Srbiji su potrebna četiri mala modularna nuklearna reaktora jer ćemo do 2050. godine trošiti četiri puta više struje nego sada, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić neposredno pošto se vratio sa Samita o nuklearnoj energiji u Briselu. Na tom samitu, Vučić je takođe najavio da “treba što pre da vidimo studije za upotrebu nuklearne energije u našoj zemlji” jer “u suprotnom, nećemo moći ništa da imamo, nećemo moći da pratimo svet”.
Vučić je tada rekao i da ćemo “morati da menjamo zakone” i “da “dovedemo ljude iz inostranstva”, ne precizirajući da li misli na moratorijum o upotrebi nuklearne energije, koji je u SFRJ donet posle katastrofe u Černobilju, a i dalje je na snazi. Tim zakonom, usvojenim još u vreme Savezne Republike Jugoslavije, a koji je nasledio zakon iz SFRJ, zabranjuje se izgradnja nuklearnih elektrana, postrojenja za preradu nuklearnog goriva i postrojenja za preradu isluženog nuklearnog goriva. Takođe, zabrana se odnosi i na donošenje bilo kakvih odluka ili tehničke dokumentacije za takva postrojenja.
Govoreći o malim modularnim nuklearnim reaktorima, Vučić je rekao i da “Srbija nema ni znanja, ni para za klasične nuklearke koje koštaju između 11 i 13 milijardi evra”, dodajući da će pokušati da se dogovori sa Mađarskom oko učešća Srbije u novim blokovima njihove nuklearne elektrane Pakš. Nuklearna elektrana Pakš ima četiri postojeća reaktora ukupne snage oko 2.000 megavata, a sledeće godine treba da počne gradnja još dva, ukupne snage oko 2.400 megavata.
Ovo nije prvi put da Vučić pominje mogućnost gradnje nuklearki u Srbiji. Tu mogućnost je najavljivao i 2021. godine tokom susreta sa Vladimirom Putinom, predsednikom Rusije, zemlje koja je među glavnim izvoznicima nuklearne tehnologije. On je tada, gostujući na ruskoj televiziji, rekao da je glavni problem u gradnji nuklearnih elektrana finansiranje, budući da bi jedna koštala oko 11 milijardi dolara, zbog čega bi postojala opasnost da državni dug pređe 60 odsto BDP-a.
Međutim, da se ovaj put možda još nešto krije iza Vučićevih ovih najava, govori i to što se Srbija Deklaracijom o zelenoj agendi za Zapadni Balkan, potpisanoj 2020. godine, obavezala da će do 2050. izbaciti ugalj iz upotrebe, dok je cilj da se do 2030. drastično smanji zagađenje vazduha. Da se u tom pravcu razmišlja iz istih razloga i u drugim zemljama, govori i primer Poljske, koja planira da do 2030. izgradi 24 modularna nuklearna reaktora, Češka umesto planiranog jednog namerava da gradi četiri nuklearna reaktora, dok se razmatra i izgradnja novog bloka u elektrani Krško, o čemu će se Slovenci izjašnjavati na referendumu.
Bezbednost tehonologije
Kada se pomenu nuklearne elektrane, glavna bojazan je da se dogodi neka nesreća, poput one u Černobilju koja je pogodila celu Evropu, pa i svet i ostavila trajne posledice na području Ukrajine i Belorusije. Sa druge strane, stručnjaci tvrde da je ta tehnologija danas mnogo bezbednija nego pre gotovo 40 godina. Međutim, sagovornici NIN-a takođe ističu da je cena nuklearki za Srbiju visoka, kao i da nemamo dovoljno stručnjaka koji bi u njima mogli da rade.
Nešto slično se navodi i u Strategiji razvoja energetike Srbije do 2025. (sa projekcijama do 2030), da u Srbiji trenutno ne postoji regulatorni i administrativni okvir za izgradnju nuklearki, ali i da nema ni dovoljno naučnog i stručnog kadra, niti obučenih stručnjaka koji bi mogli da brinu o visoko radioaktivnom otpadu, niti su te oblasti zakonski regulisane.
Modularni reaktori, koje je Vučić pominjao, su mali reaktori, najčešće pokretni i koriste se u teže dostupnim područjima. Iako su mali, kako upozoravaju stručnjaci, sve drugo je isto kao i u velikim atomskim centralama, pa i eventualna opasnost od radijacije.
Većina je trenutno u eksperimentalnoj fazi, kaže za NIN Miloš Zdravković, stručnjak za energetiku i inženjer elektrotehnike. Prvi koji je zvanično pušten u rad je plutajuća nuklearka „Akademik Lomonosov“, koja je koštala oko 700 miliona dolara i čija je maksimalna snaga 300 megavata, a ima dva reaktora. Krajem prošle godine i Kina je priključila na mrežu svoj mali modularni reaktor, snage 210 megavata. I u drugim zemljama u razvoju su ovakvi reaktori, a oni inače imaju dugu, višedecenijsku istoriju, jer su prvobitno pravljeni kao pogon za podmornice i brodove. Prvi prototip takvog reaktora za civilnu upotrebu napravljen je 2007. u SAD.
Miloš Zdravković kaže da takvi reaktori generalno imaju mali kapacitet, od 300 megavata, pa bi četiri takva dala snagu od 1,2 gigavata.
“Zašto mi ne bismo izgradili jednu elektranu sa klasičnim tipom RR reaktora od 1,2 gigavata, a takve prave i Evroatom i Rusi, korejski “Hjundai”, japanski “Hitači”… To je poznata i primenjena tehnologija”, smatra on.
Stručnjaci, međutim, navode da su modularni reaktori rentabilni i njihov kapacitet ipak nije mali, naročito u poređenju sa nekadašnjim centralama, kakva je Krško.
Visoka cena izgradnje
Dr Ilija Plećaš, predsednik Nadzornog odbora JP Nuklearni objekti Srbije, kaže da je njihova prednost što “mogu da se kupe kao veš-mašina”, odnosno što se u jednoj “kutiji” nalazi sve što je potrebno, i reaktor, i parogenerator i sve što je potrebno za proizvodnju struje.
“Mali modularni reaktori, koji su doduše i dalje eksperiment, uopšte ne proizvode malo energije. Tako je mali reaktor od 300 megavata kao pola elektrane Krško u Sloveniji”, objašnjava on.
Ipak, cena izgradnje nuklearki je veoma visoka, iako se smatra da manje zagađuju prirodu (ako se ne dogodi neki incident). Zdravković na primeru elektrane Akuju u Turskoj objašnjava da je ona koštala pet milijardi dolara po reaktoru, odnosno ukupno 20 milijardi. Kapacitet ove elektrane je 4.800 megavata, odnosno ona ima četiri VVER reaktora snage po 1200 megavata.
On dodaje da je za gradnju jedne nuklearke potrebno do osam godina, pa je, kako kaže, nuklearka u Krškom građena od 1975. do 1981, a u punom je pogonu od 1983, postoje primeri i u Rusiji i Belorusiji gde je gradnja trajala osam godina. Ipak, kaže Zdravković, odrediti cenu jedne takve elektrane u Srbiji je teško, jer na nju utiče dosta faktora.
Sa druge strane, i pored visoke cene, dr Ilija Plećaš smatra da je Srbiji nuklearna energija potrebna, slikovito to ilustrujući rečima “kad vam treba neki lek, ne pitate koliko košta”. Modularna elektrana, smatra Plećaš, može predstavljati dobru alternativu, dok se ne nađe neko trajno rešenje.
“Što se tiče modularnih reaktora, još uvek je sve to veoma eksperimentalno. Doduše, jedna manja nuklearka, kao što je Krško, mogla bi da se kupi i ona košta jedno 10-12 milijardi evra što je nemoguće finansirati bez nekog kredita. Ako država odluči da je nuklearna energetika budućnost, onda bi možda najbolje bilo ići na jednu modularnu, pa onda kupiti drugu…”, dodaje Plećaš.
Dobijanje kredita za gradnju nuklearne elektrane ne bi bio problem, ako je država spremna da se toliko zadužuje, objašnjava Miloš Zdravković i dodaje da postoji i mogućnost drugih aranžmana.
“Recimo ruski ‘Rosatom’ ima dogovor sa Turcima, da Rusi izgrade elektranu u Turskoj i njome upravljaju, a da Turska od njih nabavlja struju po nižoj ceni. Različitih modela ima koliko hoćete i nude ih nuklearne kompanije i sa Istoka i sa Zapada, ‘Hjundai’, ‘Tošiba’,’ Vestinghaus’ i ostali”, kaže Zdravković.
Imamo li stručnjake?
Plećaš smatra i da Srbija trenutno nema ni stručnjake za nuklearne elektrane, pa bi i o tome trebalo razmišljati.
“Nije sramota kupovati struju, Nemačka, na primer, kupuje od Francuske bez ikakvog stida i srama“, navodi Plećaš, ukazujući na činjenicu da je Nemačka zatvorila sve svoje nuklearke, dok ih Francuska ima 56 i jednu u izgradnji, dobijajući iz njih više od 70 odsto električne energije u toj državi.
Rešenje u kom bi Srbija uložila u neku atomsku centralu u drugoj zemlji, poput mađarskog Pakša, deluje najrealnije, smatraju sagovornici NIN-a i zbog finansija, i zbog nedostatka stručnjaka, ali i zbog važećeg moratorijuma na izgradnju nuklearki u Srbiji.
Sa druge strane, Zdravković smatra da je osam godina, koliko bi bilo potrebno za izgradnju nuklearke, dovoljno vremena da se iškoluju i usavrše stručnjaci koji bi mogli da rade u njima, prenosi Nin.
