Balkanska energetska mapa danas izgleda poput slagalice koja se tek počinje slagati. Vetar sa Karpata, hidroenergija iz Dinarida, termoenergetika iz Srbije i Bosne i Hercegovine, plinski koridori iz Turske i Grčke, interkonektori koji se prepliću između zemalja — sve to čini region jednim od najdinamičnijih energetskih prostora u Evropi. Ali ono što će najdramatičnije preoblikovati ovaj prostor nije geologija, niti tokovi vetra, niti EU direktive. To je nuklearna odluka Srbije. Ako Srbija uđe u nuklearni program, ceo region menja svoju strukturu energetskih tokova, zavisnosti i političkih veza.
Srbija je do sada bila energetski poluzavisni akter — regionalni stabilizator u dobrim hidrologijama i ozbiljan uvoznik u kriznim periodima. Njena uloga u mreži ENTSO-E bila je značajna, ali ne odlučujuća. Ako postane nuklearna zemlja, postaje stub regionalne stabilnosti, čije odluke utiču na tokove energije od Ljubljane do Skoplja i od Temišvara do Dubrovnika.
Razlog je jednostavan: nuklearke proizvode veliku količinu stabilne, predvidljive energije, i to tokom decenija. Region koji se oslanja na vetar, hidrološke cikluse i sve više volatile tržišne uslove, dobija iznenada izvor bazne energije koji ne zavisi od klime ili tržišta. Srbija bi time postala jedini veliki centralno-balkanski proizvođač stabilne energije.
To stvara novu regionalnu dinamiku. Države koje su se oslanjale na Rumuniju, Bugarsku ili Grčku za uvoz struje tokom vršnog opterećenja sada će dobiti alternativni izvor. Crna Gora, Severna Makedonija i delom Albanija, koje već sada zavise od prekogranične trgovine tokom leta i zime, prirodno bi se okrenule Srbiji. Bosna i Hercegovina, čiji izvoz električne energije zavisi od hidroloških godina, moraće da prilagodi svoju energetsku strategiju u odnosu na stabilnu nuklearnu Srbiju. Hrvatska i Slovenija, oslonjene na Krško, posmatraće Srbiju kao dodatni stabilizator u momentima visokog opterećenja.
Promena energetskih tokova imaće i geopolitički značaj. Prekogranični tokovi energije ne postoje u vakuumu. Oni stvaraju političke veze, obaveze, očekivanja i dugoročne sporazume. Ako Srbija postane nuklearni proizvođač, ona postaje tačka oko koje se grade nove energetske osovine. Grčka, koja postaje LNG čvorište za region, dobiće novog partnera u razmeni fleksibilnosti. Rumunija, koja gradi SMR projekte, može ući u kooperaciju sa Srbijom u oblasti bezbednosnih standarda, upravljanja otpadom i obuke kadrova. Bugarska, sa stabilnim nuklearnim kapacitetom u Kozloduju, može koordinisati sa Srbijom zimske tokove ka jugoistočnoj Evropi.
Na drugoj strani, Mađarska, čiji Paks II ostaje duboko vezan za Rusiju, može posmatrati nuklearnu Srbiju kao balans zapadnog uticaja u regionu. Srbija bi tako mogla postati most između evropskih, američkih i regionalnih energetskih interesa, što otvara mogućnost za nove investicione tokove i finansijske aranžmane.
Treba posmatrati i interkonektore. Balkan je region u kojem se kapaciteti prenosa razvijaju sporije od proizvodnje. Novi 400 kV pravci između Srbije, Crne Gore, Rumunije i Bugarske već sada imaju strateški značaj. Sa nuklearno snažnom Srbijom, oni postaju energetske arterije kroz koje će se raspoređivati stabilna energija u regionu. To znači da će investicije u prenosnu mrežu biti jednako važne kao i investicije u sam nuklearni projekat.
U scenariju 2035, Balkan se može formirati u tri energetska stuba. Prvi stub je nuklearni luk koji uključuje Hrvatsku, Sloveniju, Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku i potencijalno Srbiju. Drugi stub je hidroenergetska osovina koja se prostire preko Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Albanije. Treći stub je vetro-solarni pojas koji uključuje Vojvodinu, Istočnu Srbiju, Severnu Makedoniju i Grčku. Ako Srbija uđe u nuklearni klub, ona povezuje ove stubove u funkcionalnu celinu.
To znači i novu odgovornost. Nuklearna Srbija moraće da postane garant stabilnosti, a ne samo korisnik stabilne energije. Moraće da razvije precizne sisteme za prekogranične rezerve, sinhronizaciju operativnih standarda i pravovremenu razmenu informacija sa susedima. Svaka nuklearna zemlja je deo šire bezbednosne infrastrukture, koja zahteva potpuno drugačiji nivo institucionalne discipline.
Sa ekonomskog aspekta, nuklearni kapacitet menja prirodu srpskog energetskog tržišta. Danas Srbija uvozi velike količine struje tokom kriza. Sa nuklearkom može ući u zonu izvoza. To menja bilanse, tokove kapitala, cenu energije i investicione prioritete. Region dobija novi izvor bazne energije, a Srbija novi izvor ekonomskog uticaja.
Ali najveća promena je geopolitička. Srbija, ako izgradi nuklearnu elektranu, moraće da izabere tehnološkog i političkog partnera. Taj izbor određuje koji blok će imati stratešku prednost na Balkanu. Ako izbor bude Francuska, nuklearni kapacitet povezuje Srbiju sa EU nuklearnim koridorom. Ako izbor budu Sjedinjene Države i SMR modeli, Srbija ulazi u američku stratešku orbitu, zajedno sa Rumunijom i Poljskom. Ako bi se izabrao neki treći model, kao što je korejski, to bi otvorilo prostor za novu vrstu partnerstava u regionu.
Nuklearna odluka Srbije je zato odluka o mapiranju geopolitičkih veza Balkana. Ko bude izabran za partnera u nuklearnom projektu imaće dugoročan uticaj na regionalne odnose. Taj uticaj može biti stabilizujući ili konfliktan, u zavisnosti od načina na koji se strateški vodi.
Balkan je region u kojem voda, vetar, gas i geopolitičke ambicije često prelaze granice bez najave. U regionu takve volatilnosti, nuklearna energija Srbije može postati novi stub stabilnosti. Ako se realizuje do 2035. godine, Balkan dobija energetsku osovinu koja nikada ranije nije postojala.
Najvažnije pitanje zato nije tehničko, već strateško. Ne ko će izgraditi nuklearku, već šta će njen partner značiti za budući raspored snaga na Balkanu. Srbija se nalazi pred odlukom koja menja mapu regiona. Ta mapa više neće biti obojena samo hidroenergijom, vetrom ili gasom, već nuklearnom energijom kao političkim i ekonomskim stabilizatorom.
Ako Srbija povuče pravi potez, Balkan 2035. godine može izgledati kao prostor energetske integracije kakav nikada nije bio. Ako povuče pogrešan, može pojačati linije podela. Energetska mapa budućnosti zavisi od toga na koji način će Srbija danas ući u nuklearnu eru.
