Grčka planira da uvede godišnju naknadu od 15.000 €/MW za nove data centre, uz obavezu investitora da obezbede električnu energiju iz novih domaćih obnovljivih izvora. Predloženi model finansiranja mogao bi znatno da poveća troškove i složenost ulaganja u infrastrukturu za veštačku inteligenciju.
Predlog je deo zakona o tržištu električne energije koji je podnet parlamentu 31. oktobra. Operateri data centara morali bi da finansiraju priključke na mrežu, obezbede finansijske garancije od 200.000 evra po MW i pokriju najmanje 60% godišnje potrošnje električne energije odgovarajućom novom proizvodnjom iz obnovljivih izvora.
Za data centar snage 100 MW, godišnja naknada iznosila bi 1,5 miliona evra, uz garanciju za priključenje na mrežu od 20 miliona evra i troškove prateće elektroenergetske infrastrukture. Garancija je finansijsko obezbeđenje, a ne unapred plaćena nepovratna naknada, ali bi tokom razvoja projekta mogla da veže likvidna sredstva ili bankarske kapacitete. Predlog zakona još treba da odobri parlament.
Revidirani okvir predstavlja značajnu promenu u pristupu Grčke elektroenergetski intenzivnoj digitalnoj infrastrukturi: umesto uobičajenog odobravanja pristupa mreži, investitori bi preuzeli veći deo odgovornosti za nove proizvodne kapacitete, troškove mreže i koristi za lokalne zajednice. Za ulagače to znači da će finansiranje data centara sve više zavisiti od povezivanja računarske infrastrukture, namenskog snabdevanja električnom energijom i dugoročnih prava pristupa mreži.
Godišnja naknada uvodi stalni trošak infrastrukture
Predložena godišnja naknada od 15.000 €/MW obračunavala bi se prema maksimalnom kapacitetu potrošnje data centra, a plaćanje bi počelo kada objekat počne da radi. Prihod bi bio namenjen domaćinstvima koja koriste električnu energiju i opštinama u kojima se nalaze data centri, čime bi se deo finansijskih koristi velikih digitalnih ulaganja delio sa lokalnim zajednicama.
Naknada bi predstavljala ponavljajući operativni trošak, utvrđen prema ugovorenom ili instaliranom kapacitetu potrošnje, a ne prema stvarnoj godišnjoj potrošnji električne energije. Za objekat snage 100 MW iznosila bi 1,5 miliona evra godišnje, odnosno 15 miliona evra za deset godina, ako se regulatorni okvir u međuvremenu ne promeni. Za objekat snage 300 MW godišnja obaveza dostigla bi 4,5 miliona evra.
Ovi iznosi ne obuhvataju nabavku električne energije, mrežne tarife, održavanje, rashladnu infrastrukturu ni druge operativne troškove. Naknada bi mogla da utiče na izbor lokacije, prinos na ulaganje i aranžmane za zakup infrastrukture, naročito kada se kapacitet rezerviše pre nego što objekat dostigne punu komercijalnu iskorišćenost.
Predložena mera ne bi se odnosila na data centre koji već rade i priključeni su na elektroenergetsku mrežu. Za nove projekte, međutim, redovna naknada postala bi dodatni element dugoročnih finansijskih projekcija.
Obnovljiva energija mora da potiče iz novih postrojenja
Druga važna promena odnosi se na obavezu da se najmanje 60% godišnje potrošnje električne energije pokrije iz obnovljivih izvora. Revidirani zakon propisuje da prihvatljiva električna energija mora da potiče iz novih postrojenja za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora, priključenih na povezani elektroenergetski sistem Grčke.
Uslov je namenjen sprečavanju velikih data centara da svoje obaveze prema snabdevanju ispunjavaju isključivo korišćenjem postojeće obnovljive proizvodnje. Prihvatljiva postrojenja morala bi da ispune propisane uslove razvoja i da budu operativna najkasnije do priključenja data centra pod naponom.
Ako potrebna obnovljiva proizvodnja ili prateća infrastruktura za skladištenje energije ne budu operativne, priključenje data centra pod naponom moglo bi da bude odloženo dok se obaveze ne ispune. Zakon takođe ograničava operativne subvencije za deo proizvodnih i skladišnih kapaciteta koji se koristi za ispunjavanje uslova data centra.
Obaveza od 60% obračunavala bi se na godišnjem nivou, bez obaveznog usklađivanja proizvodnje i potrošnje iz sata u sat. Takvo rešenje ostavlja veću fleksibilnost u nabavci električne energije, ali i dalje stvara znatne razvojne i ugovorne obaveze. Udeo obnovljivih izvora mogao bi da se prilagodi odlukom ministra pod određenim uslovima, uključujući modele koji obuhvataju tehnologije koje nisu solarne ili proizvodnju kombinovanu sa skladištenjem.
Za investitore bi nabavka obnovljive energije postala sastavni deo početne strukture projekta, umesto aranžmana koji se može zaključiti nakon izgradnje data centra.
Priključenje na mrežu zahteva značajno finansijsko obezbeđenje
Predlog zakona zadržava obavezu da investitori prilože finansijsku garanciju od 200.000 evra po MW kada podnose zahtev za kapacitet priključenja na elektroenergetsku mrežu. Mehanizam je osmišljen da obeshrabri spekulativne zahteve kojima se rezerviše ograničeni mrežni kapacitet bez dovoljno dokaza o finansijskoj ili tehničkoj zrelosti projekta.
Investitoru koji traži priključak snage 200 MW bila bi potrebna garancija od 40 miliona evra, dok bi za projekat snage 300 MW ona iznosila 60 miliona evra. Uz garanciju bi se zahtevala i detaljnija dokumentacija o zrelosti projekta, finansijskim kapacitetima, pravima na zemljištu i dozvolama.
Investitori bi, takođe, snosili celokupne troškove priključnih radova i pojačanja mreže potrebnih isključivo za njihove objekte. Finansiranje bi tako obuhvatalo više zasebnih obaveza: izgradnju data centra, priključne troškove, kreditno obezbeđenje za zahteve za kapacitet i dugoročnu nabavku električne energije.
Banke bi te obaveze morale da procene uzimajući u obzir kreditnu sposobnost budućih korisnika računarskih kapaciteta i dinamiku komercijalnog popunjavanja objekta. Projekat može da obezbedi zemljište i tehnološke partnere, ali da i dalje nosi znatan razvojni rizik ako se potrebna elektroenergetska infrastruktura ne izgradi na vreme. Isto tako, kašnjenje u izgradnji obnovljivih kapaciteta potrebnih za ispunjavanje novih pravila moglo bi da odloži prihode od poslovanja.
Veći projekti suočavaju se sa dodatnim infrastrukturnim uslovima
Nacrt zakona predviđa poseban tretman zahteva za priključenje na mrežu koji premašuju 200 MW. Takvi projekti mogli bi da dobiju prioritetnu procenu ako uključuju novu upravljivu proizvodnju ili infrastrukturu za skladištenje električne energije koja ispunjava utvrđene tehničke uslove i zahteve u pogledu kapaciteta.
Okvir povezuje takav tretman sa dodatnom infrastrukturom kapaciteta od najmanje 80% maksimalne potrošnje električne energije predloženog data centra, uz primenu detaljnih uslova za sticanje prava na prioritet. Ova mera odražava sve veći izazov koji predstavljaju veliki i neprekidni potrošači električne energije, jer mogu znatno da opterete prenosnu infrastrukturu.
Za velike međunarodne investitore to znači da bi prioritetni pristup mreži mogao da zahteva ulaganje u značajnu energetsku infrastrukturu, uz digitalni objekat. Takav uslov mogao bi da ide u prilog investitorima sa iskustvom u finansiranju i koordinaciji složenih elektroenergetskih i industrijskih projekata, kao i da otvori prostor za partnerstva operatera data centara, elektroprivrednih kompanija i infrastrukturnih fondova.
Prioritetna procena sama po sebi, međutim, ne garantuje raspoloživost kapaciteta mreže niti završetak potrebnih ulaganja.
Banke će procenjivati objedinjeno finansiranje infrastrukture
Revidirani okvir mogao bi da promeni način na koji banke procenjuju ulaganja u data centre. Finansiranje se tradicionalno zasnivalo na troškovima izgradnje i opreme, ugovorima sa korisnicima, pouzdanosti poslovanja i dugoročnim prihodima od infrastrukture. Prema predloženom grčkom modelu, zajmodavci bi morali da procenjuju i rokove izgradnje obnovljivih postrojenja, garancije za priključenje na mrežu, troškove njenog pojačanja i rizik od kašnjenja priključenja objekta pod naponom.
Usklađivanje razvoja elektroenergetske i računarske infrastrukture postalo bi posebno važno. Kašnjenje povezanog projekta obnovljive energije moglo bi da spreči početak komercijalnog rada data centra čak i kada su zgrada i računarska oprema završene. Bankama bi zato bila potrebna objedinjena tehnička analiza, uključujući studije opterećenja, ugovore o priključenju, aranžmane za nabavku obnovljive energije i rizike na spoju različitih građevinskih radova.
Ugovori o finansiranju mogli bi da zahtevaju jasnije odredbe o kašnjenjima, testovima završetka, potencijalnim obavezama i odgovornosti za ispunjavanje uslova snabdevanja električnom energijom. Regulatorni okvir bi, kao posledicu, mogao da ide u prilog investitorima koji mogu da obezbede usklađeno finansiranje digitalne i elektroenergetske infrastrukture.
Grčka menja uslove konkurencije za AI infrastrukturu
Predloženi model Grčke ima šire posledice za Rumuniju, Srbiju, Bugarsku, Hrvatsku i Crnu Goru, gde bi ulaganja u data centre i digitalnu infrastrukturu mogla sve više da doprinesu rastu potražnje za električnom energijom. Ove zemlje imaju različite elektroenergetske sisteme, regulatorne okvire i nivoe razvijenosti infrastrukture.
Investitori koji porede lokacije moraće sve više da razmatraju i druge faktore osim cene električne energije i dostupnosti zemljišta. Pouzdanost priključenja na mrežu, pristup sigurnom snabdevanju, telekomunikaciona infrastruktura, regulatorni uslovi i finansijski troškovi obezbeđivanja kapaciteta mogli bi da budu presudni.
Za Srbiju je ovaj razvoj primer za procenu velikih industrijskih i digitalnih ulaganja na tržištu na kojem su dostupnost kapaciteta za priključenje i dinamika razvoja mreže važna ograničenja investicija. Rumunija i Bugarska mogle bi takođe da se nadmeću za regionalna ulaganja u data centre, uz prednosti pristupa tržištu EU i razvijene industrijske infrastrukture.
Potencijal Crne Gore zavisiće od obima i lokacije odgovarajućih projekata, kao i od mogućnosti da podrži dodatnu potrošnju električne energije bez nesrazmernih ulaganja u mrežu. Grčka pravila ne bi se primenjivala na susedna tržišta, ali pokazuju kako bi države mogle sve više da zahtevaju da novi veliki potrošači električne energije snose veći deo troškova infrastrukture koje stvaraju.
Dostupnost električne energije postaje investiciona prednost
Predlog zakona u Grčkoj ukazuje na promenu odnosa energetskog sektora i digitalne privrede. Za investitore u data centre, pristup pouzdanom snabdevanju električnom energijom postaje strateška infrastrukturna prednost koja zahteva namensko finansiranje, regulatorna odobrenja i dugoročne ugovorne obaveze.
Za elektroprivredne kompanije poslovna prilika ne bi se svodila samo na prodaju megavat-sati. Komunalna preduzeća i infrastrukturni investitori mogli bi da učestvuju u pripremi lokacija spremnih za priključenje na mrežu, razvoju prihvatljivih izvora snabdevanja, izgradnji elektroenergetske infrastrukture i strukturiranju integrisanih ulaganja sa međunarodnim tehnološkim kompanijama.
Za banke i infrastrukturne fondove najvredniji bi mogli da budu projekti koji mogu da dokažu siguran pristup električnoj energiji, usklađen razvoj proizvodnih kapaciteta i pouzdanu dugoročnu potražnju za računarskim uslugama. Predložena godišnja naknada i stroži zahtevi za obnovljivu energiju povećavaju složenost početne faze i redovne troškove, ali bi mogli i da pomognu u razlikovanju finansijski održivih ulaganja od spekulativnih zahteva za ograničeni kapacitet mreže.
Konačne finansijske posledice zavisiće od odredbi koje budu usvojene i pravila za sprovođenje zakona. Šira promena na tržištu već je vidljiva: ulaganja u AI infrastrukturu postaju nerazdvojiva od finansiranja elektroenergetske infrastrukture, a kapacitet mreže, snabdevanje energijom i regulatorne obaveze sve više određuju koji projekti mogu da dobiju komercijalno održivo finansiranje.
Za jugoistočnu Evropu, privlačenje ulaganja u data centre zato bi moglo manje da zavisi od najniže cene električne energije, a više od pouzdane i finansijski održive elektroenergetske infrastrukture koja može da bude obezbeđena u rokovima međunarodnih tehnoloških investitora.
