Mnogo se može, malo se radi, a i to što se radi, ne radi se kako treba – u ovu rečenicu staje kompletno stanje rudarstva u Srbiji. Srazmerno svojoj veličini, i broju stanovnika Srbija ima sasvim pristojna ležišta prirodnih bogatstava, štaviše ta bogatstva su osim što zadovoljavaju potrebe naše zemlje zlatna šansa za zaradu i izvoz. Ali…
Podatak da na Pešteru ima čak i do 5 milijardi tona uglja, da vrednost rezervi nikla dostiže čak 100 milijardi evra, da u aleksinačkom basenu leže uljeni škriljci od kojih se može dobiti 200 megatona nafte, da 20% svetskih rezervi lignita leži u Srbiji, očigledno su bolje primetili strani investitori nego država. A šta je rezultat toga što Srbija ne shvata ozbiljno ovu oblast? Rezultat je da ustupanjem istražnih prava na već istražena ležišta gubi milione evra, da od iskopavanja profitabilnih ruda kupi mrve sa stola, da dozvoljava stranim firmama da bez nadmetanja prisvajaju pravo na iskopavanje. Problema u ovoj oblasti ima više, od kojih je možda i najbitniji država koja je lenja ili ne želi da se bavi ovim pitanjima, što dovodi do stranih investitora koji se ponašaju kako žele. Uz to ovo pitanje prate problemi ekološke prirode, kao i neinformisana javnost.
Razumljivo je da država danas ne može prisvojiti celokupnu dobit zbog liberalizacije tržišta i straha od rizičnog ulaganja u visoke tehnologije koje su preskupe, koje joj ne dozvoljavaju da samostalno ulaže kapital i otpočne eksploataciju od koje bi ubirala dobit kao što je bio slučaj u vreme socijalizma. Ali ono što danas država može i mora je da dobrim zakonodavstvom ograniči investitore, u smislu profita gde bi stručnjaci procenom došli do procena koliko država može maksimalno uzeti a da ne odbije investicije. Prirodno bogatstvo je ipak na teritoriji Srbije, te se stoga država mora ugledati na uspešne u ovom sektoru, i na osnovu toga proceniti odnos država-investitor na osnovu čega bi država ubirala novac od iskorišćavanja njenih resursa, a investitor bi imao korist od vađenja i prodaje rude. Uostalom treba znati da u ovom poslu niko, nikome ne čini, ovde nema prijateljskih ustupaka, već je u pitanju samo čist posao, investitor ne bi bio tu gde jeste da od toga nema korist. Država mora pokazati da je snažnija od bilo kog pojednica ili organizacije. A uz sve to ona ne sme dozvoliti da se u 100% slučajeva izvozi sirovina, proizvodnja se mora širiti u pravcu prerađivačke industrije odakle bi dolazio veći profit. Naravno treba uzeti u obzir stanje naše države i postojanje ličnih interesa, gde pojedinci zaduženi za izdavanje dozvola za eksploataciju bivaju podmićeni da bi investitor dobio što bolje uslove, a zbog čega je država na milionskim gubitcima. To pitanje korupcije, prisutno u celoj privredi, je jedan od glavnih izazova i u rudarstvu.
U pogledu ekologije, Srbija ne može sebi dozvoliti crne tačke kao što mogu neke mnogo veće zemlje kao što su Rusija, Kina ili Kanada, koje imaju ogromna nenaseljena prostranstva, ili siromašne kao što su Filipini, te stoga zakonom mora obavezati ulagače da praksa prenošenja starih i „prljavih“ tehnologija iz bogatijih zemalja u Srbiju ne dolazi u obzir. U eksploataciji se mora ići ka što čistijim tehnologijama, maksimum otpadnih sirovina se mora ustanoviti, iskorišćena zemljišta se moraju rekultivisati. Drugim rečima, potrebno je izbeći scenarije Kolubare, Bora, Majdanpeka u kojima je država godinama radila na pogrešan način. Ovi rudnici su vidljivi na satelitskim snimcima u obliku crnih mrlja, ogromna prostranstva centralne Srbije postala su velika iskopina, deponija jalovine. U ovim rudnicima, a naročito u najvećem od njih, Kolubari, ne vrši se rekultivacija, tj. rehabilitacija uništenog zemljišta, i upravo to je problem gotovo svakog rudnika u našoj zemlji. Taj nemar izvođača radova je dopušten najviše iz razloga jer i državna preduzeća tako rade. Zbog toga glavni izazov u budućnosti je kako najzad krenuti sa valjanom eksploatacijom u postojećim rudnicima, i kako dovesti u red buduće investitore. „Dve su štale jedna pored druge. U jednoj štali možete ručati, a drugu možete odmah zatvoriti. Sve zavisi od ponašanja domaćina“, objasnio je direktor RTB „Bor“ Blagoje Spaskovski na najbolji način iznevši poentu cele stvari.
Jedan od bitnijih razloga zašto je eksploatacija ruda čije su zalihe istražene stopirana je neinformisana javnost. Poučeni lošim (gore navedenim) primerima kojih ima po celoj Srbiji, a čiji su krivci država i privatne kompanije koje su do danas nanele ogromnu štetu životnoj sredini baveći se iskopavanjima na sasvim pogrešan način, stanovnici Srbije masovno se protive bilo kakvoj eksploataciji u njihovoj okolini. Gledajući posledice neodgovornog i neprimerenog rada, ljudi su uvereni da je jedini pravac u kome eksploatacija može da ide uništavanje, iseljavanje ljudi zbog novih kopova, a slika medija koja im je usađena u glave je sivilo dima, iskopane zemlje i zagađene vode. Drugi razlog njihovog strahovanja je dolazak stranog kapitala, koji na bezličan način oduzima zemlju i narod tera da radi za sitan novac. Oni veruju da bolji način da se eksploatacija obavlja ne postoji.
Bolji način i te kako postoji. Fakat je da zagađivanje mora biti prisutno, ali ono se može i mora ograničiti i dovesti na minimum, najbolja moguća tehnologija za iskopavanje treba postati standard ispod koga se ne sme ići. Hektari jalovine i otpadnih sirovina koje se trenutno odbacuju kao višak se moraju iskoristiti do poslednje moguće mere, zemlja se mora rekultivisati zasadima biljaka koje tu mogu da rastu. Zakonska regulativa mora jasno staviti do znanja ulagačima da kopaju na teritoriji zemlje Srbije i da za njih rade stanovnici ove zemlje. Milijarde tona vredne rude na kojoj leži naša zemlja moraju postati jedan od motora razvoja u ovom trenutku kada ona ne uspeva da nađe izlaz iz ekonomske krize. Sada kad drugi grcaju u krizi Srbija ima šansu da iskoristi potencijal koji su razvijeni odavno iskoristili i koji bi joj pružio veliku prednost ispred njih.
Izvor otvoreniuniverzitet
