Ukoliko se ne izgradi nijedan novi kapacitet na Zapadnom Balkanu, osim onih koji su već u izgradnji, ili blizu početka izgradnje, I ukoliko se nijedan ne povuče iz upotrebe, osim onoga što je već najavljeno, onda će region postati neto uvoznik struje, sa početkom negde između 2018-2023. godine, u zavisnosti od nivoa tražnje. U scenariju srednjeg nivoa tražnje, do 2020. godine region će morati da počne da uvozi struju i do 2024. godine bi uvozio oko 15%, kaže Pipa Galop, istražni coordinator iz CEE Bankwatch Network u intervjuu za Serbia Energy magazine, prenosi sajt serbia-energy.eu
Ambicije balkanskih vlada da rade na novim termoelektranama na ugalj projektuju izvoz struje, koji su rizici i koliko su realni planovi. Da li su TSO kapaciteti dovoljni za svu struju namenjenu izvozu?
Širom Zapadnog Balkana kao celine, do 2024. godine, ukoliko se završe svi planirani projekti za proizvodnju struje i rast tražnje bude nizak, region će imati višak struje od 56%, predvođen Bosnom i Hercegovinom i Srbijom. Ostale zemlje imaju mnogo manji potencijal da doprinos u regionalnom suficitu, ali u poređenju sa njihovom domaćom tražnjom, njihov izvozni potencijal je značajan.
Poštoje za mnoge druge zemlje u okruženju projektovano da imaju viškove, kao npr. Rumunija, Bugarska, ostatak EU, i Ukrajina, svaka struja izvezena sa Zapadnog Balkana će morati da bude cenovno konkurentna ukoliko želi da nađe tržište. To sa sobom nosi opasnost da će neka postrojenja biti neekonomična za poslovanje i da će završiti kao tzv. “imovina ostavljena na cedilu”
Za mnoge donosioce odluka naviknute na maksimiziranje ponude na nacionalnom nivou pre nego na poslovanje na pan-evropskom tržištu, ideja da bi postrojenja mogla samo da stoje tamo negde, predstavljajući na taj način skupu obavezu, može izgledati maloverovatna. Ali to je upravo ono što se sada dešava u nekoliko evropskih zemalja, uključujući Italiju. Zemlja ima ogroman višak proizvodnih kapaciteta sa mnogo električnih central iz njenog arsenala koje stoje neuposlene. To je navelo nemački E.On da napusti Italiju ranije ove godine i da proda svoja termoenergetska postrojenja. ENEL je takođe najavio da će zatvoriti oko 13 GWh svojih kapaciteta u Italiji. Ovo ne znači da Italija neće uvoziti struju, već da uvozi samo kada je to jeftinije nego da proizvodi sopstvenu.
Može li Balkan proizvesti struju dovoljno konkurentnu za izvoz?
Kada je u pitanju ugalj, to izgleda diskutabilno. Čak i novoizgrađeno postrojenje na lignit, Sostanj 6 u Sloveniji– jedino postrojenje na ugalj u regionu koje će biti dovršeno u narednim godinama –ispostavilo se kao ekonomska obaveza, a ona postojeća i planirana postrojenja na Zapadnom Balkanu su generalno mnogo manje efikasna.
Na pitanje da li je planiran i izvoz realan, mnogo je teže odgovoriti. Ukoliko se ne izgradi nijedan novi kapacitet na Zapadnom Balkanu, osim onih koji su već u izgradnji, ili blizu početka izgradnje, i ukoliko se nijedan ne povuče iz upotrebe, osim onoga što je već najavljeno, onda će region postati neto uvoznik struje, počevši negde između 2018.-2023. godine, u zavisnosti od nivoa tražnje. U scenariju srednjeg nivoa tražnje, do 2020.godine region će morati da počne da uvozi struju, i do 2024. godine bi uvoziooko 15%.
Realnost je verovatno negde između ta dva scenarija; neki novi projekti će biti nastavljeni, a neki drugi neće. Veoma je teško oceniti koji hoće, a koji neće – postoji mnoštvo kontradiktornih informacija o tome. Mnogi projekti deluju kao da su zaglavljeni, ali ne bi bilo pametno ignorisati ih, posebno one koji imaju jaku političku pozadinu.
Nivoi tražnje takođe igraju ključnu ulogu u tome da li su viškovi raspoloživi za izvoz ili nisu. Duž celog regiona razlika između niske i visoke tražnje u 2024. godini je preko 18.000 GWh – više od predviđene tražnje Bosne i Hercegovine u bilo kom scenariju. Mnogo toga može odrediti opšta ekonomska situacija kao i to da li se region mobiliše da smanji gubitke energije u prenosu i distribuciji. Primena ostalih mera energetske efikasnosti je takođe krucijalna: Jedan primer bi bio nekorišćenje električnih grejalic za zagrevanje prostora već radije toplotnih pumpi ili efikasnih bojlera na biomasu tamo gde je dostupna održiva biomasa lokalnog porekla. Još jedan način da se smanji potreba za namenskim proizvodnim kapacitetima u svakoj zemlji je da se poveća regionalna saradnja kako bi se pokrila vršna tražnja.
Bilo da su planovi izgradnje proizvodnih kapaciteta nerealni ili nepoželjni, ili i jedno i drugo, implikacije su slične: Vlade na Zapadnom Balkanu moraju da skrešu svoje planove na nivo koji je prijemčiv i ekološki održiv. Umesto“ Moramo da proizvedemo struje koliko je god moguće”, cilj bi trebalo da bude “Moramo da svedemo tražnju na efikasan nivo” i da se novi proizvodni kapaciteti skroje prema tom cilju. Politika držanja svih proizvodnih projekata na stolu ne vodi nigde i vreme je da se bude odlučan oko toga koji ostaju a koji ne ostaju.
Izvozne ambicije Crne Gore i partnerstvo sa Italijom, ispravan ili pogrešan put?
Izvozne ambicije Crne Gore da izvozi struju u Italiju su deo šireg niza ugovora potpisanih od strane balkanskih vlada sa italijanskom vladom i italijanskim kompanijama. Ne postoji zvanična lista proizvodnih projekata za izvoz, ali u Crnoj Gori kontroverzne hidroelektrane Morača i Komarnica su najverovatnije ti kandidati, zajedno sa jednako kontroverznom planiranom drugom jedinicom u termoelektrani na lignit Pljevlja.
U Srbiji, vlada je 2009. godine potpisala niz sporazuma sa italijanskom vladom i kompanijom Seci Energia S.p.A, pristajući da se zajednički razviju hidroelektrane na reci Ibar u Srbiji i na reci Drini na granici Srbije sa Bosnom i Hercegovinom. Deset hidroelektrana su planirane na reci Ibar, uz jednu na reci Savi kod Kupinova, 500MW energije vetra i neodređeni broj malih hidroelektrana i drugih obnovljivih izvora na neodređenim lokacijama. Na Srednjoj Drini su planirane tri elektrane sa oko 321-265 MW instalirane snage.
U Bosni i Hercegovini postoji velika zbrka oko toga koje bi elektrane mogle biti većinski namenjene izvozu u Italiju, s obzirom da su najčešće pominjane elektrane na Srednjoj Drini, ali je procurela u medije mnogo duža lista koja navodno pokazuje elektrane predviđene za izvoz i nazivi su veoma kontroverzni Gornji Horizonti (Upper Horizons) razvoj, Ulog na reci Neretvi i devet malih hidroelektrana.
Kada su sporazumi potpisivani, niz izvoznih projekata je prodat javnosti kao win-win rešenje. Italija bi dobila struju da ispuni svoje targete u vezi sa obnovljivim izvorima energije, a balkanske države će dobiti mnogo željeni prihode.
Ipak ostaje ozbiljno pitanje, kako u vezi sa celokupnim izvoznim konceptom, tako i u vezi sa pojedinačnim projektima, i sada, nekoliko godina nakon sporazuma, oni imaju manje smisla nego ikad.
Italijanska strana se obavezala da otkupljuje struju iz ibarskih i drinskih hidroelektrana za 155 evra po megavatčasu, što je jedna od najviših tarifa u Evropi, prema tvrdnjama srpskog Ministarstva Infrastrukture i Energetike. Nije jasno zašto je Italija pristala da plaća toliko. Posebno je zbunjujuće sada kada Italija ima značajan višak kapaciteta u sektoru električne energije. Ide joj bolje nego što je očekivano sa obnovljivom energijom, prevazišavši svoje privremene targete EU u vezi sa obnovljivim izvorima energije i većima oko 30% udela obnovljivih izvora u proizvodnji struje (u poređenju sa targetom za 2020. godinuod 26% ).
Što se tiče uticaja na Crnu Goru, najočigledniji je ekološki uticaj, ukoliko govorimo o izvoznim projektima Morača, Komarnica i Pljevlja II. Pregrađivanje Morače imaće ozbiljan uticaj na samu reku, ali takođe i na Skadarsko jezero, izuzetno važan rezervat za ptice, zaštićen Ramsarskom Konvencijom. Komarnica isto tako, iako manje poznata, nominovana je kao mesto koje je deo Emerald mreže i predložena je za uključivanje u Nacionalni park Durmitor. Što se tiče Pljevalja, grad je već pretrpeo dosta od zagađenja, i bez obzira da li nova jedinica manje zagađuje nego stara, zagađenje je i dalje smrtonosno.
Međutim, takođe postoje ozbiljna strateška pitanja. EU i bilo koja zemlja koja pristupa mora da računa na potpunu dekarbonizaciju svog energetskog sektora do 2050. godine. Iako ovo implicira bolju povezanost između zemalja kako bi se mogla lakše prenositi struja tamo gde je potrebna, problematično je kada su sve obaveze oko ponude samo na jednoj strani. Veoma je nemudro za Crnu Goru ili bilo koju drugu zemlju da otpišu svoja prava da koriste neki od svojih obnovljivih potencijala bez adekvatnog analiziranja koliko će obnovljivog energetskog potencijala imati potrebu da koristi u budućnosti, kako bi zadovoljila domaće potrebe. Potpisujući ugovore danas, zemlje bi mogle ostati uskraćene u budućnosti, Pipa Galop, istražni koordinator iz CEE Bankwatch Network-a u intervjuu za Serbia Energy Magazin, prenosi sajt serbia-energy.eu
Izvor; Serbia Energy
