Tiha odluka Srbije da ukine višedecenijsku zabranu izgradnje nuklearnih elektrana otvorila je novu geopolitičku i energetsku stvarnost u regionu. Prvi put od katastrofe u Černobilju, Srbija je u poziciji da zakonski i politički razmatra mogućnost izgradnje nuklearnih reaktora – potez čije posledice prevazilaze domene elektroenergetike. Nuklearna energija nije samo tehnološko rešenje za obezbeđivanje stabilne proizvodnje. Ona je geopolitički instrument, dugoročna strateška obaveza i osovina oko koje se preoblikuju diplomatiјe, tržišta i regionalni odnosi.
Samim ukidanjem zabrane, pred Srbijom se otvorila šahovska tabla na kojoj se nalaze najmoćniji međunarodni igrači. Iako je Srbija tek na početku procesa – u fazi preliminarnih studija, procene javne prihvatljivosti i konsultacija sa međunarodnim partnerima – svet oko nje već se pomera. Države, kompanije i blokovi moći posmatraju ovaj prostor sa različitim ambicijama. Srbija, bila svesna toga ili ne, već je ušla u igru.
Da bismo razumeli težinu ove odluke, potrebno je posmatrati region. Zapadni Balkan više nije energetska tamna mrlja Evrope. To je prostor u kojem se, u rasponu od nekoliko stotina kilometara, nalazi niz starih i novih nuklearnih projekata koji zajedno definišu budućnost snabdevanja. Slovenija i Hrvatska upravljaju Krškom i razmatraju Krško II. Bugarska planira nove blokove u Kozloduju sa snažnom evropskom podrškom. Mađarska proširuje Paks II uz komplikovanu saradnju sa Rusijom. Rumunija se pozicionira kao regionalni pionir malih modularnih reaktora uz američku podršku. Turska završava Akkuyu i planira nove elektrane. Grčka razmišlja o dugoročnim nuklearnim opcijama. Evropa nikada nije brže rasla u nuklearnom smislu nego danas.
U takvoj mapi, Srbija se iznenada pojavljuje kao potencijalna nova tačka nuklearnog gravitacionog polja. A to znači da njena odluka neće biti samo tehničke ili ekonomske prirode — ona će imati prekogranične, diplomatske, političke i tržišne posledice za čitav region.
Prvi igrač koji se jasno pozicionirao jeste Francuska. Kao najveća nuklearna sila Evrope i zagovornik nuklearne renesanse, Francuska nudi najkompletniji paket: tehnologiju (EDF, Framatome), obuku kadrova, regulatornu podršku, dugoročne finansijske modele i politički okvir kompatibilan sa evropskim integracijama. Za Srbiju, saradnja sa Francuskom značila bi duboku integraciju u evropski nuklearni ekosistem, što ima političku težinu u trenutku u kojem Srbija balansira između EU ambicija i geopolitičke neutralnosti.
Drugi ključni igrač su Sjedinjene Američke Države, čiji je fokus sve više na malim modularnim reaktorima (SMR). Uz kompanije kao što su NuScale, Westinghouse i GE Hitachi, američke tehnologije predstavljaju fleksibilniju, modularniju i potencijalno bržu alternativu klasičnim reaktorima. Ako se Srbija okrene SMR-u, politička i strateška dimenzija takvog izbora bila bi velika: Srbija bi se čvršće povezala sa američkim energetskim i bezbednosnim strukturama, baš u trenutku kad SAD jača svoj uticaj u regionu kroz projekte u Rumuniji i Poljskoj.
Južna Koreja se pojavljuje kao sve snažniji globalni konkurent, naročito nakon uspeha u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Njihovi reaktori su konkurentni po ceni, tehnički dokazani i brzo izgrađeni. Za Srbiju, koja želi pouzdanog partnera sa snažnim EPC kapacitetima, korejska opcija može delovati posebno privlačno.
Kina, sa svojim tehnološkim i finansijskim kapacitetima, takođe posmatra region, ali je saradnja u nuklearnom sektoru sa Pekingom politički komplikovana za zemlju u procesu evropske integracije. Iako Kina ima moćne državne kompanije i resurse, njen izbor bi Srbiju stavio u tenziju sa EU i SAD, što je realna politička prepreka.
Rusija, nekada ključni energetski partner Srbije, danas stoji u geopolitičkoj senci. Rosatom je tehnički u vrhu nuklearne industrije, ali politička cena saradnje s Rusijom bila bi za Srbiju ogromna: udaljavanje od EU, izloženost pritiscima Zapada i potencijalno gubljenje investicionog kredibiliteta. Zbog toga je ruska opcija sve manje realna, osim u simboličkim okvirima.
A onda dolazi regionalni faktor — možda najkompleksniji od svih. Nuklearna postrojenja ne postoje izolovano. Njihovo građenje i rad utiču na sve susede. Srbija će morati da vodi formalne prekogranične procedure u skladu sa Espoo konvencijom, da obezbedi mehanizme za monitoring, reagovanje i razmenu podataka sa Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom, Mađarskom, Rumunijom i Crnom Gorom. Svaka od ovih zemalja posmatra srpsku odluku kroz sopstvenu bezbednosnu, političku i ekonomsku prizmu.
Hrvatska i Slovenija, sa iskustvom u Krškom, biće izuzetno osetljive na pitanja bezbednosti, toka radioaktivnosti i hidrologije reka.
Rumunija, koja prednjači u SMR modelu, posmatra Srbiju istovremeno kao potencijalnog partnera i konkurenta za evropske fondove i politički uticaj.
Bugarska, sa proširenjem Kozloduja, razmišlja o regionalnim energetskim tokovima i konkurenciji.
Mađarska, u energetskom smislu suviše vezana za ruski Paks II, posmatra Srbiju kao moguće jačanje zapadnog uticaja u regionu.
Bosna i Hercegovina i Crna Gora, ne-nuklearne zemlje, posmatraće pre svega ekološke i bezbednosne implikacije.
Regionalna ravnoteža time ulazi u novu fazu.
Ako Srbija izgradi nuklearni kapacitet, ona ulazi u „unutrašnji krug“ zemalja sa stabilnom baznom energijom. To menja tokove električne energije tokom zimskih meseci, smanjuje zavisnost od uvoza iz Rumunije ili Bugarske, a ponekad može pretvoriti Srbiju i u izvoznika. Za zemlje kao što su Crna Gora ili Severna Makedonija, Srbija bi time postala ključni partner u energetskom snabdevanju. Za Albaniju i BiH, koje imaju značajne hidro potencijale, nuklearna Srbija može značiti i veću sinergiju, jer hidroenergija i nuklearke savršeno dopunjuju jedna drugu.
Nuklearna energija takođe menja finansijske tokove. Projekti ove veličine privlače međunarodne banke, izvozne kreditne agencije, državne fondove i bilateralne programe. Ko god bude partner Srbiji u projektu, postaje njen dugoročni strateški oslonac. Nuklearni ugovor traje decenijama, često i čitav vek. On postaje stub političkog odnosa.
Zbog toga nuklearni izbor Srbije nije tehničko, već duboko geopolitičko pitanje. Ako Srbija izabere Francusku ili SAD, ona bira put u kojem je njen energetski i strateški identitet čvrsto povezan sa Zapadom. Ako izabere Rusiju ili Kinu, bira put koji je u suprotnosti sa evropskim integracijama.
Odluka ima i unutrašnje posledice. Da bi Srbija izgradila nuklearni reaktor, moraće da reformiše regulatora, formira nove institucije, jača nezavisne organe nadzora, obrazuje nuklearne inženjere i podigne standarde bezbednosti na evropski nivo. Nuklearni program zahteva potpuno drugačiju državnu organizaciju i kulturu odgovornosti.
Sve ovo znači da nuklearna budućnost Srbije postaje jedna od najvažnijih strateških odluka 21. veka.
Ne samo energetska, već diplomatska, politička, ekonomska i tehnička odluka.
Srbija je ušla na nuklearnu šahovsku tablu.
Potez je već napravljen – ukidanje zabrane.
Sada predstoji niz poteza koji će definisati ulogu Srbije u regionu, partnerstva sa velikim silama i ekonomsku strukturu Balkana do 2050. godine.
Koja god figura bude pomerena sledeća, promeniće raspored snaga u jugoistočnoj Evropi.
