Srpski elektroenergetski sistem ulazi u period duboke napetosti koja se više ne može opisati kao prolazna, niti kao opasnost koja tek čeka da se pojavi. Ona se odvija sada, u realnom vremenu, u dispečerskim salama, u dnevnim oscilacijama sistema, u smanjenju raspoložive fleksibilnosti i u sve vidljivijem padu pouzdanosti tradicionalnih mehanizama balansiranja. Tokom decenija, Srbija se oslanjala na dva stuba stabilnosti: predvidljivost proizvodnje iz uglja i fleksibilnu, izdašnu snagu svojih hidroelektrana. Ta simbiotička uloga omogućavala je sistemu da izdrži svaku sezonsku oscilaciju, svaki skok potrošnje i gotovo svaki poremećaj u radu termoelektrana. Ali danas, oba ta stuba gube svoju postojanost. Hidrologija postaje nepredvidiva i sve oskudnija, a termoelektrane stare, troše se i gube funkcionalnost, u trenutku kada bi njihova fleksibilnost trebalo da bude veća nego ikada.
Upravo zato se teret održavanja stabilnosti sistema sve snažnije prelama preko Elektroprivrede Srbije (EPS). Kompanija je suočena sa funkcijom koja postaje mnogo složenija od one za koju je bila pripremljena. Balansiranje više nije tehnički zadatak unutar dobro poznatih margina. Ono je sada operativna borba za održavanje stabilnosti u sistemu koji se raspada na ivicama svojih starih normi.
Najkritičniji problem proizlazi iz toga što se tradicionalni srpski model balansiranja urušava iznutra. Ugalj je sve nepouzdaniji: remonti kasne, kvarovi su česti, tehnička raspoloživost jedinica opada, a performanse su sve dalje od optimalnih. Termoelektrane koje su projektovane za kontinuirani rad danas se sve češće gase, podižu i rade izvan svojih projektnih režima.
Istovremeno, hidroelektrane — dugo smatrane „zlatnom rezervom“ EPS-a — gube fleksibilnost zbog sve dugotrajnijih suša. Prognoze da bi proizvodnja u 2025. mogla pasti na oko 8.000 GWh, najniži nivo u savremenoj istoriji, nisu samo statistički podatak. To je signal da hidrologija više ne garantuje da će EPS u svakom trenutku moći da stabilizuje sistem. Hidroenergija, koja je decenijama amortizovala sve šokove, više to ne može da radi sa istom sigurnošću.
U takvoj situaciji, rast obnovljivih izvora — posebno vetra u Vojvodini — uvodi novu osu varijabilnosti. Dok su vetroparkovi nekada činili zanemarljiv deo proizvodnje, danas njihova snaga može varirati za stotine megavata u roku od nekoliko sati. Kada se vetar naglo pojača, sistem može biti preplavljen jeftinom energijom koju ne može da preuzme zbog zagušenja mreže. Kada vetar padne, EPS mora da aktivira rezerve koje često nisu dostupne ili su preskupe.
Rezultat ovih konvergirajućih pritisaka jeste da je balansiranje sistema preraslo u proces koji EPS sve teže kontroliše.
Sve se ovo najjasnije vidi tokom zimskih vršnih sati i tokom dugih sušnih perioda. U tim trenucima, EPS se nalazi na tržištu kao kupac, često prinuđen da uvozi energiju po cenama koje su ponekad ekstremno visoke. Srbija, nekada prepoznata kao zemlja sa značajnom sopstvenom proizvodnjom, sada se u kritičnim momentima oslanja na region. A regionalna tržišta su nepredvidiva. U danima visokog opterećenja, kada Mađarska, Rumunija ili Bugarska imaju vlastite probleme sa vetrom, vodotocima ili havarijama, cene mogu eksplodirati. EPS je već doživeo takve epizode i svaka nova takva epizoda ostavlja dublje finansijske tragove.
S druge strane, obnovljivi izvori energije uvode varijabilnost koju sistem mora da prihvati. Međutim, Srbija nema adekvatne mehanizme fleksibilnosti — nema velike baterijske sisteme, nema reverzibilne hidroelektrane nove generacije, nema brze gasne turbine, nema napredne mehanizme odgovora potrošnje, a prognoziranje vetra i sunca još uvek je daleko od preciznosti koju zahtevaju savremeni sistemi. U zemlji gde balansiranje i dalje počiva na konceptima iz vremena dominacije uglja i hidroelektrana, ova promena je duboko destabilizujuća.
Sve dodatno otežava stanje u prenosnoj mreži. Zagušenja u Vojvodini prisiljavaju EMS da ograničava proizvodnju vetroparkova baš u trenucima kada bi ti megavati mogli da zamene skupe uvoze ili rasterete hidroelektrane. Curtailment, međutim, umanjuje dostupnost energije, a EPS prisiljava da aktivira rezerve iz termoelektrana, često u neoptimalnim režimima rada. To povećava troškove i dodatno erodira sigurnost sistema.
Ovakva kombinacija faktora — nestabilna hidrologija, starenje termoelektrana, rast obnovljivih izvora i zagušenja prenosa — proizvodi ono što stručnjaci nazivaju strukturnim deficitom balansiranja. To nije privremeni nedostatak. To je stalna disproporcija između potrebne i raspoložive fleksibilnosti.
EPS je toga svestan. Unutar kompanije sve glasnije se govori o potrebi za novom strategijom, strategijom koja bi bila zasnovana na fleksibilnosti umesto na rigidnoj proizvodnji, na diversifikaciji umesto zavisnosti od lignita i na modernim tržišnim alatima umesto administrativnog planiranja. Ali EPS se suočava sa inertnim nasleđem: organizacionim navikama starim nekoliko decenija, infrastrukturom projektovanom za sasvim drugačije tržišno okruženje i političkim pritiscima koji usporavaju svaki dubinski iskorak.
Rešenja postoje, ali nijedno nije jednostavno niti kratkoročno. Reverzibilne hidroelektrane, poput postrojenja Bistrica, predstavljale bi najveći pojedinačni iskorak u povećanju balansne fleksibilnosti Srbije. Sistem bi dobio kapacitet da skladišti višak energije u trenucima kada vetar duva i da je vraća kada potrošnja raste. Baterijski sistemi velikog kapaciteta mogu ublažiti brze promene vetra. Gasne turbine bi mogle da obezbede brzu snagu u kritičnim satima, posebno tokom zima i suša.
Digitalizacija takođe mora biti deo rešenja. Napredni softveri za predikciju vetra, automatizovana dispečerska logika, modeli optimizacije rada hidroelektrana i finansijska integracija sa evropskim tržištima balansne energije mogu pružiti alate koji danas nedostaju. Bez digitalnih instrumenata, EPS će nastaviti da balansira reaktivno, a ne strateški.
Srbija mora takođe da prihvati da balansiranje nije samo tehničko pitanje, već i pitanje energetske bezbednosti. Ako sistem ne može da se balansira iznutra, biće potrebno oslanjati se na spoljne mehanizme, a to znači novu zavisnost — ovu put od tržišta, a ne od pojedinačnih snabdevača. Zavisnost od tržišta nije uvek loša, ali je izuzetno skupa u kriznim periodima.
Najzad, balansiranje je duboko povezano sa investicionom klimom. Ako se investitorima čini da će Srbija sve češće morati da ograničava obnovljive izvore, oni će ulagati opreznije. Ako se stvori percepcija da se EPS bori sa rastućim brojem havarija i nepredvidivim tokovima, finansijske institucije će tražiti više garancija. Ako se čini da Srbija nema strategiju za upravljanje varijabilnošću, projekti će se usporiti.
A Srbija sebi ne može dozvoliti usporavanje.
Zato balansiranje postaje centralno pitanje energetske politike. To više nije posao u pozadini, već pitanje koje određuje budućnost srpskog energetskog sistema. Ako se stara paradigma polako raspada, nova mora biti izgrađena — brzo, sistemski i sa jasnim razumevanjem da će fleksibilnost, a ne ugalj, biti ključ stabilnosti u narednim decenijama.
EPS se nalazi na ivici tog preloma. Ako se prilagodi, može postati moderan operater u sistemu visoke varijabilnosti. Ako ne uspe, Srbija će se suočiti sa rastućim deficitima, skupim uvozima i krizama koje će se ponavljati iz zime u zimu, iz suše u sušu.
Balansiranje je danas najvažniji energetski izazov Srbije — i način na koji se država i EPS nose sa njim odrediće kako će izgledati celokupna energetska slika zemlje 2030-ih i 2040-ih godina.
