Evropska unija je od početka sukoba u Ukrajini drastično smanjila količinu ruskog gasa koji joj je stizao gasovodima. Godinu pre početka sukoba, EU je oko 40 odsto potreba pokrivala iz Rusije, a prošle godine još svega osam odsto.
No, kako podseća Benjamin Hilgenštok sa Ekonomskog fakulteta u Kijevu, uvoz ruskog gasa u Evropu nikad nije bio meta sankcija. On to smatra mudrom odlukom, ali ukazuje da je, pošto zabrane nema, drastično porastao uvoz tečnog gasa iz Rusije, piše „Dojče vele”.
Rusija je postala drugi po veličini snabdevač LNG-om, a prošle godine je u Evropu izvezla 15,5 miliona tona, što je 40 odsto više nego u godini pre početka sukoba.
Taj uvoz i dalje raste, a prednjače zemlje koje su slabije povezane gasovodima, pa više upućene na tečni gas – Francuska, Španija i Belgija. Na te tri države otpada 87 odsto tečnog ruskog gasa.
Hilgenštok tvrdi da pojačan uvoz ne znači da se Evropljani plaše „hladnih stanova”, već ukazuje da „mnogo ruskog tečnog gasa koji stiže u Evropu služi za preprodaju”. Rusija sada, pošto ne može gasovodima – od kojih je najvažniji Severni tok uništen eksplozivom – gas sve više prerađuje u tečno stanje i povoljno ga nudi tržištu.
To nema nikakve veze sa potrebom Evropljana za gasom, nego su to evropske firme koje zarađuju novac tako što izvoze ruski LNG”, tvrdi Hilgenštok.
Prema informacijama Centra za istraživanje energije i čistog vazduha sa sedištem u Finskoj, oko 22 odsto tečnog gasa koji je u Evropu stigao iz Rusije je 2023. preprodato na svetskom tržištu, a kupci su uglavnom u Aziji.
„Mi bi zaista trebalo da proteramo ruski tečni gasi iz evropskih luka. Ne mislimo da on ima značajniju ulogu u snabdevanju Evropljana ili se srazmerno lako može nadoknaditi gasom iz drugih izvora”, smatra Hilgenštok.
Pre svega se zemlje Baltika, kao i Švedska i Finska, zalažu za takvu evropsku zabranu, tim pre što Rusija upravo ovakvim poslom s evropskim kompanijama širi terminale za tečni gas.
Agencija Evropske unije za saradnju energetskih regulatora sa sedištem u Ljubljani je i nedavno ponovila stav EU da uvoz tečnog gasa iz Rusije treba „postepeno smanjivati” kako bi se sprečio „energetski šok”.
Razlog je više što Rusija još ima pouzdane partnere u Evropi, ne samo u „poslu” s tečnim gasom, nego i onim koji stiže gasovodima.
U čvorište Baumgarten još stiže ruski gas iz gasovoda kroz Ukrajinu, piše „Dojče vele” i sa žaljenjem konstatuje da je Austrija još „u rukama ruskog „Gasproma”, jer je prošlog decembra 98 odsto gasa za austrijske potrošače još dolazilo iz Rusije.
Austrijski energetski koncern OMV doduše tvrdi kako „želi da prekine” ugovor o isporuci kojim se Austrija obavezala da kupuje ruski gas sve do 2040. godine, ali da traži „zakonske mogućnosti” da to učini.
Slično je i u Mađarskoj. I ta zemlja još uvozi velike količine ruskog gasa. Nedavno je Budimpešta potpisala sporazum s Turskom o korišćenju Turskog toka, ali stručnjaci upozoravaju da i taj gas dolazi iz Rusije.
Razlog ove odluke Budimpešte je nešto sasvim drugo: Ukrajina je najavila da neće produžiti ugovor o tranzitu ruskog gasa preko njene teritorije, a postojeći ugovor ističe krajem godine.
Da li Evropa stvarno može bez ruskog gasa?
Evropska unija je odlučila da već do 2027. želi da bude potpuno nezavisna od ruskog gasa i Hilgenštok taj rok smatra realnim.
Ali inače, nije uveren da će se nešto bitno dogoditi u najskorije vreme, jer u drugoj polovini godine predsedavanje Evropskom unijom preuzima Mađarska, a da je njen premijer već više puta dokazao kako mu nipošto nije na prvom mestu nešto što bi moglo škoditi Kremlju.
Odnos EU prema ruskom gasu tek postaje pikantan kad se zna da Azerbejdžan u poslednje dve godine šalje višestruko više gasa u EU nego ranije.
A odakle Azerbejdžan sada nabavlja povećane količine gasa? Osim sa domaćih nalazišta, vlastodršci u Bakuu naveliko uvoze ruski gas, prenosi RT Balkan, piše Politika.
