Svetska borba za kritične minerale je štetna

Elementi kao što su metali retkih zemalja su ključni za prelazak na čistu energiju. Održivost, jednakost i bezbednost su u opasnosti i žurbi da se prekine dominacija Kine nad njihovom proizvodnjom.

To je svima poznata izjava: u svetu bez ugljenika, određeni hemijski elementi će biti jednako važni kao nafta i gas za svet koji pokreće fosilna goriva. To uključuje nikl, litijum i kobalt koji se koriste u baterijama, kao i elemente retkih zemalja kao što su neodimijum i samarijum, koji su neophodni za magnete vetroturbina i elektromotora.

Svet se bori da smisli kako da na pravi način zadovolji potražnju za ovim elementima. Prošle nedelje, u svom inauguracionom pregledu tržišta kritičnih minerala, Međunarodna agencija za energetiku je izbrojala skoro 200 nacionalnih politika i strategija koje se odnose na „kritične minerale“ potrebne da bi se svetla i točkovi okretali u svetu sa niskim sadržajem ugljenika. Nacionalne strategije su neophodne, ali ne bi trebalo da isključuju međunarodnu saradnju i koordinaciju, što bi trebalo da se desi brzo.

Obilje kritičnih minerala se do sada kopa samo u malom broju zemalja. Najviše kobalta dolazi iz Demokratske Republike Kongo (DRC), a najviše nikla iz Indonezije. Kina dominira u grafitu i elementima retkih zemalja. U tom smislu, situacija nije slična onoj sa fosilnim gorivima, za koja je nekoliko zemalja težilo da dominiraju snabdevanjem.

Ali, za razliku od fosilnih goriva, samo jedna zemlja, Kina, postala je svetski lider u preradi i preradi ovih ključnih elemenata za upotrebu u gotovim proizvodima. Jedinstveni izuzetak je Indonezija, koja, zajedno sa Kinom, dominira preradom nikla.

Uspon Kine rezultat je naprednog razmišljanja rukovodstva zemlje. Ali ne bi bilo mudro da se ostatak sveta oslanja na samo jednu zemlju za preradu kritičnih minerala. I dok druge zemlje grade svoje domaće kapacitete za rudarstvo, preradu i preradu, moraju da razmisle o tome da saradnju stave u središte.

Kina, Evropa, Sjedinjene Američke Države i drugi, ulažu milijarde dolara da bi stekli pristup ključnim mineralima u Africi i Južnoj Americi. Ovo je potencijalno eksploatatorsko. Zemlje u kojima se kopaju minerali to znaju i razumno odbijaju da se koriste isključivo za nabavku sirovina za tuđe baterije, insistirajući da se prerada minerala u proizvode veće vrednosti dešava i u njihovim granicama. Indonezija je, na primer, zabranila izvoz rude nikla.

Grupe zemalja bogatih mineralima raspravljaju o uspostavljanju kartela kako bi im se omogućila veća kontrola nad cenama. Ovo uključuje Argentinu, Boliviju i Čile, za koje se smatra da drže polovinu poznatih svetskih rezervi litijuma. Drugi razmišljaju o „održavanju prijatelja“, pri čemu se lanci snabdevanja stvaraju između prijateljskih zemalja. To će neizbežno dovesti do komplikacija. Indonezija i DRC, na primer, su prijatelji i trgovinski partneri i sa Kinom i sa Sjedinjenim Državama. Iz perspektive ekonomske bezbednosti, nije u interesu nijedne nacije da budu partneri samo sa jednom drugom zemljom ili grupom zemalja.

Praćenje prijatelja takođe će verovatno podstaći konkurenciju, naduvati cene i poslati mnoge koji ne mogu da priušte stalnu stopu u zadnji deo reda. Ako nekome treba lekcija o lošem načinu ovog pristupa, ne treba da gleda dalje od ogromne štete koju je prouzrokovalo gomilanje vakcina tokom pandemije COVID-19. Uprkos potpisivanju globalnog sporazuma o saradnji, bogatije zemlje nadmašuju jedna drugu za snabdevanje vakcinom. Prema jednoj proceni, više od milion života je izgubljeno do kraja 2021. jer je nekoliko zemalja masovno naručivalo vakcine, što je značilo da nije bilo dovoljno za sve ostale kada su bile najpotrebnije.