„Elektroprivreda Srbije“ nije obavezna da stvara tržište električne energije, ali jeste dužna da iskoristi zakonske mogućnosti i deo svoje robe plasira po tržišnim cenama. – Potrebna je jasna strategija razvoja energetike u celini
Liberalizacija tržišta električne energije može „Elektroprivredi Srbije“ da donese velike koristi, ali da bi se to zaista i dogodilo, potrebno je stvoriti likvidno tržišno okruženje, koje će podsticati investiranje u izgradnju novih proizvodnih kapaciteta i garantovati vladavinu zakona, pre svega u poštovanju ugovornih obaveza o kupoprodaji električne energije krajnjim kupcima na domaćem tržištu.
Ovo je za naš list rekao mr Dragan Vlaisavljević, direktor Direkcije EPS-a za trgovinu električnom energijom, posle Regionalne konferencije o održivom razvoju energetike, nedavno održane u Beogradu, na kojoj je govorio o karakteristikama domaćeg okruženja i merama neophodnim da se ono unapređuje, ne samo u Srbiji, nego i u regionu. Vlaisavljević je objasnio da EPS nije obavezan da liberalizuje tržište, ali da jeste dužan da iskoristi nova zakonska rešenja i značajniji deo svoje robe plasira po tržišnim cenama već od 1. januara predstojeće godine, tačnije čim veliki kupci izađu iz tarifnog sistema sa regulisanim cenama.
Najsigurnija je visoka regulisana cena
– Ako me pitate kakvo je okruženje najsigurnije za profitabilno poslovanje i održivi razvoj, onda moram da kažem da je to okruženje koje ima regulisanu cenu električne energije i to prosečno barem deset evrocenti po kilovat-satu za domaćinstva. Naš problem je što takvu cenu do sada u Srbiji nikada nisu odobrili ni Vlada, ni Agencija za energetiku. Naša regulisana cena niža je od tržišne i nedovoljna za razvojne ciljeve. Uz cenu, međutim, važno je i da domaćinstva efikasnije koriste električnu energiju – kazao je Vlaisavljević.
Navodeći da se sada u Srbiji svaki treći isporučeni kilovat-sat u zimskim mesecima troši na grejanje, Vlaisavljević je istakao da se treba okrenuti obnovljivim izvorima toplotne energije, kojih ima veoma mnogo. Takođe, on je pomenuo i potrebu većeg rada na planu energetske efikasnosti, a na naše pitanje šta je tu najvažnije da se obezbedi da bi se videli neki veći efekti, rekao je da treba doneti i primenjivati zakon i podzakonske akte o racionalnoj upotrebi energije i na taj način urediti celu oblast. Takođe, treba stalno povećavati energetsku efikasnost u svim segmentima rada i privređivanja, a jedna od bitnih pretpostavki za to je formiranje fonda iz koga bi se podsticala realizacija postavljenih ciljeva.
– Ne može se od građana koji žive sa 200 ili 300 evra mesečno očekivati da bez pomoći države ulažu u termoizolaciju kuća ili stanova, ma koliko da su svesni prednosti dobre zaštite od hladnoće. Takođe, mere za uvećanje energetske efikasnosti moraju se celovito primeniti, podjednako na proizvodnju, kao i na potrošnju energije – kazao je Vlaisavljević i dodao da je nivo energetske efikasnosti takođe značajan segment okruženja u kome bi trebalo obezbeđivati održivi razvoja energetike.
On je istakao da zemlje u razvoju koje su lošije prošle u tranziciji, kao što je i Srbija, imaju danas podinvestirani energetski sektor, sa manjkom kapaciteta i velikom potrošnjom električne energije. U regionu jugoistočne Evrope nekoliko zemalja je visoko uvozno zavisno, a Srbija zavisi od uvoza električne energije tokom zime. I ne samo to.
Podinvestirani EPS
– Za razliku od osamdesetih, pa i početka devedesetih prošloga veka, kada je EPS imao više kapaciteta nego što je bilo potrebno za domaću potrošnju i godišnje izvozio po pet milijardi kWh, on danas mora na tržištu da kupuje nedostajuće količine za zimsku potrošnju, pri čemu uravnoteženje bilansnih parametara umnogome zavisi od hidrologije. To je rezultat podinvestiranja sektora, to jest stanja u kome je sada EPS, a u istoj situaciji je ceo region jugoistočne Evrope. Iz tog razloga dobro je da se otvaraju mogućnosti i za dolazak stranih investitora, koji će ulagati u izgradnju kapaciteta za proizvodnju, zajedno sa EPS-om ili sami, kao i da se kreira likvidno tržište električne energije, koje bi trajno podsticalo ulaganja i eliminisalo sve neefikasne proizvodne kapacitete – istakao je Vlaisavljević.
Naglasivši da je sa ponovnim ulaskom u zapadnoevropsku interkonekciju, elektroenergetski sektor Srbije pokazao da je dostigao tehničke standarde za rad u toj razvijenoj zajednici, naš sagovornik je rekao da je to ipak samo deo neophodnih kvaliteta.
– Naše ukupno poslovanje moramo da uskladimo sa evropskom regulativom i standardima da bi finansijeri, to jest banke, kao i potencijalni investitori, mogli da nas prepoznaju i odluče se za ulaganje u energetski sektor Srbije. Sa izgradnjom novih kapaciteta obezbeđivala bi se sigurnost snabdevanja u Srbiji, ali i stvarali tržišni viškovi električne energije, koji bi se plasirali u ceo region jugoistočne Evrope – kazao je on.
U vezi sa unapređenjem poslovanja Vlaisavljević je posebno govorio o jačanju finansijske discipline, za koju je rekao da je onaj temeljni kamen o koji se
EPS spotiče u realizaciji svojih poslovnih ciljeva.
– Tokom protekle gotovo tri decenije EPS je gubio svoj investicioni kapacitet, velikim delom i zbog sve izraženije finansijske nediscipline. Svih tih godina EPS je proizvodio, u prošloj deceniji i rekordne količine električne energije, sve to uredno plasirao tarifnim kupcima, ali nije uspevao u celosti da naplati svoja potraživanja. To je, uz nisku regulisanu cenu struje, bio i ostao snažan ograničavajući faktor razvoja EPS-a. A snažan je onoliko koliko su snažni pritisci da se veliki dužnici ne isključuju sa mreže, što je u tržišnoj ekonomiji nezamislivo – kazao je Vlaisavljević.
On je dodao da u tržišnom poslovanju nije prihvatljivo ni da se kilovat-sat kupuje po pet, a krajnjem kupcu prodaje po tri dinara, kao što je EPS ove zime bio prinuđen da radi. Da stvar bude gora, EPS je svaki kilovat-sat koji je kupio odmah i platio, a pitanje je da li će naplatiti sve što je pod takvim uslovima plasirao. Vlaisavljević je istakao da je za šest godina rada direkcije na čijem je čelu svaki ugovor o kupovini ili prodaji struje ispraćen urednim plaćanjem i da je zahvaljujući svojoj tako visokoj finansijskoj disciplini EPS zavredio da se iz godine u godinu povećavaju i obim transakcija i broj kompanija sa kojima trguje.
Razgovor o povoljnostima ili nepovoljnostima okruženja za otvaranje regionalnog tržišta i učešća na njemu nije mogao da protekne bez pitanja o strategiji razvoja energetike. Opšti utisak javnosti da Srbija ima samo strategije razvoja pojedinih energetskih sektora, ali ne i energetike u celini nedavno je iskazan i na savetovanju energetičara, a Vlaisavljević je za naš list rekao da Srbija, u stvari, nema jasnu strategiju razvoja energetike. Sve strategije u poslednjih 20 godina bile su samo za biblioteke dobre zbirke načela, koje praksa nije potvrdila realizacijom.
Snaga optimuma zbira
– Strategija razvoja mora da bude potpuno jasna. Ovakve kakve smo do sada imali iznedrile su disparitet cena energenata, koji mi u elektroenergetskom sektoru sve teže podnosimo, jer se potrošnja preseljava na najjeftiniji energent, a to je već niz godina električna energija. Takođe, strategija razvoja energetike ne može da bude zbir strategija razvoja pojedinih sektora u energetici. Pre svega državni organi treba da naprave sinergiju svih energetskih sektora i da ponude dokument koji će biti optimum zbira, a ne zbir optimuma. Matematički je dokazivo da je zbir optimuma uvek manji od optimuma zbira – kazao je Vlaisavljević. (Za matematičke laike, kao što je ovaj novinar, objasnio je da je snaga pesnice uvek veća od zbira snaga njenih delova.)
– Takođe – nastavio je Vlaisavljević – ako se u jedan dokument samo prikupe strategije razvoja pojedinih sektora i to ponudi kao jedinstvena strategija, nije isključeno da će na površinu isplivati i ono što su suprotstavljeni interesi tih sektora. Kada se tome dodaju i interesi drugih učesnika u razvoju energetike, kao što su država, privreda, domaćinstva, onda je to galimatijas, od koga će malo ko imati koristi.
Ponovivši da je važno napraviti sinergiju razvoja energetike, naš sagovornik je skrenuo pažnju da ni suštinski nije moguće ići putem zbrajanja pojedinačnog, jer u kreiranju razvoja ove oblasti nisu bitne samo potrebe za energijom nego i ono što spada u energetsku bezbednost države.
– Nije svejedno da li ćemo imati više raznovrsnih potencijala (energenata), uključujući i obnovljive izvore energije i kapaciteta za proizvodnju energije ili ćemo zavisiti samo od jednog. Na bezbednost i sigurnost mora se misliti i pri otvaranju tržišta električne energije. Država je donošenjem novih zakona napravila okvir za to tržište, ali su dalji koraci u tom pravcu stvar mere – koliko regulacije, a koliko otvorenosti. Niti je dobro sve liberalizovati, niti sve držati pod kontrolom, to jest regulisano – naglasio je Vlaisavljević.
Izvor; Kwh magazin
