Vađenje litijuma nije samo srpski problem – protiv njega se bune i stanovnici ostalih evropskih zemalja u kojima postoje nalazišta. No, razlika između njih i nas je što mi imamo znatno slabije institucionalne mehanizme da zaštitimo i sebe i svoju životnu sredinu.
Srpska javnost željno iščekuje četvrtak kada bi trebalo da sazna da li će Ustavni sud zaista poništiti odluku Vlade Srbije kojom je ukinut prostorni plan Jadar. To bi značilo ukidanje zabrane za kompaniju Rio Tinto koja planira da u okolini Loznice kopa litijum. Ukoliko do ova uredba bude poništena, Srbija bi mogla postati jedan od najvećih evropskih proizvođača litijuma.
Na društvenim mrežama i u medijima se trenutno dele različite analize o posledicama vađenja ovog metala neophodnog za proizvodnju baterija za električne automobile i mnoge druge savremene uređaje. Tu se mogu čuti različite tvrdnje, od onih da kopanje litijuma znači kraj za biodiverzitet na nalazištima, do tvrdnji da ako se adekvatno realizuje ono može doneti veliku ekonomsku korist i minimalnu štetu po životnu sredinu. Takođe se može čuti da EU planski podstiče lokalnu proizvodnju litijuma kako ne bi zavisila od uvoza ali da zbog zagađenja koji ta vrsta rudarenja može izazvati uporno forsira iskopavanje ovog metala u perifernim zemljama Starog kontinenta.
Šta je od svega ovoga tačno?
Kao što to često biva, istina je negde između. Činjenica je da postoje različiti načini vađenja litijuma, pa tako i oni manje invazivni, ali je isto tako i činjenica da mnoge kompanije koje se bave iskopavanjem ovog metala imaju istoriju potplaćivanja vlasti kako bi ga nekažnjeno vadile na način koji je štetniji po životnu sredinu ali ne po njihov budžet.
Činjenica je i da se litijum neće vaditi samo u nerazvijenim zemljama Evrope. Primera radi, u Portugalu, koji ima osme rezerve litijuma na svetu, sredinom prošle godine kompaniji Savannah Resources je odobren rudarski projekat u opštini Covas do Barroso. Ta koncesija je pokrenula lavinu nezadovoljstva lokalaca. Vrlo brzo je tužilaštvo otpočelo istragu o korupciji u ovom slučaju koja je dovela do ostavke premijera Antonija Koste. Iako on nije bio osumnjičen za kreativno rečeno „saradnju“ sa kompanijom koja će vaditi litijum, Kosta je podneo ostavku iz moralnih razloga pošto su postojale ozbiljne indicije da je jedan član vlade previše izlazio u susret zahtevima Savannah Resources.
Ipak, kada se ovaj slučaj poredi sa našim treba imati u vidu da je Portugal zemlja u kojoj tužilaštvo očigledno radi svoj posao. Pitanje je da li bi do istrage uopšte došlo u manje uređenim zemljama. Pitanje je i kakav bi to konačni efekat imalo budući da je i u Portugalu posle ostavke premijera Savannah Resources nastavila rad na studiji izvodljivosti a očekuje se da će nastaviti i sam projekat.
I to nije jedina uređena zemlja u kojoj će se vaditi litijum. Pažnju proizvođača litijuma privlače i nalazišta u Češkoj Republici, Španiji, Nemačkoj i Francuskoj.
Slučaj Srbija
I naša zemlja ima veliki potencijal za rudarenje litijuma, ali od 2022. je obustavljen rad na prostornom planu koji bi isto omogućio. Međutim, kompanija Rio Tinto i dalje održava svoje poslovne aktivnosti u njoj, nadajući se verovatno preinačenju te odluke, za koje ćemo, kao što smo rekli, ovog četvrtka saznati da li se desilo.
Pojedini mediji, poput Leafeast.org, iznose tvrdnju da je Srbiju lakše “podstaći” na vađenje litijuma zbog njene loše ekonomske situacije ali i činjenice da već godinama veoma sporo napreduje ka članstvu u EU. Ceo Zapadni Balkan je marginalizovan i, čak i u lokalnoj javnosti, smatra se maltene nedostojnim članstva u Uniji, koje mnogim zemljama iz ovog regiona trenutno deluje praktično nedostižno. U međuvremenu Rio Tinto Srbiji obećava da će od Srbije načiniti „zeleni hab Evrope“, odnosno na neki način je približiti EU.
Aleksandar Matković, istraživač iz Instituta ekonomskih nauka u Beogradu, pisao je još ranije da je Srbija vrlo pogodna za ovakve načine „usmeravanja“ zato što ima veoma slabe institucije, poludemokratski režim, korupciju koja je duboko ukorenjena u kulturu, kao i atmosferu straha koja omogućava planiranje velikih projekata na vrlo netransparentan način pri čemu civilno društvo ima slabe mehanizme za borbu protiv njih.
Pošto budućnost ne možemo da predvidimo ne možemo biti sto posto sigurni da se iskopavanje litijuma u Srbiji neće bezbedno odvijati po najvišim standardima koji će životnu sredinu maksimalno zaštiti, kako piše u Radnom nacrtu studije o proceni uticaja na životnu sredinu koja je sprovedena na inicijativu kompanije Rio Tinto. Ipak, postoji i ona druga mogućnost – da će vađenje litijuma naneti veliku štetu šumama, poljoprivrednom zemljištu, vodi, vazduhu… Pitanje je međutim da li u Srbiji postoji i mogućnost da domaće tužilaštvo reaguje poput portugalskog. Bar to, prenosi bif.rs.
