Ako bi država stvorila uslove da elektroprivreda posluje na tržišnim principima i da upravljanje kompanijom u potpunosti prepusti profesionalnom rukovodstvu, EPS bi relativno brzo postao jedna od uspešnijih regionalnih kompanija. – Izvodljivo je da se uvede obaveza da se procentualni deo cene kilovat – sata namenski izdvoji za izgradnju novih energetskih kapaciteta
Korporativizacija EPS – a je neophodna i veoma važna pretpostavka za efikasnije poslovanje kompanije, ali nije sama po sebi dovoljna. Država kao vlasnik EPS – a mora da uradi najmanje tri stvari. Prvo, da se sa opredeli u pogledu vlasništva, odnosno da veoma jasno saopšti javnosti i budućim investitorima koji delovi EPS – a će ostati u većinskom vlasništvu države, a šta može biti predmet eventualne privatizacije. Drugo, da korporativizaciju kompanije sprovede efikasno i u potpunosti. Treće, da učini barem ono što bi uradio i privatni vlasnik, odnosno da stvori uslove za tržišno formiranje cena, uz odgovarajuću socijalnu zaštitu najugroženijih, da pomogne tehničko – tehnološku modernizaciju i izgradnju novih kapaciteta i da radikalno smanji troškove poslovanja, koji podrazumevaju i smanjenje viška radnika, bolju naplatu potraživanja, mnogo bolju organizaciju, racionalizaciju svih aktivnosti i profesionalno upravljanje, bez imenovanja partijskih kadrova – rekao je dr Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, odgovarajući na naše pitanje šta prema njegovom mišljenju država, kao vlasnik, još mora da učini ne bi li EPS postao profitabilna firma sposobna da sama sebe izdržava, održava, ali i investira.
Kada god se povede reč o daljoj sudbini EPS – a kao sistema, uvek se kao dežurna zamerka izvlači argument da je državna firma i da samo po tom osnovu ne može biti dobro, jer je država rđav gazda. Nemačka, Francuska, Španija, pa i sama Češka, stopostotni su ili većinski vlasnici svojih elektroprivreda i imaju ekonomski uspešne energetske kompanije. Kakav je Vaš stav?
Srbija je žrtva odavno istrošene neoliberalne floskule da je privatno vlasništvo po definiciji uvek efikasnije nego državno. Imam utisak da nismo dovoljno razumeli da ni državno ni privatno vlasništvo nije isto kao u prethodnom veku. Brojni praktični primeri i različita iskustva, a i neki nobelovci ističu da u savremenom globalizovanom svetu nije od presudne važnosti oblik svojine, nego način njenog upravljanja. U uređenim zemljama, velikim kompanijama kao što je EPS ne upravljaju vlasnici, nego profesionalni menadžeri, bez obzira da li su one nalaze u državnoj (javnoj) ili privatnoj svojini. Vlasnik ili vlasnici kompanije određuju ciljeve, a profesionalni menadžment ima obavezu, ali i odrešene ruke da obezbedi njihovo najefikasnije ostvarenje. Ako bi država stvorila uslove da EPS posluje na tržišnim principima i da upravljanje kompanijom u potpunosti prepusti profesionalnom rukovodstvu, EPS bi relativno brzo postao jedna od uspešnijih regionalnih kompanija.
Država je, sudeći po izjavama vodećih čelnika i prethodne, ali i sadašnje vlasti, odustala od privatizacije EPS – a i njegove parcijalne prodaje strancima. Da li je za Vas to dobra odluka?
Ako to zaista tako i bude, to će biti jedna od veoma dobrih odluka koju će doneti sadašnja vlada. Da je to ispravan potez potvrđuju mnogobrojna dobra, ali i loša iskustva sa privatizacijom kompanija kao što je EPS. Upečatljiv je primer češkog ČEZ – a, koji je za deceniju tri puta promenio vlasnika. Kao i neki u Srbiji i njihova država nadala se da će svi problemi socijalističkog „belog slona” biti rešeni privatizacijom. Vrlo brzo se pokazalo da to nije tako i češka država je ponovo povratila većinsko vlasništvo, što je uz efikasniju organizaciju i bolje upravljanje ČEZ – u obezbedilo vodeću poziciju na širem regionalnom tržištu električne energije. Privatizacija elektrana u Kaliforniji devedesetih godina prošlog veka i potpuni raspad sistema 2002. Godine je najbolje upozorenje da sa privatizacijom tako velikih infrastrukturnih sistema kao što je EPS treba biti vrlo oprezan. Zbog ogromnih investicija i dugačkog vremena vraćanja uloženih sredstava, privatni vlasnik nije zainteresovan za ulaganje u nove kapacitete, nego samo za eksploataciju postojećih.
Kada god se povede reč o daljoj transformaciji EPS – a nametne se i pitanje cene kilovat – sata, po čemu smo najjeftiniji u Evropi. Cena je bitan ekonomski, ali ne i jedini parametar za uspešnost jedne firme, ali i socijalni amortizer. Kako je moguće da kompanija poput EPS – a pravi gubitke?
EPS je dugo godina bio preduzeće koje je osim ekonomskih, ispunjavalo i socijalne ciljeve. Neekonomskom cenom kilovat – sata čuvao se lažni socijalni mir, pomažući onima kojima je pomoć zaista i bila potrebna, ali i najbogatijim, što je imalo katastrofalne posledice na poslovanje EPS – a. Paradoksalno je da su utrošenu električnu energiju uredno plaćali građani sa najnižim primanjima, dok su najveća dugovanja beležili najbogatiji pojedinci i preduzeća u državnom vlasništvu. EPS je bio mesto za uhlebljenje partijskih aktivista, a rukovodeća mesta su bila rezervisana za najzaslužnije partijske kadrove. Pominje se da su zloupotrebom javnih nabavki iz EPS – a izvlačene ogromne količine novca. Zbog svega ovoga potpuno je razumljivo i očekivano nezadovoljstvo koje su iskazivali građani prema EPS – u. Da bi njegov razvoj bio profitabilan i dugoročno održiv, ponašanje iz korena moraju da promene i vlasnik (država) i menadžment i zaposleni. Ako se to zaista desi, EPS će relativno brzo od gubitaša postati veoma profitabilno preduzeće.
EPS će, po svemu sudeći, 2012. Završiti s gubicima i visokim nenaplaćenim potraživanjima. Kako ga izvući iz tih problema?
Vrlo jednostavno. EPS treba da bude tržišno orijentisana i profitabilna kompanija, a socijalnom politikom neka se bavi država, odnosno odgovarajuće resorno ministarstvo. Strateška kontrola vlasnika se podrazumeva, ali se on, odnosno partije na vlasti nikako ne smeju mešati u donošenje i sprovođenje poslovnih odluka. Rok naplate potraživanja mora se regulisati zakonom, koji treba sprovoditi nepristrano i jednako za sve.
Kada će, prema Vašem mišljenju, biti pravi trenutak da se EPS pojavi sa svojim akcijama na berzi, ne samo sa onih 15 odsto besplatnih? Koje sve uslove EPS treba da ispuni da bi se njegove akcije našle pred kupcima i prodavcima?
EPS ne bi trebalo da se pojavljuje na berzi sve dok u potpunosti ne sprovede nameravane promene u organizaciji i načinu upravljanja, odnosno dok ne postane jaka i profitabilna kompanija, sa dobrim izgledima da takav razvoj bude održiv i u narednim decenijama.
Razvoj ostaje i dalje rak – rana EPS – a. Oko 60 odsto proizvedene struje potroše domaćinstva. Šta ako sutra oživi nešto od industrije? Hoćemo li sedeti u mraku?
EPS je talac pogrešno vođene politike razvoja u poslednjih nekoliko decenija. Sve teškoće i problemi kroz koje je prošla naša zemlja imali su veoma loše posledice po tekuće poslovanje kompanije. Od politike niskih cena, slabe naplate, uhlebljenja partijskih kadrova i pljačkanja EPS – a kroz javne nabavke, najveću korist imale su stranke na vlasti. EPS skupo „plaća” cenu pogrešne politike niskih cena električne energije, jer zbog toga, ali i zbog ogromne pljačke, javašluka i nerada, nije mogao da obezbedi sredstva za razvoj, zbog čega nijedna nova elektrana nije izgrađena u poslednjih nekoliko decenija. Ako bi kojim slučajem oporavak srpske industrije bio brži, a stope rasta bile znatno više, Srbija bi svakako postala neto uvoznik električne energije. Povećanje cene struje je neminovno i svakako bi imalo za posledicu značajnu promenu strukture potrošnje, jer bi većina građana bila prinuđena da traži jeftinije alternativne izvore. EPS nema više vremena za čekanje, već veoma brzo mora da napravi realnu strategiju daljeg razvoja. U njoj svakako mora biti prostora i za strane investitore, ali i za mehanizam izdvajanja sredstava za izgradnju novih kapaciteta, koji je Srbija već primenjivala 70 – ih godina 20. Veka. Danas više nije moguće koristiti instrument prinudnog bespovratnog izdvajanja dela sredstava iz dohotka privrede za izgradnju energetskih kapaciteta, ali je izvodljivo je da se uvede obaveza da se procentualni deo cene kilovat – sata namenski izdvoji za izgradnju novih energetskih kapaciteta.
Štednja energije neophodna
U Srbiji još nije počela da radi nijedna elektrana na vetar ozbiljnijeg kapaciteta, a nismo iskoristili na male vodotokove. Šta to Vama kao čoveku od struke i nauke govori?
Niko od ljudi koji su u poslednjih nekoliko decenija upravljali Srbijom nije imao dugoročnu viziju razvoja. Mislilo se od danas do sutra, a u takvoj životnoj filozofiji dugoročna strategija bila je poslednje o čemu je trebalo voditi računa. Srbija ima određene, nažalost ne mnogo velike energetske potencijale. Njihovo potpunije iskorišćavanje obezbedilo bi znatnu energetsku nezavisnost i stabilnost. Ali, to svakako neće biti dovoljno. Srbija, kao uostalom i druge mnogo bogatije zemlje, mora mnogo više štedeti električnu, ali i sve druge oblike energije.
Izvor Kwh
