Srbiju u narednoj deceniji očekuje energetska stvarnost kakvu nije poznavala još od posleratne rekonstrukcije elektroenergetskog sistema. Dok se pažnja javnosti najčešće fokusira na ulogu uglja, rast obnovljivih izvora energije ili političku težinu eventualnog nuklearnog programa, stvarni nosilac energetske stabilnosti skriva se ispod vidljive površine – u metalnim koridorima 400 kV i 220 kV vodova kojima upravlja Elektromreža Srbije (EMS). Godinama je EMS izdavao uzdržane, tehnički formulisane signale o ograničenjima, opterećenjima i rastućoj potrebi za balansiranjem sistema. Ali poslednje dve godine ti signali prelaze iz upozoravajućih u strateški alarmantne. Sistem ulazi u zonu u kojoj povremeni poremećaji postaju strukturni problem.
Srpska prenosna mreža projektovana je za potpuno drugačiju energetsku eru. Njena arhitektura odražava vreme u kojem je elektroenergetiku Srbije oblikovala predvidljiva snaga termoelektrana i robusna fleksibilnost hidroenergije, dok je potrošnja rasla umjereno i sezonski stabilno. Najvažniji 400 kV pravci dimenzionisani su prema šemama protoka iz TENT-a, Đerdapa i Drinskog bazena, a sistemska filozofija podrazumevala je minimalnu intermitentnost i kontrolisane prekogranične tokove. Danas je Srbija u sasvim drugoj energetskoj fizici: obnovljivi izvori iz unutrašnjosti EU, sve veći trgovinski tokovi, rast vetroparkova u Vojvodini i prvi naznaci elektrifikacije industrije i grejanja stvaraju pritisak na mrežu kakav ona istorijski nije morala da trpi.
Prvi znaci ove promene pojavili su se kao povremeni izveštaji o zagušenju na 400 kV pravcima. U početku ih je EMS predstavljao kao upravljive anomalije – lokalna uska grla izazvana vetrom, održavanjem ili kratkotrajnim preopterećenjem transformatora. Ali kako se izgradnja vetroparkova ubrzavala, posebno na pravcu Alibunar–Kovačica–Plandište–Vršac, pojavio se ponavljajući obrazac: vršni periodi vetra koje sistem nije mogao da prihvati, transformatori koji ulaze u zonu preopterećenja i zavisnost od „operativne sreće“ u hidrološkim okolnostima.
Suštinski razlog problema je geografski. Najveća koncentracija obnovljivih izvora nalazi se na severu, dok su potrebe za potrošnjom najveće u centralnoj i južnoj Srbiji. Ta asimetrija nije nova, ali njen intenzitet danas jeste. Sever proizvodi, jug troši – a prenos između ta dva pola ne može da prati rast proizvodnje. Kada vetar duva snažno u Banatu, postoji više energije nego što mreža može da propusti. EMS tada nema drugog izbora osim da ograniči proizvodnju, iako je energija čista, jeftina i potrebna. Tako se tehnički problem pretvara u strateški.
Situaciju dodatno komplikuje pozicija Srbije u regionalnoj mreži. Električna energija ne poštuje granice. Vetar u Rumuniji, Mađarskoj ili Bugarskoj povećava prelivne tokove koji opterećuju srpsku mrežu čak i kada domaća proizvodnja nije visoka. Zbog tih tokova dolazi do saturacije 400 kV vodova koji povezuju Pančevo, Đerdap i dalju mrežu, što direktno utiče na sposobnost Srbije da primi ili izveze električnu energiju. Drugim rečima, Srbija ne balansira samo svoje vetroparkove – ona balansira posledice evropske energetske tranzicije.
Ekonomske posledice ovakvog stanja su duboke. Investitori koji su gradili vetroparkove pod pretpostavkom stabilnog pristupa mreži sada se suočavaju sa realnošću da njihovi kapaciteti ne mogu uvek da predaju proizvedenu energiju. Ako se curtailment produži, finansijski modeli projekata biće pod pritiskom, a budući investitori zahtevaće veće premije rizika. Srbija, koja želi ubrzanu energetsku tranziciju, ne može sebi dozvoliti gubitak investicionog zamaha.
Operativno, curtailment stvara dodatno opterećenje za EPS, koji mora da balansira sistem kada vetar padne ili kada se vetar prekida administrativnom merom EMS-a. Umesto da koristi prirodnu fleksibilnost hidroenergetike, EPS ponekad mora da aktivira termičke jedinice izvan optimalnog režima, što povećava troškove, smanjuje efikasnost i ubrzava habanje već starih blokova.
Sve ovo ukazuje na jednu jednostavnu istinu: bez ubrzane modernizacije prenosne mreže Srbija neće moći da u potpunosti iskoristi svoj obnovljivi potencijal. Potrebni su novi 400 kV koridori, potrebni su novi transformatori visokog kapaciteta, potrebna je digitalizacija mreže, dinamičko rangiranje vodova, sistemi za skladištenje energije i hibridni projekti koji kombinuju solarnu i vetroenergiju sa baterijama. To nisu luksuzni projekti već osnovni preduslov energetske tranzicije.
Politički, pitanje zagušenja mreže biće sve vidljivije. Vetroparkovi donose lokalne prihode, otvaraju radna mesta i poboljšavaju energetsku bezbednost. Ali kada građani vide da turbine stoje dok duva vetar, poverenje u državne institucije i energetsku politiku može oslabiti. Zastoj je nevidljiv za širu javnost, ali njegovi efekti nisu.
Rešenje nije jednostavno, ali je jasno. Ako Srbija želi da Vojvodina postane energetsko srce regiona, mora hitno da ojača svoju prenosnu mrežu. Ako želi da zadrži investitore, mora da garantuje stabilan pristup mreži. Ako želi da smanji zavisnost od uvoza i stabilizuje cene, mora da prihvati činjenicu da je prenosna infrastruktura jednako važna kao i sama proizvodnja.
Najvažnije pitanje nije da li će se Srbija suočiti sa sve većim zagušenjem mreže — već koliko brzo će ga rešiti.
