Prirodni gas je postao najsenzitivniji energetski input za Srbiju, ne zbog obima — Srbija troši znatno manje gasa od glavnih evropskih tržišta — već zbog strukturne izloženosti zemlje jednom dobavljaču, jednom pravcu i gasnom sistemu duboko isprepletenom geopolitičkim pritiscima. Ono što Srbiji nedostaje u obimu, nadoknađuje ranjivošću. Gasni sektor je tihi stub industrije, daljinskog grejanja i otpornosti lokalnih samouprava, ali je takođe segment u kojem je zavisnost Srbije od spoljašnjih aktera najdublja, finansijski rizik najveći, a sposobnost manevrisanja najograničenija.
Arhitektura snabdevanja gasom u Srbiji dugo se zasnivala na predvidivoj, ali krhkoj jednačini: ruski gas isporučen kroz mrežu koja se na kraju vraća na TurkStream, prelazi Bugarsku i ulazi u Srbiju kod Zaječara. Odatle protiče na sever ka Mađarskoj ili zapadno ka domaćoj potrošnji. Godinama je ovaj aranžman delovao stabilno. Srbija je obezbeđivala gas putem bilateralnih ugovora, koristeći formule cena vezane za naftne indekse i dugoročne odnose u snabdevanju. Ali ono što je nekada delovalo kao stabilnost sada se sve više vidi kao izloženost. Promena na evropskom gasnom tržištu posle 2022. — obeležena smanjenjem isporuka Rusije ka EU, neviđenim prilivima LNG-a i visoko volatilnim spot cenama — otkrila je granice srpskog modela sa jednim dobavljačem i pokazala koliko je gasna strategija Srbije bila zasnovana na pretpostavkama koje više ne važe.
Na tehničkom nivou, srpska transportna mreža je efikasna, ali joj nedostaje redundancija. Bulgartransgaz interkonekcija obezbeđuje većinu protoka, dok koridor Mađarska–Srbija omogućava dvosmerni tranzit, ali je strukturiran na način koji još odražava starije geopolitičke realnosti. Srbija se nalazi između dve države članice EU koje sada većinu svog gasa dobijaju kroz diversifikovane kanale — Mađarska kroz gasovode i ugovoreni LNG preko Hrvatske, a Bugarska kroz LNG iz Grčke i Turske — dok Srbija ostaje zaključana u konfiguraciji koja ograničava sposobnost da koristi ove alternative. Prema procenama Serbia-energy.eu, zavisnost Srbije od jednog izvora gasa znači da bilo kakva politička ili ugovorna turbulencija na izvoru prolazi kroz ceo sistem, utičući na industrijske potrošače, gradske toplovode i makroekonomsku ravnotežu zemlje.
Duboko strukturno pitanje nije samo poreklo gasa, već i uslovi pod kojima ga Srbija kupuje. Istorijski, mehanizmi formiranja cena u Srbiji nudili su predvidivost, ali ne i konkurentnost. Dugoročni ugovori indeksirani na naftu štitili su zemlju od kratkoročne spot volatilnosti, ali su takođe smanjivali podsticaj za diversifikaciju. Kada je Evropa doživela cenovnu krizu 2021–2022, struktura ugovora u Srbiji zaštitila je domaćinstva od trenutnih skokova cena, ali je i sprečila zemlju da se integriše u novi evropski gasni poredak zasnovan na tržišnim hubovima, LNG lancima snabdevanja i dinamičkom balansiranju. Globalno tržište gasa se transformiše, a LNG sada dominira u određivanju marginalnih cena. Srpski model nabavke, vezan za nasleđene aranžmane, rizikuje da postane neusaglašen sa novim realnostima.
Skladištenje je jedina odlučujuća ranjivost u jednačini energetske sigurnosti Srbije. Podzemni skladišni kapacitet Banatski Dvor, u zajedničkom vlasništvu Gazproma i Srbijagasa, nudi oko 450 miliona kubnih metara radnog gasa — značajno za Srbiju, ali skromno u evropskom kontekstu. Još važnije, vlasnička struktura postavlja pitanje da li Srbija u potpunosti kontroliše svoj sigurnosni rezervni kapacitet. Dodatni kapaciteti skladištenja postoje samo u ograničenoj meri, a mogućnost isporuke u vršnim danima nije dovoljna da u potpunosti zaštiti velike urbane sisteme grejanja tokom ekstremnih zimskih događaja. Analitičari Serbia-energy.eu su više puta isticali rizik: ako Srbija ne može samostalno mobilisati skladištene zapremine tokom geopolitičkih napetosti, zemlja ostaje izložena čak i kada nominalni nivoi skladišta deluju adekvatno.
Smer srpske gasne strategije počinje da se menja, ali tranzicija je daleko od potpune. Novi interkonektor Srbija–Bugarska, koji povezuje Niš i Sofiju, predstavlja najznačajniji korak u diversifikaciji snabdevanja od izgradnje originalnih tranzitnih gasovoda pre nekoliko decenija. Kroz ovaj koridor, Srbija teoretski može pristupiti LNG-u koji stiže u terminal Revithoussa u Grčkoj, kao i budućim količinama iz novog plutajućeg LNG terminala Alexandroupolis. Ove kapacitete povezuju Srbiju sa globalnim LNG tržištem — ogroman strukturni pomak, pretvarajući kopnenog potrošača gasovoda u učesnika u pomorskoj gasnoj ekonomiji. Ipak, fizička sposobnost ne znači automatsku komercijalnu diversifikaciju. Da bi imala koristi od LNG-a, Srbija mora uspostaviti strategije nabavke koje omogućavaju trgovinskim kompanijama, industrijskim kupcima i državi da kupuju gas kroz fleksibilne ugovore. Bez tržišnih reformi, novi gasovodi ostaju simbolični, a ne transformativni.
Ovo nas dovodi do centralnog pitanja upravljanja: kako je strukturisano domaće gasno tržište Srbije. Srbijagas, dominantno preduzeće u državnom vlasništvu, obavlja više uloga — snabdevač, trgovac, operator sistema, investitor u infrastrukturu — što dovodi do netransparentnosti cena, nedovoljne troškovne transparentnosti i ograničenog konkurentskog pritiska. Zrelije gasno tržište zahteva razdvajanje funkcija, tržišne tarife, transparentne mehanizme balansiranja i razvoj platformi za veleprodajnu trgovinu. Nekoliko srpskih suseda je sprovelo takve reforme, omogućavajući domaćim cenama gasa da odražavaju regionalnu dinamiku. Srbija, za razliku od njih, i dalje posluje u hibridnom sistemu gde politički pregovori oblikuju cenu više nego tržišni fundamenti.
Buduća finansijska stabilnost srpskog gasnog sektora zavisi od reformi koliko i od infrastrukture. Zemlja polako prepoznaje da moderno gasno tržište ne može zavisiti od jednog dobavljača niti može ignorisati pojavu LNG-a kao nove evropske balansirajuće sile. LNG donosi diversifikaciju, ali takođe uvodi izloženost globalnim cenovnim ciklusima, jer se takmičenje između Evrope i Azije intenzivira za marginalne pošiljke. Za Srbiju, upravljanje ovom izloženošću zahteva širenje skladišnog kapaciteta, komercijalnu fleksibilnost i kreiranje strategija nabavke koje balansiraju dugoročne ugovore sa kratkoročnim spot i indeksiranim aranžmanima. Bez toga, napori u diversifikaciji mogu smanjiti geopolitičku zavisnost, ali povećati finansijski rizik.
Industrijske implikacije su podjednako značajne. Gas ostaje kritični sirovinski input za srpske hemijske fabrike, metalne industrije i sisteme grejanja. Industrijska konkurentnost je stoga direktno povezana sa sposobnošću zemlje da obezbedi gas po cenama koje su predvidive i pristupačne. Ako Srbija ostane izvan nastajućeg evropskog sistema zasnovanog na hubovima, njene industrije mogu se suočiti sa strukturnim nedostacima, plaćajući premije koje susedne ekonomije EU izbegavaju kroz diversifikovani pristup LNG-u i konkurentna tržišta.
Međutim, dugoročna slika prevazilazi sigurnost i cene. Srbija, poput ostatka Evrope, mora ući u višedecenijsku tranziciju od fosilnog gasa. Region neće odustati od gasa preko noći; njegova upotreba biće transformisana. Gas će se sve više koristiti za balansiranje promenljive obnovljive energije, obezbeđivanje vršnih kapaciteta grejanja i podršku industrijskim procesima gde elektrifikacija još nije izvodljiva. Pitanje za Srbiju je kako uskladiti današnja infrastrukturna ulaganja sa budućom energetskom mešavinom. Gasovodi izgrađeni danas moraju biti sposobni da transportuju dekarbonizovane gasove u budućnosti. Skladišni sistemi moraju biti prilagodljivi za mešavine sa vodonikom. Regulatorni okviri moraju podsticati energetsku efikasnost i postepenu zamenu gasa u zgradama i proizvodnji električne energije.
Srbija se nalazi na prekretnici. Nasledni sistem — monopolistički, jednog izvora, geopolitički ranjiv — više nije kompatibilan sa realnostima evropske energetske bezbednosti. Novi sistem — višestrukih izvora, integrisan sa LNG-om, tržišno orijentisan — nudi otpornost, ali zahteva strukturne reforme i stratešku disciplinu. Izazov Srbije je da vodi ovu tranziciju bez ugrožavanja industrijske stabilnosti ili pristupačnosti za domaćinstva.
Prirodni gas, nekada tihi deo srpskog energetskog portfolija, postao je strateški test sposobnosti države da se modernizuje. Njegova budućnost neće biti određena samo političkim dogovorima niti najavama infrastrukturnih projekata, već sposobnošću zemlje da izgradi diversifikovano, transparentno i komercijalno zrelo gasno tržište usklađeno sa novim evropskim energetskim poretkom.
