Samo zato što u minuloj deceniji, baš kao i danas, EPS nije imao bar prosečnu cenu električne energije kao u regionu, izgubljeno je oko 15 milijardi evra. Sa tim novcem mogli smo da napravimo dve velike centrale. Najbolje rešenje je odgovorna korporativizacija EPS-a
Poslovanje „Elektroprivrede Srbije“ izuzetno utiče na privredu Srbije. Setite se samo situacije, od pre dve godine, kada je u februaru u vreme velike zime, praktično zaustavljeno i malo industrije koja radi, a da bi bilo dovoljno električne energije za nužne potrebe.
Čak i u vreme kada nema elementarnih nepogoda (zima, poplave) otvoreno je pitanje: „Ima li Srbija energije za eventualni rast industrijske proizvodnje?“. U vreme prirodnih katastrofa ovo pitanje postaje potpuno izlišno – kaže u razgovoru za naš list Dragan Šagovnović, generalni direktor Ekonomskog instituta, komentarišući aktuelnu situaciju posle poplava.
Šagovnović smatra da ako se posledice poplava na energetski sistem hitno ne saniraju, to će se negativno odraziti kako na sam EPS, tako i stanje ekonomije u celini, jer je cena uvozne struje daleko veća od one po kojoj EPS snabdeva domaće potrošače.
Pokrenula se priča o dokapitalizaciji EPS-a ili pronalaženju strateškog partnera. Da li država treba da ostane većinski vlasnik EPS-a i zašto?
Ne pripadam velikoj grupi naših liberalnih ekonomista koji smatraju da je privatizacija jedini način da se poboljša upravljanje u javnim preduzećima, pa tako i u EPS-u. Verujem da je i bez privatizacije, ali uz stvarnu korporativizaciju, moguće unaprediti upravljanje i konkurentnost. Mada dozvoljavam da sam utopista, verujem da država može biti odgovoran vlasnik, a menadžment u Srbiji profesionalni partijski indiferentan.
Da li je pravo rešenje potraga za strateškim partnerom koji bi gradio nove proizvodne kapacitete ili prodaja delova sistema EPS?
Najbolje rešenje je odgovorna korporativizacija EPS-a. Tek posle toga, na red dolazi pitanje strateškog partnera. Ubeđen sam da bi EPS mogao biti visokoakumulativna kompanija, koja iz sopstvenih sredstava (uz garancije države) može preduzeti znatne investicije, a samim tim i uspostavljati bolja strateška partnerstva.
Kada je reč o prodaji delova sistema, ne mislim da je to put ka konsolidaciji EPS-a. Pre sam pristalica povezivanja EPS-a sa „Elektroprivredom Republike Srpske“, „Elektroprivredom Crne Gore“, a potom i „Elektroprivredom Bosne i Hercegovine“, „Elektroprivredom Herceg Bosne“ i „Hrvatskom elektroprivredom“. Povezivanjem ovih kompanija dobili bi respektabilnog regionalnog igrača na tržištu električne energije i sve bi zemlje imale korist.
Može li EPS da „izvuče” najavljena korporativizacija i šta bi, prema Vašem mišljenju, ta „operacija” mogla da znači?
Raduje me što danas govorimo o korporativizaciji, a ne o privatizaciji. Lično još 2006. godine javno sam apelovao protiv privatizacije, a u korist korporativizacije EPS-a. Prema tadašnjim analizama, rast cene struje za evrocent podizao je vrednost EPS-a za gotovo milijardu evra.
Zamislite da se neko usudio da na nivou tadašnjih cena struje direktno ili indirektno proda EPS i dozvoli tom novom vlasniku da ogroman kapital na bazi neminovnog rasta cena struje strpa u svoj džep. Korporativizacija je sa, druge strane, nužna i neizbežna.
Ona znači uvođenje korporativnog upravljanja u „Elektroprivredu Srbije“. Država treba da umesto lošeg menadžera postane odgovoran akcionar, a da EPS umesto instrumenta socijalne politike, postane faktor razvojne politike. Nužan je stvarni, a ne deklarativni konsensus i svest da je ovaj proces bolan i za EPS i za vlasnika, da su kompromisi neophodni, ali u prvom redu u pogledu trajanja procesa.
Kako bi to trebalo izvesti?
Jedan od najvećih nedostataka naše ekonomske, ali i sveukupne, politike je nedostatak nacionalnih dokumenata i dugoročnih planova razvoja, obavezujućih za svaku parlamentarnu većinu.
Slično je i sa podizanjem konkurentnosti EPS-a, koja se mora zasnivati na dugoročnom dokumentu kojim su predviđeni: ritam izmeštanja socijale iz EPS-a, ritam liberalizacije cena do nivoa evropskih, ritam podizanja konkurentnosti EPS na bazi rasta akumulativnosti po osnovu ekonomskih cena struje, trajanje zaštite u cilju proizvodno tehnološke modernizacije, potrebe i mogućnosti za strateška partnerstva u izgradnji novih kapaciteta, a tek na kraju puna liberalizacija tržišta. Ovaj proces svako iz svoje nadležnosti treba pažljivo i usklađeno isplanirati i sprovoditi i ovaj plan je svakako prvi korak.
Može li se u tome uspeti, na primer, sa sadašnjom cenom struje, koja je najjeftinija u celom regionu?
Ekonomski institut je 2011. završio studiju Analiza direktnih i indirektnih efekata politike cena električne energije u Srbiji. Od 2001 do 2010. godine, cene električne energije bile su u Evropskoj Uniji više nego dvostruko veće nego u Srbiji.
Sa takvim cenama struje, EPS-ov godišnji prihod bio bi za oko 1,5 milijardi evra veći od ostvarenog. To je ukupno oko 15 milijardi evra za tih posmatranih 10 godina. Samo s tim novcem mogli smo da napravimo dve velike centrale i da danas ne kuburimo sa strujom i leti.
Propušteni prihod najvećim delom je otišao iz „Elektroprivrede Srbije“ za finansiranje socijalnog mira u Srbiji. To je više nego što su ukupni prihodi od prodaje svih preduzeća i banaka, koji se procenjuju na pet milijardi evra. To je na nivou ukupnog novonastalog spoljnog duga zemlje u istom period, koji se procenjuje na 15 milijardi evra.
Kako isključiti socijalu iz EPS-a?
Socijalna politika koja se vodi kroz nisku cenu struje predstavlja statistički neobuhvaćen segment javne potrošnje u Srbiji. Javna potrošnja posmatrana kao udeo u BDP u Srbiji je na nivou od oko 50 odsto. To je otprilike kao u proseku evro zone (49,8 odsto) BDP-a, ali više od proseka zemalja centralne i istočne Evrope (39,3 procenta BDP-a).
Međutim, ukoliko se javna potrošnja izrazi u novčanim jedinicama, ona je u Srbiji na nivou od 1.917 evra po stanovniku, što je 7,5 manje nego u evro zoni i oko 2,2 puta manje nego u Hrvatskoj, na primer. Pitanje je za koliko bi se poslednji pokazatelj popravio ukoliko bi se obuhvatila i socijalna komponenta sadržana u niskoj ceni energenata. Takođe i koliko bi BDP bio veći, da je cena struje veća.
Svuda, pa i u razvijenom svetu, poput Nemačke ili Francuske, elektroenergetske kompanije su državne firme, ali one su profitabilne, tehnološki i razvojno jake… Kod nas se godinama „sakupljaju“ gubici. Da li je to samo problem „gazde” i naše nespremnosti da se jednom okrenemo tržištu?
Mislim da je to problem svih nas. Pa i medija. Kada god se pomene povećanje cena struje, mediji od toga naprave lošu konotaciju na račun EPS-a ili Vlade. Nije li uloga medija i da informišu i edukuju potrošače o cenama u regionu, neophodnosti investicija u nove kapacitete.
Često se u medijima može čuti, a da niko, prema mom saznanju, nije napravio odgovarajuće analize ili dokazao da država ne može da bude dobar vlasnik infrastrukturne delatnosti. Recimo na primeru EDF (francuske elektroprivrede) to nije slučaj, a Velika Britanija privatizovane infrastrukturne delatnosti ponovo vraća u državno okrilje zbog ocene da privatizovana preduzeća nisu u toku 20 godina pokazala očekivane rezultate.
Prvi čovek EPS-a dugo ukazuje da sistem dnevno gubi 100.000 evra zbog silnih neracionalnosti. Kako pokrenuti promene i čiji je to zapravo problem?
To je problem svih nas. Zadatak direktora je da bude dobar menadžer i da prepozna racionalizacije koje su u njegovim rukama i da ih ponudi vlasniku kao svoj program, a potom ih i izvrši. Za deo racionalizacija više ili manje je potrebna nedvosmislena i u praksi prepoznatljiva podrška vlasnika.
Spremnost za utakmicu
Srbija je otvorila tržište električne energije. Da li se taj potez može protumačiti i kao potreba njegove demonopolizacije?
A u čemu se ogledao EPS-ov monopolski položaj? U tome što je obezbeđivao struju, po najnižim cenama u Evropi, koja uz to često nije morala ni da se plati. Mišljenja sam da bi EPS-u, kao razvojnom resursu Srbije, trebalo omogućiti da makar u srednjoročnom periodu konačno bude „monopolista“, a sve u cilju njegove proizvodno tehnološke i korporativne evolucije do sistema koji će biti tržišno konkurentan igrač na liberalizovanom tržištu električne energije.
Prema poslednjim i najavljenim izmenama Zakona o energetici, EPS je to već postao, srećom energetsko okruženje i geografski položaj ga još uvek štite od punog dejstva tržišta. Naredni period treba iskoristiti i ne dozvoliti da EPS izgubi buduću veoma oštru tržišnu utakmicu.
Investicije pod hitno
EPS sa sadašnjom cenom kilovat-sata više je nego konkurentan za izlazak u Evropu. Ali i dalje nemamo novih proizvodnih kapaciteta. Kako reštiti problem?
EPS je danas privremeno konkurentan, a izvesno je da po svim osnovama može da izgubi konkurentnost. To treba sprečiti. Odgovorio bi Vam i kontra pitanjem. Imamo li struje za eventualni rast industrijske proizvodnje, koji nam je toliko potreban?
Mislim da nemamo. A samim tim sledi i pitanje, može li nam struja i ubuduće biti faktor ekonomskog suvereniteta i konkurentnosti?
Ne, ukoliko pod hitno ne pokrenemo nove kapacitete. Iz kojih sredstava? Pre svega iz sopstvenih, koje EPS može da generiše uz ekonomsku cenu struje, potom iz dugoročnih zajmova i to ne na otvorenom finansijskom tržištu, jer danas EPS sa svojim nivoom garancija može dobiti preskupe kredite, a tek na kraju na bazi strateških partnerstava kao prelazno ili krajnje rešenje.
Izvor Kwh
