Staro za novo
Najbolje planove i najpreciznije rokove, po pravilu, nešto poremeti: nesavršeni ugovori, neplanirani poslovi, nepouzdani isporučioci i njihova kašnjenja, neodgovarajuća oprema… – Ipak, iako sa zakašnjenjem, nazire se kraj revitalizacije četvrtog agregata najveće hidrocentrale u Evropi.
S Ivanom Kneževićem, mašinskim planerom, stojim kraj ograde dugačkog betonskog „prsta” prevodnice i čekam na otvaranje temeljnog ispusta, mada nemam pojma o čemu je reč. Uprkos oštroj košavi što hladnim bičem šiba s rumunske strane, okolo je još najmanje pedesetak radoznalaca koji netremice zure u vodu ispod – što kraj nas, na „prstu”, što na platou s transformatorima koji je u ravni s mašinskom halom. I inženjer Ljubiša Jokić, inače direktor hidroelektrane „Đerdap 1” i moj stari poznanik, ogrnut plavim radnim mantilom i sa šlemom na glavi, vrzma se unaokolo, pa tako zaključujem da se događa nešto važno. Onamo, Dunav kulja preko preliva nad kojima lebdi izmaglica vodenog praha. Pitam se u sebi koliko je to prelivenih kilovat-časova i poredim ih s hektarima koji negde gore, uzvodno neće biti poplavljeni. To je večita aporija o „ćaru i vajdi”.
– Radim na „Đerdapu” već gotovo tri decenije, a evo, nikad nisam prisustvovao ovom događaju – tešio me je Ivica kad sam priznao da ne znam šta se zbiva. –
Poslednji put temeljni ispust otvaran je još 1999. godine, ali nisam bio tu, pa ne mogu da ti kažem šta čekamo niti kako to izgleda. Ali kažu da je reč o veličanstvenom prizoru.
Objašnjava mi, neukom, da Dunav kroz branu može na tri načina: kroz turbine, preko preliva, ili kroz temeljni ispust, koji je pri dnu mastodonta najveće evropske hidroelektrane. Zatim mi, dok iščekujemo, priča o silnim poslovima koji nisu u direktnoj vezi s revitalizacijom agregata, koja je u toku, ali su podjednako važni. A jedan od njih je, mada ne i neminovno, otvaranje temeljnog ispusta.
Zamišljam naglas taj temeljni ispust kao čep na kadi punoj vode i izmamljujem mu smeh, ali priznaje da je otprilike – tako nekako. I ne skrivam ponos zbog „svog znanja”.
Odjednom, reka pod nama je provrila i zamutila se, a na površini su se zabeleli stomaci ošamućenih somića koje je udar vode iznenadio, zaskočio ih u zimskom dremežu. Voda je kuljala sve burnije i tek tada se moglo dokučiti koliko je Dunav moćan, koliko se snage krije u toj sporoj i naizgled pitomoj reci. Ćutimo pred tim izuzetnim prizorom, a ja, s nadmenom velikodušnošću, žalim one koju su ponovo propustili da mu prisustvuju. Prošlo je čitavih desetak minuta.
– Isprazniće jezero! – zavapio sam namah, i opet izmamio smeh.
Opraštali smo se od zime, ali su kraj nas promicale pahulje.
Tone u milimetrima
Sve je počelo dan ranije, u maloj kancelariji inženjera Dragana Belonića, zamenika šefa službe za revitalizaciju. Dragan je mlađi čovek, ali dopao mi se na prvi pogled. Na „prvu reč”, zapravo! Jer kad smo mu predložili da stavi šlem i siđe s nama u mašinsku halu, kako bi ga moj kolega fotografisao u „radnom ambijentu”, on je, naizgled nimalo domaćinski, mrtav hladan – odbio!
– Nemam vremena – iznenadio nas je odgovorom, pa objasnio: – Moj radni ambijent je ovde. Možda fotografski ono dole deluje šarenije, ali i u kancelarijama, za kompjuterima, obavljaju se podjednako važni poslovi. U službi za revitalizaciju ima nas petnaestak, nisam ja ovde jedini. Uz to, nisam za slikanje, ima značajnijih stvari koje bi trebalo zabeležiti kamerom…
(Ma zamalo da mu na toj njegovoj poučnoj skromnosti najiskrenije čestitam!)
Objašnjava mi da su pri kraju onih „najglomaznijih” poslova, kad desetine i stotine tona raznorazne opreme moraju da se montiraju s gotovo sajdžijskom preciznošću.
– Spremamo se za spuštanje nosećeg ležaja, koji je već montiran – objašnjava, da bi, dokučivši da priča s laikom, nastavio: – Ovaj ležaj nosi rotor, vratilo i – pritisak vode na turbinu. Ili, sve u svemu, oko 3.000 tona! Sledi spuštanje rotora, i to je najdramatičnija faza ovog dela posla, koji bi trebalo da završimo do kraja ove sedmice. Jer reč je o delu čija težina premašuje šeststo tona!
Video sam rotor na početku mašinske hale, pa zato ne mogu ni da zamislim kako će ga preneti do četvrtog agregata, a kamoli kako će ga „spakovati” gde treba, a sa zazorom koji se meri milimetrima! Odgovor na to pitanje dobijam docnije, od inženjera Ljubiše Jokića, direktora hidroelektrane:
– Uprkos našim planovima, sumnjam da ćemo rotor spustiti pre sledećeg utorka – rekao je sumorno. – Inženjer iz „Silovije mašini”, koji je nadležan za taj deo posla ne može da dođe iz Sankt Peterburga ranije, isprečio mu se nekakav problem s vizom. A ova ruska kompanija, po ugovoru, obavlja nadzor… A kad je reč o transportu rotora, tu nema problema, iako je njegova težina čak 680 tona.
Imamo iskustva s tim. Dve dizalice, čija je nosivost po 400 tona, „uparićemo”, pa polako…
Na pitanje koliko je ljudi na revitalizaciji lakonski odgovara da ne zna. Jer, kaže, veliki deo poslova obavljaju radnici „Đerdapa”, radi se u dve, a najčešće i u tri smene, poslovi su isprepletani, tu su radnici iz „Đerdap usluga”. A kako se radi može da posvedoči to što su svi „na izvol’te” u svako doba dana i noći.
Zvanično, njegov radni dan traje 12 sati, a nezvanično, potraje i 16!
O ljudima i konjima
Od starog prijatelja Čede Dragišića čuo sam zanimljivu priču. Poređenje, zapravo. A kako je moj ispisnik, dakle „stara škola”, mere o kojima mi je pričao bile su mi sasvim razumljive.
– Svaki agregat ima 250.000 konjskih snaga – raspričao se. – Znači, šest agregata ima ukupno milion i po konjskih snaga. A ako se sećaš, učili su nas da je jednoj konjskoj snazi ekvivalent sedam ljudskih snaga! To znači da „Đerdap” ima ukupno 10,5 miliona „ljudskih snaga”! Srbija i po, brale… pod uslovom da svi rade! A i da rade 24 časa tokom svih 365 dana u godini, a ne osam sati pet dana nedeljno, ako svoj posao uopšte obavljaju pošteno. Eto, to ti je „Đerdap”.
Inženjer Jokić se veselo nasmejao na ovu priču, ali i primetio da nije baš sasvim tačna.
– Kamo lepe sreće da nam svi agregati rade neprekidno – objasnio je. – Ponekad stanu i zbog „više sile”, ali mi smo od početka rada naše hidroelektrane ustrojili pravilo da se svake godine na jednom agregatu obavi takozvana „mala nega”, što ga isključuje iz pogona na oko mesec dana. I, upravo zbog toga, iako je predviđeni vek agregata oko 30, mi smo u njihovu revitalizaciju ušli posle gotovo 40 godina! A o tome šta to znači najbolje mogu da posvedoče naše komšije, Rumuni… Jer četiri decenije rada kaplanovih turbina snage od po 190 MW, a uz uslov kad kroz svaku od njih u sekundi prođe čitava Drina, ili oko 800 kubnih metara vode, ravno je podvigu za Ginisa.
Tačno je, veli, da je ugovor o revitalizaciji između EPS-a, kao naručioca, i „Đerdapa”, kao investitora s jedne, i „Silovije mašini” iz Sankt Peterburga kao izvršioca s druge strane, potpisan još 2003. godine, ali su zatim usledili pregovori između vlada Srbije i Ruske Federacije, koji su potrajali. Da ne zamaram čitaoca s „prebijanjima” klirinških dugovanja, tek ustanovljeno je da je posao „težak” gotovo 168 miliona dolara: 100 miliona na ime duga, ostatak na račun EPS-a, i Privrednog društva „HE Đerdap”.
– To odugovlačenje nas jeste koštalo, ali manje nego kašnjenje od oko deset meseci u isporuci opreme – kaže inženjer Jokić. – Zatim, tek kad smo krenuli u demontažu, 1. septembra 2009. godine, ustanovili smo da će obim radova biti znatno veći od planiranog. Zato je kasnila revitalizacija agregata 6, koja je trebalo da se završi za godinu dana, a okončana je tek posle 21 meseca. I sve potonje je prolongirano, najmanje našom krivicom pa će, umesto ugovorena 72 meseca, radovi potrajati duže.
Konkretno, Rusi su posao oko izrade novih lopatica prepustili slovenačkom „Litostroju”, ali zbog probijanja rokova sve su preneli kod sebe, pa se odocnilo čak devet i po meseci!
– Poučeni tim iskustvom, izgradili smo remontnu halu u kojoj se smešta sva oprema koja se revitalizuje, kupili smo i specijalni strug za revitalizaciju lopatica, koje više nigde neće morati da se šalju… A da ćemo iz svega, ipak, izvući neku korist, ne otkrivam samo u tome što ćemo produžiti radni vek elektromašinske opreme za narednih tridesetak godina, već i što će naši ljudi proći neprocenjivu školu – kaže Jokić.
Posle smo se „sjurili” u mašinsku halu, zatim u utrobu centrale, da na licu mesta vidimo šta se radi. Zavrtelo mi se u glavi od silnih poslova, od alata za koje ne znam ni kako se zovu, a kamoli čemu služe, od dimenzija pojedinih delova opreme i od one nepodnošljive lakoće s kojom dobri i iskusni monteri obavljaju i naizgled najkomplikovanije zahvate.
Bio sam istinski zadivljen tim neverovatnim prizorima. Smetao sam im, ali bili su strpljivi. Hvala im što su me trpeli i što me nisu blagovremeno izbacili.
Na licu mesta: revitalizacija HE „Đerdap 1“
Izvor kWh
