Za sada je predsednik SAD-a, Joe Biden još uvek dobro raspoložen. “Impresioniran sam. Hvala vam što nam niste otkazali“, kaže guverner Kalifornije Gavin Newsom u kameru. “Da li se šališ na moj račun?” Bajden uzvraća. „Nemamo mnogo toga, znate, osim Rusije i Ukrajine. 22. februar 2022., dva dana pre invazije Moskve na Ukrajinu, a predsednik ugošćuje političare i predstavnike industrije na virtuelnom okruglom stolu na kojem će se razgovarati o ključnim sirovinama.
Ovo pitanje je na vrhu liste prioriteta Vašingtona. Da bismo izgradili zaista jaku ekonomiju, kaže Bajden, „potrebna nam je budućnost koja je napravljena u Americi“. On kaže da bi voleo da se u zemlju vrate čitavi lanci snabdevanja brojnih proizvoda, uključujući i sirovine koje u njih ulaze. Mobilni telefoni, kuhinjski aparati, električna vozila: „Bez ovih minerala ne mogu da funkcionišu.”
Da bi se postigao taj cilj, Bajden kaže da je neophodno uložiti novac poreskih obveznika u domaću industriju, a tokom virtuelnog sastanka najavljuje prvi takav izdatak: Kompanija MP Materials će dobiti 35 miliona dolara za izgradnju prve i jedine rafinerije za teške retke zemljanih elemenata u SAD „Ovo nije anti-Kina … to je proamerički.”
Na granici između Kalifornije i Nevade nalazi se strogi pejzaž crvene stene koji čini Nacionalni rezervat Mohave. Duboko unutar parka je rudnik Mountain Pass. Međutim, osim nekoliko pustinjskih kornjača i kampera lutalica, niko nije posebno uznemiren bukom koja dolazi iz ogromne mašinerije rudnika. Jednom ili dva puta nedeljno je „dan eksplozije“ na planinskom prelazu, kada se eksploziv detonira u crvenoj steni unutar kratera. Komadići proizvedeni eksplozijama se zatim gigantskim kiperima iznose na površinu i prazne u drobilicu: velike gromade se razbijaju na manje stene, stene se pretvaraju u šljunak, a šljunak se na kraju usitnjava u prah. Rudnik radi non-stop, sedam dana u nedelji.
Rudnik Mountain Pass proizvodi retke zemlje više od 70 godina, ali nikada nije bio tako aktivan kao sada, kaže Matt Sloustcher, glavni lobista MP Minerals. Do 1990-ih, rudnik je bio najveći proizvođač retkih zemalja na svetu, kaže Sloučer. Ali tada je Kina preuzela globalnu industriju. Sada je, kaže Sloustcher, vreme da počnemo da ga vraćamo.
Tek 2015. godine, samo 6.000 tona materijala godišnje je izlazilo iz planinskog prolaza. Rudnici su izvlačili samo one minerale koji su se mogli brzo i lako prodati, a kamenje je iz luke Los Anđelesa poslato u Kinu na preradu, da se više nikada ne vidi.
Danas je MP Minerals povećao godišnju proizvodnju skoro osam puta, povećavši broj zaposlenih sa osam na 550 i uloživši milijardu dolara kako bi se ceo lanac vrednosti vratio u SAD, od rudarstva preko rafiniranja retke zemlje do proizvodnje magneta, sve odvijaju na severnoameričkom kontinentu.
Neposredno pored rudnika izgrađen je završni objekat, koji proizvodi visoko prečišćene lake retkozemne elemente. Zelene i ljubičaste svetlucave tečnosti treba da budu poslate odavde u Teksas, gde će se transformisati u magnete potrebne za svaki električni motor. Mountain Pass očekuje da će do kraja godine dobiti potrebnu sertifikaciju za preradu teških retkozemnih elemenata na lokaciji, što ga čini jedinim takvim postrojenjem na celoj zapadnoj hemisferi.
MP Minerals je posebno ponosan na svoje procese koji vode računa o životnoj sredini. Voda koja se koristi u preradi, kaže Sloustcher, se reciklira i ponovo koristi. Nema zagađenih jezera kao što se vidi u Baotouu. Rudnik je, kaže Rajan Korbet, glavni finansijski direktor MP Mineralsa, dokaz da se vredne sirovine mogu proizvoditi i na Zapadu. Kompanija je, kaže on, u stanju da zarađuje na konkurentnom tržištu, dok se pridržava zapadnih vrednosti i zakona na ekološki i održiv način.
Ali Amerikanci plaćaju izuzetno visoku cenu za svoju nezavisnost. Bajdenov zakon o smanjenju inflacije (IRA) košta 500 milijardi dolara. Program je osmišljen da stavi SAD na put ka „zelenoj ekonomiji“ i da izbaci Kinu gde god je to moguće. Ukoliko žele da imaju koristi od poreskih olakšica, kompanije su obavezne da svoje sirovine nabavljaju iz domaćih depozita ili zemalja saveznica gde god je to moguće.
Jedan primer je poreski kredit od 7.500 dolara za električna vozila, koji je stupio na snagu sredinom aprila. Od proizvođača automobila se zahteva da nabave 40 odsto kritičnih minerala koji su im potrebni za svoje baterije bilo iz SAD ili iz zemalja povezanih sa SAD putem sporazuma o slobodnoj trgovini. Taj nivo će se popeti na 80 procenata do 2027. Štaviše, polovina komponenti baterija mora biti sastavljena u Severnoj Americi, udeo koji će porasti na 100 procenata do 2029. godine.
Korporativna Amerika odgovara. Od General electrica do General motorsa, velike i male industrijske kompanije u SAD ulažu milijarde u rudnike, rafinerije i fabrike baterija. Novi projekti su u razvoju širom kontinenta za litijum, bakar, nikl i retke zemlje. Industrija sirovina doživljava redovnu zlatnu groznicu. Otkako je IRA stupila na snagu, više od 60 milijardi dolara je uloženo u više od 130 projekata. Automaker GM je, na primer, rezervisao većinu proizvodnje od MP Minerals za sebe, pored toga što je uložio 650 miliona dolara u proizvodnju, kroz investiciju u Lithium Americas, koja se nalazi u blizini Vinnemucca, u Nevadi. U narednih 10 godina, GM će kupovati celokupnu proizvodnju relativno mlade kompanije, uz opciju produženja ugovora za još pet godina.
Trenutno je u toku neverovatna trka za najbolje depozite širom sveta, kaže izvršni direktor kompanije Lithium Americas Jonathan Evans, koji je nekada radio za Bayer u Diseldorfu. Svakom proizvođaču automobila trenutno je potreban litijum, kaže on, jer svi uskaču u proizvodnju električnih vozila. Tržište je, kaže, neverovatno „zategnuto“, a cene rastu.
Odvajanje od Kine, Evans veruje, značiće pet do 10 „nezgodnih godina“ za Zapad. Ali, ističe on, nije bilo drugačije sa sistemom međudržavnih autoputeva u SAD: bilo je potrebno 35 godina da plan predsednika Dwighta D. Eisenhowera postane stvarnost. Početak u važnoj stvari, kaže on, nečemu što Evropa mora brzo da uradi ako ne želi da beznadežno zaostane. Sva tehnologija i rudarsko znanje, kako kaže, nekada su dolazili sa Starog kontinenta. Kina je tada postala velika. Sada je, kaže, vreme da se stvari ponovo preokrenu.
Evropa – Igra okrivljavanja
Nemački odgovor na ovu impresivnu poslovnu pamet prima njenu gošću u pomalo zapuštenoj kancelariji na periferiji Drezdena. Franziska Lederer sa Helmholtz instituta za tehnologiju resursa nada se da će pomoći u rešavanju nemačkih problema sa sirovinama, uz pomoć virusa. Između bočica i bočica, lonaca i konzervi praha, naučnica objašnjava svoj proces ekstrakcije retkih zemalja iz starih kompaktnih fluorescentnih svetala. Na potpuno ekološki način, bez upotrebe hemikalija.
Da bi se to dogodilo, Lederer koristi bakteriofag M13, virus koji isključivo inficira bakterije i, što je čudno, takođe voli metale. U Ledererovoj laboratoriji, virus trenutno proždire retke zemlje lantan, cerijum, terbijum, evropijum i itrijum, koji se nalaze u luminiscentnom prahu odbačenih sijalica.
Bakteriofagi se mogu spajati na mikroskopske magnete. Lederer ih koristi da “izlovi” retke zemlje iz luminiscentnog praha u postupku poznatom kao “biofishing”. To je metoda koja takođe funkcioniše za litijum i kobalt, koji se nalaze u starim baterijama električnih automobila. Metoda se čak može koristiti i za ekstrakciju galijuma, metala iz vode solarnih kompanija.
Matematički, potencijal je ogroman. Do 2020. godine u Evropskoj uniji je prikupljeno oko 25.000 tona starog fluorescentnog praha. Pošto sadrži toksičnu živu, čuva se kao sulfid u starim podzemnim tunelima. Može se „lako nabaviti u velikim količinama i eksploatisati korišćenjem biofishinga“, kaže Lederer. Prema njenim proračunima, na ovaj način bi se moglo dobiti nešto manje od 4.800 tona retkih zemalja, teoretski dovoljno da se Nemačka snabdeva godinama koje dolaze.
Ali proces još uvek nije spreman za tržište. I takođe je skupo. Nešto više od 10 odsto nemačkih potreba za sirovinama trenutno se može zadovoljiti reciklažom. Sve u svemu, kažeChristoph Helbig, koji modelira globalne materijalne cikluse na Univerzitetu u Bajrojtu, cirkularna ekonomija će verovatno biti sličan tour de force nemačkoj „Energiewende“ tranziciji na zelenu energiju. „Biće potrebno najmanje 10 do 20 godina“ pre nego što se više od 50 odsto potražnje za litijumom i retkim zemljanim elementima može zadovoljiti recikliranjem, kaže on.
Ipak, Lederer je siguran u široku koaliciju pristalica. Nijedan strateški dokument iz Berlina ili Brisela i nikakvo prikupljanje ideja iz industrije za borbu protiv krize sirovina ne mogu zaobići kružnu ekonomiju. Nemačka i Evropa, navodi se u strateškim dokumentima, imaju dobre šanse da postanu svetski lideri u tehnologiji reciklaže i da obezbede određeni stepen samodovoljnosti, barem dugoročno, kroz ponovnu preradu elektronskog otpada.
Činjenica da je Nemačka toliko zainteresovana za reciklažu ima veze sa narativom koji počinje u školama. Nemačka je, kako se uči u ovoj zemlji, siromašna sirovinama, ali bogata bistrim umovima. Izuzetni inženjeri, avangardni lekari i hemičari svetske klase su ono što joj je dalo ekonomsku snagu i ekološku moć a ne poslednjih nekoliko godina mineralni resursi regiona Rur, regiona Lausitz ili Gornje Rajnske ravnice .
U stvari, ovo je samo delimično tačno. Pod zemljom Evrope postoje i rezerve litijuma, retkih zemalja i kalaja. Švedska državna rudarska kompanija LKAB, na primer, objavila je početkom godine da je otkrila najveće nalazište retkih zemalja u Evropi severno od Arktičkog kruga. U Gornjoj Rajnskoj ravnici, australijsko-nemački konzorcijum planira da filtrira litijum iz podzemnih termalnih izvora. A Šimelbušov AMG je nedavno kupio 25 % udela u takozvanom Zinnwald projektu na nemačko-češkoj granici. Tu treba i kopati litijum. Evropska komisija je do sada pretpostavljala da se samo 5 odsto potražnje za kritičnim sirovinama može zadovoljiti iz domaćih izvora. Međutim, što je cena sirovina viša, to je njihovo istraživanje i vađenje privlačnije.
Ali čak i tada, domaće rudarstvo će u doglednoj budućnosti ostati mnogo teže i, što je najvažnije, skuplje od uvoza. Postoji nedostatak kapitala, u ovom trenutku čak i nedostatak znanja i nedostatak kompanija koje su spremne da same rizikuju. Otkako je bivši operater rudnika Preussag transformisan u turističku korporaciju TUI, a kompanija za stare metale prestala je sa radom, Nemačka više nema pravu multinacionalnu kompaniju za sirovine u zemlji. Nijedna velika kompanija nije bila voljna da preuzme rizik jer bi poslovanje bilo previše prljavo, preskupo i previše nepouzdano.
Jer, bez obzira da li je u Čileu ili u istočnoj Nemačkoj, rizik od neuspeha je ogroman u poslu sa sirovinama. Može potrajati i do 10 godina za razvoj novog depozita. To znači da pre nego što tona metala ili minerala stigne u fabrike u Štutgartu, Volfsburgu ili Minhenu, mora da se uloži decenija. Sve vrste stvari mogu krenuti po zlu: depoziti se mogu pokazati manjim od očekivanog. Politički okvir se može promeniti, cene na globalnom tržištu mogu pasti, a sa njima i finansiranje.
A onda postoji otpor naroda. Ako podizanje vetroturbine ili izgradnju dalekovoda budu praćeni decenijama protesta na mnogim mestima, veliko rudarstvo u Nemačkoj će verovatno biti još nepopularnije. Isto važi i drugde u Evropi, gde važna sirovinska blaga često leže pod samim zemljištima koja su takođe vredna za turizam, a možda čak i kratkoročno izgledaju vrednija. Mesta kao što su portugalski Algarve ili italijanska dolina Po.
Umesto da promoviše veće prihvatanje, industrija je jednostavno ignorisala problem. Nemački proizvođači automobila dugo su odbijali da prihvate da se era motora sa unutrašnjim sagorevanjem bliži kraju i da će u eri e-mobilnosti potpuno drugačiji primarni proizvodi i sirovine odjednom odrediti uspeh ili neuspeh. Samo su pandemija, ruska invazija na Ukrajinu i geostrateška konfrontacija sa Kinom jasno stavili do znanja auto-bosovima da će biti slomljeni na tržištu ako ne preuzmu kontrolu nad novim ključnim sirovinama. „Energetska tranzicija je sada ustupila mesto tranziciji materijala“, piše u jednom izveštaju o sirovinama iz Brisela. Prema studiji Nemačkog instituta za međunarodne i bezbednosne poslove (SVP), svet će uskoro više zavisiti od kritičnih sirovina kao što su retke zemlje nego danas od nafte.
A horor scenario već kruži: deindustrijalizacija. U budućnosti će se najveća vrednost stvarati u regionima koji su bogati sirovinama, upozoravaju pojedini čelnici automobilske industrije. Trgovinski sporazumi i partnerstva o sirovinama su potrebni brzo da bi se obezbedio pristup resursima, nedavno je rekao izvršni direktor Mercedesa Ola Kelenijus, izražavajući hitnost situacije.
Industrija vapi za pomoći od vlade u Berlinu. „Tržište više ne funkcioniše, a nestašice će se povećati“, kaže Matthias Wachter, stručnjak za sirovine u Nemačkoj federaciji industrije (BDI). „Potrebna nam je politička podrška.
U jednom listu, lobisti BDI-a nastoje da za katastrofu nemačkih sirovina okrive svoje članove, već političare. Na drugim mestima, tvrdi BDI, postoji „ciljana vladina podrška“ za eksploataciju i preradu sirovina.
Nemačka vlada nije zainteresovana da snosi krivicu. Franziska Brantner, parlamentarna državna sekretarka u Ministarstvu ekonomije zadužena za sirovine, zapanjena je bezobrazlukom korporacija. Naravno, Kina je najveći svetski dobavljač prerađenih kritičnih sirovina i retkih zemalja, kaže ona. “Ali to nema nikakve veze sa činjenicom da ove supstance ne postoje drugde.”
Brantneru je njen šef, nemački ministar ekonomije Robert Habek, zadužio da smanji zavisnost Nemačke od ključnih materijala. Njena mnoga putovanja u toj misiji odvela su je u Latinsku Ameriku, Sjedinjene Države, Kanadu i Afriku. A pre Uskrsa je bila u Australiji.
Član Zelene stranke, Brantner kaže da Kina svoj uspon takođe duguje mešavini nepromišljenosti, specijalizacije i podele rada u nemačkim kompanijama. „Mnogi su bili zabrinuti samo da dobiju najjeftiniju cenu“, kaže Brantner. A Kina je, kaže, to uvek nudila zahvaljujući niskim platama i državnim subvencijama. Ako poslovna zajednica sada traži pomoć, to ne bi trebalo da bude „stvar da država preuzme sav rizik, već da podrži kompanije“. Industrija, kaže ona, ne može ići po principu privatizacije profita dok poreski obveznici snose rizike.
Brantner voli da ilustruje koliko se industrija bezobzirno odrekla kontrole nad pitanjem sirovina ukazujući na primer proizvodnje galijuma u Nemačkoj. Mineral je neophodan za industriju poluprovodnika, a može se koristiti i u proizvodnji svetlećih dioda. Domaća proizvodnja je nastavljena do 2015, kaže 43-godišnjak. Ali fabrika nije bila dorasla mnogo jeftinijoj kineskoj proizvodnji i zbog toga je napuštena.
U pokušaju da se osigura da se istorija ne ponovi, Brantner je početkom godine predstavio dokument u kojem su navedeni putevi do održivog i otpornog snabdevanja sirovinama. Ona takođe veruje da kreatori politike mogu sami da urade deo posla tako što će, na primer, obezbediti finansijsku podršku za studije izvodljivosti i geološka istraživanja i ubrzati procese. Razgovara se i o robnom fondu sa kojim bi državna razvojna banka KfV mogla da zaštiti rizike istraživanja na sličan način kao i izvozne garancije Hermesa. Berlin čak razmatra različite ugovore prema kojima bi nemačka vlada preuzela deo viših troškova povezanih sa sirovinama koje se proizvode u zemlji, pošteno i održivo.
Ali pre svega poslovna zajednica mora da se pojača. Evropska komisija je predložila da velike korporacije budu podvrgnute svojevrsnoj reviziji za posebno kritične i strateške sirovine kako bi se identifikovala sopstvena ranjivost. Brantner takođe želi da podstakne kompanije da prave zalihe kritičnijih sirovina. Do sada, kompanijama ovo nije vredelo iz poreskih razloga, jer zahteva prostor i takođe vezuje kapital. Poslednji problem bi se mogao ublažiti ako kompanije ne moraju da plaćaju uvozne dažbine dok se materijali stvarno ne obrađuju.
Nemački ministar finansija Kristijan Lindner morao bi da primeni takvu poresku olakšicu, za šta se kompanije snažno zalažu. Čini se da je Lindner skeptičan u svetlu tesne budžetske situacije u Nemačkoj, ali posebno imajući u vidu da gomilanje zaliha može pomoći kod kratkoročnih poremećaja u lancu snabdevanja, na primer kada se brod zaglavi u Sueckom kanalu, ali ne čini ništa da okonča strateške zavisnosti.
Za sada, Brantnerova jedina opcija je da se zalaže za partnerstva u oblasti sirovina na nivou vlade poput onog koje je ministar ekonomije Habek nedavno zaključio sa Kolumbijom. Ovi partnerski ugovori obećavaju rudarskim kompanijama ne samo pošteno plaćanje za korišćenje njihovih sirovina, već i održivo rudarenje u skladu sa nemačkim ekološkim i društvenim standardima. Još važnije, ipak: udeo u dodatoj vrednosti.
To je humaniji protivdizajn neokolonijalnom stilu koji koristi Kina. I pristup koji bi mogao da se uhvati. Čileanski predsednik Gabrijel Borić nedavno je najavio da sve privatne kompanije u zemlji koje žele da kopaju litijum u budućnosti moraju da se udruže sa državom u zajedničkim poduhvatima. Čile, rekao je Borić, jednostavno ne može sebi priuštiti da ne iskoristi svoja ležišta litijuma.
U prošlosti se u nemačkoj strategiji sirovina malo govorilo o tome da je zemlja zaista na nivou sa zemljama koje se bave rudarstvom. Ali to je sada spremno da se promeni. Sa fokusom na stvaranje lokalne vrednosti, povećanu održivost i ljudska prava, imali biste jedinstvenu prodajnu tačku, tvrdi Viktoria Reisch iz Germanvatch-a, nevladine organizacije koja promoviše održivost, klimatske akcije i globalnu jednakost u Berlinu. „Sada je u pitanju povezivanje tog pristupa sa evropskom strategijom za sirovine“, kaže ona.
Do sada je, međutim, napravljen mali napredak u vezi sa ovim poslednjim. Istina je da je Evropska komisija upravo predstavila svoj Zakon o kritičnim sirovinama (CRMA), kojim namerava da se pozabavi uskim grlima u snabdevanju industrije i odgovori na američku ofanzivu. Ali ovaj list nudi malo konkretnih mera. Ne uključuje fiksne kvote za reciklažu sirovina ili vađenje metala iz domaćeg tla. Niti daje nikakav raspored. „Mnogi su se nadali znatno višem“, kaže zvaničnik nemačke vlade.
Dakle, šta sledi?
Na rubu centra grada u Esenu, u zgradi K6 sedišta Thissenkrupp-a, Martin Stillger formuliše odgovor koji mnogi od njegovih kupaca možda uopšte ne žele da čuju. Stillger predsedava naizgled beskrajnim carstvom sirovina u Thissenkrupp Materials Services. Ako je industrija narkoman, a Kina narko kartel, onda je Stillger diler. Čovek ima u ponudi skoro sve što kreacija pruža. Čelik, nerđajući čelik, aluminijum. Ali i gasovi i retke zemlje, upravo kritične sirovine koje su Evropi tako hitno potrebne. Četvrt miliona kupaca širom sveta svake godine od Stillgera kupi robu u vrednosti od 16 milijardi evra.
Naravno, kaže Stillger, Kina je važan dobavljač za mnoge proizvode. Ponekad je to jedino. Ipak, alternative postoje, a pandemija je, sa svim distorzijama koje je donela, čak i ubrzala njihov razvoj. Problem: Domaći metali, rude i primarni proizvodi mogu biti čistiji i sigurniji, ali su i daleko skuplji.
Tokom 15 godina, Stillger je upravljao bogatstvom srednje kompanije za mašinski inženjering koja je nekada bila pionir u Kini. Drugim rečima, on poznaje neprijatelja, barem bi on to mogao da kaže. Stillger vidi potrebu za fundamentalnom promenom u glavama menadžmenta. Izvršna vlast je identifikovala ogroman propust menadžmenta domaće industrije, rekavši da su upravo ljudi koji sada najglasnije pozivaju političare u pomoć po pitanju sirovina često isti oni koji su „odluke uvek donosili na osnovu samo troškova” u prošlosti. Decenijama su kupci „obučavani i podstaknuti da pregovaraju o najnižoj ceni“, kaže on. Svi su mislili: Prevladavaju mir i sloboda. Dakle, kupovali su iz Kine, kaže on. „Sada shvataju da smo u ćorsokaku i da nema načina da se preokrenu.
On tvrdi da su potrebni rukovodioci „koji mogu da izdrže cikluse robne industrije“ i kupuju van Kine čak i kada se „jaz u cenama povećava“. Vlade, kaže Stillger, treba da se umešaju i pomognu samo tamo gde se korporacije iskreno trude da postanu manje zavisne. Inače bi sve ostalo isto. Paralele sa kršenjem snabdevanja gasom i naftom nakon ruske invazije na Ukrajinu, kao i potezi preduzeti da se smanji oslanjanje na Moskvu, su jasne. To je princip koji Stillger naziva: „Učiti kroz bol“.
U malom gradu Zimmern ob Rottveil u Baden-Virtembergu, ljudi znaju kako izgleda ovakva kriva učenja. Rano predviđajući rastuću potražnju, preduzetnik Volfgang Šmec je 2018. godine ušao u zajedničko preduzeće sa bolivijskom državnom litijumskom kompanijom ILB za izvlačenje desetina hiljada tona litijumske slane vode iz poznatog slanog jezera Ujuni. Šmuc je želeo da ga koristi za snabdevanje domaće automobilske industrije. Čak i tada, nemački ministar ekonomije Peter Altmajer iz stranke desnog centra Hrišćansko-demokratska unija (CDU) otputovao je na potpisivanje ugovora za projekat pod nazivom ACISA.
Ali stvari su odatle krenule na jug. U jesen 2019, bolivijski predsednik Evo Morales ukinuo je program ACISA, a Šmuc je o tome saznao na radiju jednog jutra. Bolivijci ga nisu ni obavestili. Nemačka vlada i državna vlada Baden-Virtemberga u Štutgartu bili su jednako iznenađeni kao i Šmuc, i na kraju nisu bili u stanju da nađu rešenje. „Nije bilo suđeno da bude“, kaže on tmurno. Schmutz je od tada svoj fokus vratio na mašinstvo i inženjerstvo postrojenja.
Ministarstvo ekonomije u Berlinu kaže da se kompanija umešala sa pogrešnim partnerima. Ali takođe se čini jasnim da bi se Južnoamerikanci gotovo sigurno drugačije pozabavili multinacionalnom korporacijom kao što su Mercedes-Benz ili Siemens.
Projekat je od tada dat drugoj strani. U januaru je bolivijska vlada dodelila ugovor stranom konzorcijumu na čelu sa CATL grupom. Blago u slanom jezeru Ujuni će sada biti eksploatisano decenijama koje dolaze od strane kineske državne kompanije.
