Akcije NIS-a su sada potcenjene za oko 70 odsto i sigurno će rasti. Zato bi bio dobar potez da se kupi 20 odsto deonica te firme, rekao je biznismen Miodrag Kostić, vlasnik „MK grupe”.
Ako država nema novca pa je čvrsto rešila da proda „Telekom”, ja bih sugerisao da od tih para kupi 20 odsto akcija NIS-a, jer će njihova vrednost u budućnosti sigurno rasti. Pošto bi na to otišlo 150 miliona evra, ostatak novca bih prevashodno potrošio na investicione kredite – kaže u intervjuu za Press nedelje biznismen Miodrag Kostić, vlasnik „MK grupe”.
– Cena akcija NIS-a koje se trenutno prodaju potcenjena je za oko 70 odsto, dok je cena po kojoj se prodaje „Telekom” tržišna. Tako da, ako mene pitate, to bi bio dobar potez, s tim što bih onaj najveći deo novca usmerio u investicione kredite. Tako bi se i „pogurao” taj novi investicioni ciklus, o kom se mnogo govori. Nema velikih investicija bez dugih rokova. Ne možete vi danas da podignete fabriku u Srbiji od 100 miliona evra na kredit od tri ili pet godina. To su krediti koji se daju na 10 ili 20 godina, sa subvencionisanom kamatom. Tako radi cela Evropa, pa ne vidim zašto ne bismo i mi – dodaje Kostić.
Kako ocenjujete rad Vlade Srbije i šta joj zamerate?
– Država treba energičnije da donosi mere koje sama najavljuje i da brže reaguje na situacije na tržištu. Predložio bih da u sektorima koji imaju izvozne šanse, Vlada nastavi sa stimulativnim merama. Tu naročito mislim na poljoprivredu. Drago mi je da je premijer Cvetković poseban akcenat na biznis forumu na Kopaoniku upravo stavio na ovaj sektor.
Osnovali ste udruženje „Poslodavac” iako ste član kluba „Privrednik”. Da li to znači da „Privrednik” nije uspeo da odgovori na izazove?
– Udruženje „Poslodavac” ima sasvim drugačiju funkciju, da bude ravnopravan učesnik socijalno-ekonomskog dijaloga. Pokušali smo da u Upravni odbor ovog udruženja preslikamo privredu Srbije. I mi zaista pretendujemo da budemo glavna organizacija poslodavaca, po ugledu na EU i preporuku Međunarodne organizacije rada. Mi moramo prekinuti praksu da sindikati po svoja prava dolaze ispred zgrade Vlade Srbije. Valjda je ona i Vlada poslodavaca. O kolektivnom ugovoru, o tome kolika treba da bude minimalna plata i načinu ostvarivanja tih prava, treba zajednički da se dogovaraju oni koji te plate obezbeđuju, a to su poslodavci, i sa druge strane sindikati, kao predstavnici radnika. Tu se prave i dogovori o budućem ambijentu. Ipak je ovo 21. vek. To je ideja „Poslodavca”, a ne da zameni klub „Privrednik”. „Privrednik” ima druge interese i predstavlja grupu velikih poslodavaca koji žele da kreiraju poslovni ambijent i utiču na donošenje ekonomskih mera u skladu sa nekim svojim ciljevima. „Poslodavac” i „Privrednik” deluju u istom pravcu, samo ne u istim segmentima.
Nije vam prošla ideja o spasavanju propalih preduzeća, menadžerisanjem bez nadoknade. Šta to znači, da država nije imala sluha ili se bojala reakcije javnosti?
– Upada u oči da država stalno pokazuje otpor za takve i slične ideje. Ta odlična inicijativa se okrenula u svoju suprotnost i mislim da su mediji dosta odmogli da ideja prebacivanja propalih preduzeća u privatne ruke zaživi. Došla je do izražaja jeftina politička demagogija – zašto bismo mi neko preduzeće dali ovom ili onom tajkunu, da se možda i obogati od toga. Ne treba preduzetnicima propala firma, ne treba im nova obaveza. Nije privilegija preuzeti firmu sa 600 zaposlenih. Ja nisam rekao da hoću da uzmem zlatnu koku pa da sedim u nekom preduzeću. Predložio sam da svojim znanjem pomognem menadžmentu preduzeća da izađe iz krize, da sprečim povećanje nezaposlenosti, da ljudi ne dobijaju otkaze ili da to bude u minimalnom broju, a preostali da rade, proizvode, plaćaju PDV i druge poreze, i tom proizvodnjom podižu naš BDP. I naglasio sam da sam spreman da sve to uradim besplatno.
I šta sada?
– Imate hiljade preduzeća koja sada tavore čekajući stečaj ili ne rade. Siguran sam da veliki broj njih ima šansu, ali ne u ovakvim vlasničkim uslovima. Nama trenutno mnoge firme jedu sopstveni kapital i vrednost im se smanjuje iz dana u dan. Država tu mora brže da reaguje. Ako je pokrenut stečaj, treba ga brže okončati. Ili ta preduzeća dati nekome ko od njih može nešto da napravi. Važno je da se prekine taj proces propadanja.
Koji bi privrednik bio dobar ministar?
– Najčešće kada ste mali privatnik usredsređeni ste na svoje probleme. Kada pređete tu početnu fazu, dođete na nivo od 30 godina bavljenja biznisom, imate više kompanija, pet ili deset hiljada radnika, vi ste kao država. Vi morate da vodite politiku, da usaglasite veliki broj interesa. Ja se recimo samo bavim vizijom razvoja svoje kompanije. Ne bavim se operativnim poslom već 10 godina. Ali se bavim i te kako i sindikatima i organizacijom života u kompaniji, odnosima menadžmenta. Svi privrednici koji su prošli sve to i koji su preko 20 godina u biznisu uspešno vodili velike kompanije i pri tom pokazali crtu socijalne odgovornosti prema sredini u kojoj rade, prema društvu u celini, kandidati su za učešće u Vladi. Spomenuću samo neke, Nikolu Pavičića iz „Sintelona”, Dragoljuba Vukadinovića iz „Metalca”, Dragana Nikolića iz „Tigra”… Mislim da kod tih ljudi postoji svest o ostavljanju nečega iza sebe. Njih materijalne vrednosti i blagodeti manje interesuju, jer su se u tom smislu ostvarili.
Još čekam dozvolu za vetrenjače
Kostić kaže da posle dve i po godine i dalje čeka dozvolu za početak gradnje vetrenjače u Vršcu.
– Očekujem da ćemo dobiti dozvolu u junu. Što se tiče Ministarstva energetike, mi nemamo nikakav problem. Ono nam je uredno i na vreme izdalo dozvolu. Problemi su nastali u administraciji. Vi kao investitor koji planira ulaganje od 150 miliona evra u poziciji ste da idete na šalter jedne male lokalne samouprave, na šalterčić kao da ste došli da platite porez na registraciju automobila. Ta međusobna ovlašćenja između lokalnih samouprava, pokrajina i republike su tako isprepletana zakonima starim po 25 godina da nas to kao paukova mreža svakodnevno onemogućava i usporava.
Uzor mi je Voren Bafet
„MK grupa” je dobro prošla u krizi. Šta je recept?
– Moj uzor u biznisu je američki investitor Voren Bafet. To je čovek koji ima u sedištu firme 23 zaposlenih i to traje godinama. Menadžuje preko 400 milijardi dolara, njegovo lično bogatstvo je oko 60 milijardi i živi u kući u kojoj je živeo pre 35 godina. Njegova filozofija može se svesti u nekoliko rečenica. Gledam da predvidim kako će se kretati vrednost kompanija u budućnosti, da bih mogao blagovremeno poslovno da reagujem. Drugo, bavim se samo onim što dobro razumem. Odatle i njegova opaska o „Majkrosoftu” da u informatiku nikada nije uložio ni dolar jer je ne razume.
