Za CFO-e i direktore nabavke u srpskoj industriji, ulazak u dugoročne ugovore za isporuku struje iz privatnih vetroparkova predstavlja prelazak sa tradicionalnog režima nabavke na sofisticiran model finansijske i operativne optimizacije. Više nije presudno koliko je cena po megavat-satu danas. Presudno je da li struktura ugovora može obezbediti predvidivost, stabilnost i zaštitu od tržišnih oscilacija.
Obnovljivi izvori stvaraju novu arhitekturu rizika. Vetroparkovi proizvode energiju u satima i obimima koji ne odgovaraju krivi potrošnje industrije. Trgovci preuzimaju zadatak konverzije tog profila u čvrstu, ravnu isporuku. Za CFO-a to znači da električna energija prestaje biti potrošni trošak i postaje finansijski instrument. Fiksna cena koju trgovac ponudi često već sadrži veliki broj tržišnih očekivanja i hedžing operacija. CFO mora razumeti kako se formira cena, koji deo je zaista fiksan, a koji u praksi zavisi od tržišnih faktora.
Prvi korak za uprave kompanija jeste definisanje strateške namere. Ako je cilj stabilnost troškova, onda se ugovor dizajnira tako da trgovac preuzme najveći deo rizika. Ako je cilj ESG i dekarbonizacija, onda je fokus na Garancijama porekla, usklađenosti podataka i izveštavanju. Ako je cilj konkurentnost u izvozu, posebno sa dolazećim CBAM okvirima, onda zelena energija nije samo trošak, već alat za zadržavanje tržišta.
Kupac mora razumeti i stabilnost trgovca kao kontrapartnera. Dugoročni ugovori traže finansijski jake učesnike koji mogu održati hedž pozicije pet do deset godina unapred. Trgovci koji drže balansne grupe moraju imati kapital i pristup regionalnim tržištima. Ako ne mogu održati hedž, dugoročni fiksni ugovor gubi smisao. CFO stoga mora tražiti jasne informacije o njihovoj finansijskoj stabilnosti, politici rizika i strategiji hedžinga.
Regulatorni rizik dodatno komplikuje sliku. Srbija ulazi u evropski tržišni model, uvodi nova pravila za balansiranje, fleksibilnost, GO sertifikate i potencijalni CO₂ trošak. Sve to može promeniti ekonomiju ugovora. Ugovorne klauzule o regulatornim promenama moraju biti jasne, transparentne i simetrične. Finansijske i pravne službe moraju znati koje vrste promena mogu izazvati korekciju cene, a koje ne.
U praksi, CFO dobija novi zadatak: unapređenje internog sistema za praćenje potrošnje, razumevanje krive potrošnje, identifikaciju odstupanja i analizu performansi ugovora. Nabavka energije prestaje biti godišnji tender i postaje kontinuirani proces upravljanja rizikom i integracija finansijskih modela sa operativnim planiranjem.
Kompanije u Srbiji koje na vreme prihvate ovaj novi način razmišljanja, tretiraju energiju kao finansijski instrument i razumeju kompleksnost dugoročnih PPA modela, biće one koje obezbeđuju stabilnost troškova, ESG kredibilitet i održivu konkurentnost na tržištima.
Powered by electricity.trade
