog-sirijskoga gasovoda, koji je dogovoren u julu 2011. Gas bi trebalo da ide preko iračke teritorije iz iranskog dela nalazišta Južni Pars, najvećeg do sada otkrivenog u svetu. Ukupna dužina, do sirijskoga primorja, iznosila bi 5.000 kilometara, a predviđalo se da bi izgradnja cevovoda do uključivanja u postojeću sirijsku mrežu koštala oko 10 milijardi dolara.
Avganistanski haos
Drugi krak istog gasovoda do pakistanske granice već je izgrađen, a radovi na pakistanskoj deonici do luke Gvadar počeli su pre mesec dana. Iranci, koji su pritisnuti sankcijama, pokušavaju da se približe kraku. Oni su najavili da će investirati u izgradnju rafinerije u Gvadaru, a takođe nagovaraju Indiju da se uključi u njihov projekat cevovoda, ali to je za sada neizvodljivo zbog loših odnosa Delhija i Islamabada. Zbog pritisaka Obamine administracije Indijci su drastično smanjili uvoz iranske nafte i preorijentisali se na saudijske, katarske i emiratske izvore.
Amerikanci su se, naravno, protivili energetskoj saradnji Irana i Pakistana, kao što su se suprotstavljali projektu iransko-iračko-sirijskog cevovoda. Svojim saveznicima već godinama nude snabdevanje cevovodom koji bi im preko avganistanske teritorije doveo turkmenistanski prirodni gas. Te tri zemlje potpisale su nekoliko sporazuma, ali još uvek nije počelo ni projektovanje zbog haosa u Avganistanu.
Egipatski interesi
Na kraju tu su i planovi za izgradnju višenamenskog cevovoda kojim bi se preko jordanske teritorije Irak povezao sa Egiptom. Vlada u Bagdadu tako traži alternativne puteve za izvoz. Zato je irački premijer Maliki u Amanu dogovarao sa kraljem Abdulahom izgradnju cevovoda do jordanske luke Akaba u istoimenom zalivu Crvenog mora, odakle bi se sirova nafta, dizel i benzin podmorskim cevovodom pumpali do Sinaja u Egiptu.
Egipat planira da iz Iraka uvozi četiri miliona barela nafte mesečno i 4.000 tona dizela dnevno. Predviđeno je da se iračka sirova nafta prerađuje u egipatskim rafinerijama. Ali nije jasno kako će se finansirati izgradnja cevovoda Irak–Jordan–Egipat, čija je vrednost procenjena na 17 milijardi dolara. Takođe još uvek nije izrađena studija o izvodljivosti ni projektna dokumentacija, a to će sigurno potrajati. Isporuke iračkog goriva cevovodom oslobodile bi Jordan dosadašnjeg skupog uvoza cisternama, a Egipat bi dobio neophodne količine dizela i benzina. Iračani, naravno, nisu pokrenuli taj projekat iz čiste velikodušnosti, već i oni traže alternativne izvozne puteve u slučaju rata protiv Irana i pada Al Asadovog režima.
Izvor Akter
