Bugarska će verovatno postati neto uvoznik električne energije nakon 2030. godine, a uvoz će pokrivati oko 15 odsto potražnje u zemlji, rekao je Martin Vladimirov, direktor programa za energiju i klimu u Centru za proučavanje demokratije (CSD), evropskom institutu za javnu politiku, u intervjuu za EURACTIV.
Kako biste predstavili stanje obnovljivih izvora u Bugarskoj, u poređenju sa drugim evropskim zemljama, kao njihov razvoj i perspektivu?
Bugarskoj još uvek nedostaju jasno definisani dugoročni ciljevi i transparentan okvir za donošenje odluka o energetskoj i klimatskoj bezbednosnoj politici zemlje. Koliko sam razumeo, nova bugarska vlada je obećala da će podneti takav potpuni strateški okvir do marta ove godine. Što znači da bi do sredine godine trebalo da imamo potpuniju sliku. Verovatno ćemo pre toga imati finalizovani Nacionalni plan oporavka i otpornosti, koji će nagovestiti pravac razvoja.
Bugarska će morati da transformiše svoj energetski sektor u narednoj deceniji postepenim ukidanjem proizvodnje električne energije iz uglja i značajnim ulaganjima u elektrane na obnovljive izvore energije (OIE). Bugarskim ciljevima za povećanje udela OIE u finalnoj potražnji za energijom nedostaje ambicija, što će bugarska vlada, nadamo se, promeniti kada ažurira Nacionalni plan za energiju i klimu u 2023. godini.
Trenutno, cilj od 27% OIE do 2030. nije samo nizak, već se zapravo zasniva na lažnom uverenju da će biomasa (ogrevno drvo) povećati svoj udeo u segmentu grejanja i hlađenja sa oko 30% na 44%. Planirane investicije u sektor obnovljivih izvora energije su nedovoljne za transformaciju energetskog miksa. Takođe postoji potreba da se fokus pomeri sa velikih energetskih projekata na decentralizaciju proizvodnje električne energije sa vodećom ulogom i razmišljanjem o domaćinstvima i malim i srednjim preduzećima.
Trenutno je fokus na finansiranju velike šeme za tendere za investicije u OIE, u okviru koje je određena minimalna kvota od 25% za izugradnju baterijskog sistema za skladištenje. Ovaj projekat povezivanja 1,7 GW kapaciteta iz OIE stavlja preveliki fokus na korišćenje baterija. U okviru dobro povezanih tržišta električne energije u regionu JIE, višak kapaciteta za skladištenje električne energije nema ekonomskog smisla.
Pored toga, projekat prati diskriminatorni model finansiranja u kojem javna podrška investitorima u OIE daje prednost većim postrojenjima. Umesto toga, trebalo bi da podržava energetsko građanstvo kroz decentralizaciju snabdevanja električnom energijom, stvaranje energetskih zajednica i razvoj pametnih mreža.
Koliki je kapacitet za balansiranje obnovljivih izvora operatera sistema, kada, na primer, nema vetra, ili kada sunce ne sija dovoljno jako?
Otključavanje obnovljivog potencijala Bugarske, stoprocentrna dekarbonizacija miksa električne energije je moguća. Bugarska će postati neto uvoznik električne energije nakon 2025. godine (za 10-25% potrošnje u zavisnosti od brzine povlačenja uglja), ali elektroenergetski sistem ne bi trebao da se suoči sa značajnim problemima u sigurnosti snabdevanja.
I Grčka i Turska su neto uvoznici i uspešno balansiraju svoj sistem. Naše analize, modeliranje tokova električne energije u jugoistočnoj Evropi, pokazuju da i sa potpunim zatvaranjem termoelektrana na ugalj sistem ostaje adekvatan zbog velikog prekograničnog prenosnog kapaciteta, ogromnih hidroelektrana i gasnih elektrana na Zapadnom Balkanu, u Rumuniji i Grčkoj.
Vlade u regionu trebalo bi da ubrzaju završetak ključnih elektroenergetskih konekcija, uključujući visokonaponski dalekovod između Bugarske i Grčke, i konekciju Bugarska-Rumunija od 1.200 megavata, za koju trenutno nije planirano da bude završena pre zatvaranja postrojenja na lignit. Takve konekcije bi smanjile vršne cene električne energije i pritisak na integraciju regionalnog tržišta električne energije, koje trenutno ne pruža dovoljne mogućnosti za uvoz.
Decentralizacija elektroenergetske mreže nije moguća bez integracije tehnologija pametnih mreža, omogućavajući bolje praćenje i kontrolu energetskog sistema i osiguravajući dalju sigurnost i efikasnost njegovog snabdevanja. Štaviše, modernizacija elektroenergetske mreže će obezbediti veću otpornost na neke od efekata klimatskih promena, kao što su ekstremni vremenski događaji, što je ključno za budućnost energetske bezbedosti Bugarske.
Pored toga, neophodno je da bugarski operator elektroenergetskog sistema (ESO) aktivnije sarađuje sa operatorima iz susednih zemalja kako bi se povećala distribucija neto prenosnog kapaciteta na granicama sa Rumunijom i Grčkom. Trenutno se prekogranični prenosni kapacitet ne koristi optimalno, što blokira regionalnu trgovinu električnom energijom. Optimizacija kapaciteta za prenos električne energije u regionu bi eliminisala nacionalne politike energetske samodovoljnosti koje imaju za cilj da zaštite nacionalna tržišta od spoljne konkurencije.
Transformacija miksa električne energije na strani OIE i nuklearne elektrane Kozloduj trebala bi da stavi tačku na rast cena električne energije, a nestabilnost se može pojaviti u ograničenim periodima godine, kada bi kombinacija uvoza, sistema upravljanja potražnjom i energetske efikasnosti, izgladila pikove i obezbedila sigurnost snabdevanja.
U praksi, sa ambicioznom dekarbonizacijom, evropski modeli pokazuju da nakon 2040. nestaje i potreba za nuklearnom elektranom koja bi obezbedila bazni kapacitet, jer će tržište biti zasićeno električnom energijom iz OIE, posebno kada biomasa i veliki vetroparkovi počnu da da obezbeđuju snagu blizu baznog kapaciteta.
U međuvremenu, sa razvojem pametne mreže, sveobuhvatni mehanizmi za reagovanje na potrebe i rešenja za skladištenje efikasnije doprinose stabilnosti sistema, jer pružaju mnogo veću fleksibilnost od nuklearne energije. U tom kontekstu, tek posle 2040. godine ima smisla govoriti o izgradnji nove nuklearne elektrane, koja bi zamenila NE Kozloduj, čija je dekomisija planirana do 2050. godine.
Da li su ideje za skladištenje energije samo lepi snovi? Šta nove tehnologije mogu da ponude?
Hidroelektrane (HE) su jedna od najfleksibilnijih tehnologija za proizvodnju električne energije i očekuje se da će njihova uloga u obezbeđivanju održivosti sistema rasti. U tom smislu, treba usmeriti adekvatna sredstva za modernizaciju i proširenje postojećih hidroelektrana. Zbog kašnjenja u tekućim projektima remonta i regulatornih nedoslednosti, Bugarska koristi samo jednu trećinu svojih velikih HE sa pumpnim akumulacijama i još manji deo manjih protočnih postrojenja. U periodima rasta cena i nestašica u snabdevanju električnom energijom, hidroelektrane bi smanjile pritisak na sistem i ponudile jeftiniju električnu energiju u periodima vršne potrošnje.
Međutim, ako se traži modernije rešenje za podršku tehnologijama skladištenja, bilo bi efikasnije ulagati u razvoj baterijskih sistema koje mogu slobodno da koriste svi učesnici na tržištu električne energije. Takvo rešenje je predloženo u najnovijoj verziji nacionalnog plana oporavka, ali u razmerama koje bi bilo teško primeniti u ovom ograničenom vremenu.
Ima smisla podržati sisteme za skladištenje za mala i srednja preduzeća, koji mogu smanjiti njihovu zavisnost od mreže i samim tim poboljšati njene performanse pri vršnoj potrošnji. U Planu oporavka postoje mere podrške za industrijske potrošače. Međutim, predložena šema finansiranja za instalacije OIE snage do 1 MW takođe bi dovela do neiskorišćenosti velikog dela postojećeg tržišnog potencijala.
Kako ocenjujete spremnost Bugarske za „Fit for 55“, posebno sa fokusom na obnovljive izvore, ali i uopšteno?
Sa paketom „Fit for 55“, koji ima za cilj smanjenje emisije CO2 za 55% do 2030. godine, Evropska unija je prvi međunarodni igrač koji je dugoročni cilj klimatske neutralnosti učinio stvarnom politikom za evropske građane. Uspešna evropska strategija dekarbonizacije će smanjiti sposobnost Rusije (i Kine) da uspori evropsku energetsku tranziciju angažovanjem pojedinačnih država članica u velikim energetskim projektima koji produbljuju evropsku zavisnost od skupih tehnologija zasnovanih na fosilnim gorivima.
Iako je EU povećala svoje ukupne ambicije, neke države članice, kao što je Bugarska, su nevoljne ili nespremne da povećaju svoje klimatske ciljeve do 2030. godine i usvoje ambicioznije mere za ubrzanje tranzicije (kao što je ranije ukidanje uglja, usmeravanje nacionalnih i sredstva EU u održivu energetsku infrastrukturu i proširenje obnovljivih izvora energije, podsticanje ulaganja u inovativne tehnologije i uklanjanje zakonskih i administrativnih barijera za male projekte u domaćinstvima i zajednici).
Da bi se izbegla socijalna reakcija u Bugarskoj, potrebna je dubinska analiza i debata zasnovana na podacima, koja bi pokazala kako se ovi ciljevi mogu postići. Čak i pre nego što je zvanično počela politička debata o novom paketu EU, već postoji protivljenje kompanija koje kontrolišu pojedinačna tržišta. Samim pominjanjem ove strategije prete protestima. Zamislite kakav će otpor biti pri donošenju konkretnih odluka? A kada država još nema jasnu viziju, kada nema čime da se suprotstavi ovim interesnim mrežama, lako će se savijati pod koordiniranim pritiskom.
Rizikujemo da propustimo poslednji voz za dekarbonizaciju i u odsustvu jasne strategije energetske tranzicije i usvajanja političke platforme za teške odluke za smanjenje emisije C02, inercija kratkoročnih odluka i interesa će preovladati kao i ranije. Za 10 godina shvatićemo da smo daleko iza.
Ako smo do sada bili ponosni što smo smanjili emisiju gasova staklene bašte za 40% od 1990. godine, zahvaljujući kolapsu socijalističke industrije, ovaj argument više neće važiti za 10 godina. U međuvremenu, potrošićemo mnogo novca da nastavimo sa sadašnjim modelom centralizovanog, netransparentnog državnog sistema, umesto da transformišemo energiju i privredu.
Sektor električne energije će imati najznačajniju ulogu u dugoročnom procesu dekarbonizacije, pošto se svi sektori postepeno elektrifikuju. Proces je već započeo i napreduje velikom brzinom u sektoru zgrada, ali sličan pristup će biti potreban u mobilnosti i industriji, gde će uklanjanje fosilnih goriva biti herkulovski izazov. Potrebna je snažna podrška za postizanje ciljeva dekarbonizacije u vidu poreskih podsticaja i šema pozajmica za poslovne projekte sa visokim proizvodnim standardima, optimizujući proizvodne procese koji su u skladu sa industrijskom strategijom EU.
Da li Bugarska ima strategiju za svoju energetsku budućnost? Na primer, za 2030. godinu, ne tako daleki datum? Ili nešto dugoročno?
U ovom trenutku, naša strategija za energetsku i klimatsku budućnost je spisak želja za projekte i reforme koji istovremeno treba da zadovolje sve privatne interese u zemlji. To je nemoguće s obzirom na ograničene ekonomske resurse i strateške dokumente EU kojih Bugarska mora da se pridržava. Postizanje neutralnosti CO2 do 2050. je realan cilj za Bugarsku.
Međutim, to će zahtevati značajnu promenu u energetskoj i klimatskoj strategiji zemlje kako bi bila u skladu sa dugoročnim okvirom EU za dekarbonizaciju. Takođe postoji potreba za boljom koordinacijom Nacionalnih planova oporavka i otpornosti sa drugim nacionalnim i evropskim finansijskim instrumentima, kao što su Teritorijaln plan fer tranzicije, Operativni programi i Fond za modernizaciju. Kombinacija ovih finansijskih sredstava trebalo bi da bude više usmerena na rešavanje brojnih rizika po energetsku bezbednost i otključavanje energetske tranzicije Bugarske.
Najjeftiniji način za niskougljeničnu i energetski bezbednu ekonomiju je transformacija bugarskog energetskog miksa i elektrifikacija glavnih industrija. To takođe znači modernizaciju i unapređenje održivosti celokupnog energetskog sistema. Bugarska će morati da donese višedecenijske strateške odluke o upravljanju energetskim sektorom ako želi da ispuni svoje obaveze iz Evropskog zelenog pakta.
Izvor: euroactiv.com
