Još od 1945. godine partijski „kadrovi“ sistematski zauzimaju rukovodeća mesta koja zahtevaju stručnost, što ima užasne posledice, uključujući i veliki broj žrtava u nedavno poplavljenom Obrenovcu. Za tragediju ovog grada krive su tri generacije partijaca: oni iz 1980-tih, „deca“ 5. oktobra 2000. i garnitura koja je na vlasti poslednje tri godine, dok su kadrovi Slobodana Miloševića krivi zbog nečinjenja.
Najveća poplava u dotadašnjoj istoriji Obrenovca zabeležena je 1981. godine. Bio je poplavljen celi grad, ali ne dublje od 40-50 centimetara, jer se voda prostrla na široko područje. Zato ljudskih žrtava nije bilo. „Od tada Obrenovac nije više ugrožen i praktično ne može ništa da ga poplavi“, izjavio je predsednik opštine iz tog doba Života Stefanović u dokumentarnom filmu „Bilo jednom u Obrenovcu: Sve obrenovačke poplave“.
Film je snimljen 2010, posle neviđenih poplava u delovima ove opštine, u kojima sam grad zaista nije stradao. Ti delovi su plavljeni 2001, 2006. i 2010, dok je selo Poljane, petnaestak kilometara uzvodno od Obrenovca, od 1981. godine trpelo dve poplave godišnje.
Naime, rukavac Kolubare – a neki ga nazivaju i posebnom rekom – Peštan, kao i sama Kolubara, ostavljeni su bez ikakvog nasipa u dužini od 14 kilometara. I to namerno. „Ako bi neko sistemski branio taj deo, Obrenovac bi bio poplavljen. To izgleda niko neće godinama da kaže ljudima“, izjavio je Željko Jovetić, predsednik Opštine Obrenovac, povodom poplava iz 2010. godine, dodajući:
„Ako gledamo u procentima, Obrenovac je jedan od najzaštićenijih gradova. Od 1981, kada su izgrađeni bedemi duž jednog dela korita Kolubare i duž cele obale Save, ostavljeno je ovih 14 kilometara nebranjenog dela upravo zbog toga što ako birate između štete koja može da nastane na ovaj ili onaj način, verovatno je izabran ovaj drugi“.
Jovetić je zaboravio da pomene nasip na reci Tamnavi, koja se uliva u Kolubaru između Poljane i Obrenovca, takođe napravljen 1981. O tome zašto je ostavljeno pomenutih 14 kilometara, govorio je i ondašnji predsednik opštine, Stanojević: „Zato što na toj reci, Peštan, kraku Kolubare, nije bilo moguće raditi nasipe dok se ne izvrši regulacija njihova. Onda su počeli kopovi uglja, pa se to povezalo, da se ne isplati raditi i jednostavno prihvaćeno je da to stanje ostane tako“.
To je bilo rešenje tipično za socijalistički režim. U Obrenovac su dolazili najviši državni funkcioneri, od Cvijetina Mijatovića do Ivana Stambolića, a gradnja desetina kilometara bedema predstavljana je kao veliko dostignuće i trajno rešenje.
Međutim, nisu rečene dve stvari.
Prvo, da su žrtvovana dva sela (drugo je Konatica, naspram Poljane), kako bi se uštedelo na širenju donjeg toka Kolubare i povećanju nasipa. Svaki putnik mogao je videti da je most u Obrenovcu isuviše nizak, a reka uska, tj. da nema dovoljno propusne moći za velike poplave.
Računalo se s tim da će se višak vode uvek razliti u Poljanu i Konatice, uz istovremeno zanemarivanje ubrzanja poplavnog talasa.
Jer, u Poljanama i Konaticama voda je pravila jezero zato što nije mogla da uđe u preuzak regulisani tok Kolubare. Od tog mesta gde je ulazila, ona više nije tekla lagano kao nekada, po principu: što uže crevo, i što jači pritisak, to jači mlaz. Pritisak je rastao sa veličinom jezera u Poljanama i Konaticama
Drugo, nije rečeno da je od Obrenovca napravljen jedan veliki bazen, čije obode čine novopodignuti bedemi. Bez tih bedema, poplava ne bi mogla da dostigne nivo od 4-5 metara u samom gradu, jer bi se, kao i ranije, voda razlivala na sve strane.
Dakle, po rešenju iz 1981, Kolubara ne samo što je mogla brzo da prodre u grad, nego je brzo mogla i da dođe i do visine trećeg sprata. Ostalo je samo pitanje kada će se to desiti.
Upravo ranih osamdesetih godina okončan je proces velikih investicionih poduhvata, naročito izražen u prethodnom desetleću, zbog ogromnog zaduživanja države. Sada je te dugove trebalo vraćati, a socijalistički sistem nije oplodio pozajmljeni novac, jer socijalistički sistemi po pravilu posluju sa negativnim bilansima. Tako je obustavljena i gradnja nasipa, kao i njihovo održavanje. U Srbiji je bez odbrane ostavljeno 1.500 bujičnih tokova.
Od 1981. došlo je do niza promena. Obrenovac je, kao i svi uzvodni gradovi, dosta izgrađen. Površina pod asfaltom i betonom povećala se možda i više nego dvostruko. Gradnja je često bila divlja. U Obrenovcu se sada gradilo i pored Kolubare, jer se smatralo da su nasipi sigurni.
Opasnost od poplava je rasla, dok je budžet za odbranu od poplava smanjivan. Štete od izlivanja reka u Srbiji svake godine mere se desetinama miliona evra, a Sektor za vanredne situacija Republičkog MUP-a nije uspevao da se izbori za dodatni budžet od deset milona evra.
„Neprestano upozoravamo da je stanje vodoutvrda i nasipa u Srbiji veoma loše zbog neulaganja već 20 godina“, izjavio je načelnik ovog Sektora Predrag Marić za „Novosti“ od 3. juna 2013. godine, povodom tadašnjih poplava, dodajući: „Velike ekonomske štete, nažalost, s ovakvim budžetom ne možemo da sprečimo“.
Fraza „već 20 godina“ redovno se ponavlja iz nostalgije za socijalizmom, a u stvari reč je o periodu od tri decenije.
Došlo je i do velikih promena u površinsim kopovima rudnika „Kolubara“. „Stručnjaci“ ove firme više puta su menjali tok istoimenoj reci, ali krajnje aljkavo. Upravo „Kolubara“ je bila jedna od ključnih za izvođenje prevrata 5. oktobra 2000, postajući plen „zaslužnih kadrova“. Priča o finansijskim malverzacijama u „Kolubari“ nikako da se ispriča, a ova o poplavi nije ni otvorena.
Suprotan primer je Termoelektrana Kostolac. Tu je više puta menjan tok reke Mlave, koja je u gornjem toku veća od Kolubare.
Prilikom svake poplave Mlava teži da se vrati u prethodno korito, pretvoreno u površinski kop, tj. u ogroman ambis. To se dešavalo i ovih dana. Ali, još pre dostizanja kote za vanrednu odbranu, inženjeri Kostolca su organizovali izgradnju drugog bedema. Kada je Mlava probila prvi, počela je gradnja trećeg bedema, dok su uvek spremne pumpe velikog kapaciteta neprekidno vraćale vodu.
Tako su posledice poplave ostale minimalne. Razlog: Kostolac je manji od Kolubare i nije mnogo stradao u podeli plena posle 5. oktobra, kao ni posle nekih izbora, tj. na čelu firme su ostali stručni ljudi.
S druge strane, kada je pre desetak godina promenjen tok Kolubari, nije projektovana dovoljna dubina, niti pomoćni kanali. Upravo na tom mestu je 14. maja pukao nasip, a niko nije gradio drugi nivo odbrane. Na ivici jednog od površinskih kopova, na starom, prirodnom toku Kolubare, novinar je pitao radnike: „Da li ovo neko brani?“ „Zašto?“, odgovorili su.
Kolubara je tada u Valjevu dostizala rekordni vodostaj i proglašena je vanredna situacija u celom Kolubarskom okrugu. Još nekoliko dana ranije, Republički hidrometeorološki zavod je upozorio da će vodostaj na Kolubari 14. maja preći granicu redovne, a 15. maja granicu vanredne odbrane od poplava.
Poplava od 14. maja sutradan je u „Blicu“ propraćena naslovom: „Ovo je Lazarevačko more“. Vodena masa spajala se na više mesta sa obe strane Ibarske magistrale, dok je na kružnom toku kod Stepojevca visina vode iznosila 40 centimetara.
Popodne 15. maja Rudarski basen „Kolubara“ saopštava da je „obustavio proizvodnju usled izlivanja reke Kolubare“. To je značilo da više neće snabdevati TE „Nikola Tesla“ u Obrenovcu, koja proizvodi 50 posto struje u Srbiji.
Ogromna masa vode pretvorila je površinske kopove u jezera površine 22 kvadratna kilometra i dubine do 60 metara. Da je time bujica zaustavljena, Obrenovac bi se spasao.
Međutim, uz neprestane padavine i dotok nabujale reke, masa preliva kopove, dobija ubrzanje i „Lazarevačko more“ kreće prema Obrenovcu. Istovremeno, sa leva je išla nabujala Tamnava, a sa desna nabujali Peštan. Obrenovac je bio smrtno ugrožen, ali, teoretski, ostalo je dovoljno vremena za spas.
Ko je mogao da ga spasi?
Mogla je jedna jedina inženjerijska brigada, koja je do „demokratskih promena“ 2000. godine bila stacionirana upravo u obrenovačkoj kasarni. Srbija je imala 15 takvih brigada, sa po četiri bataljona, kao i na desetine samostalnih inženjerijskih bataljona i četa. Njihovi rovokopači mogli su u kratkom roku da iskopaju kanale dubine dva metra, a bageri da izgrade bedeme, što bi vratilo reke u korita, ili ih usmerilo gde treba.
Međutim, uništenje vojske Srbije posle 5. oktobra pratilo je i rasformiranje svih inženjerijskih brigada. Od oko 80, za celu zemlju su ostavljena samo četiri inženjerijska bataljona, a i oni bez adekvatne opreme, koja je rasprodata. Dobijeni novac nije uložen u stvaranje i osposobljavanje nevojnih jedinica koje bi mogle da se nose sa elementarnim nepogodama.
Uz to, ukinuta je i Civilna zaštita, kao i Teritorijalna odbrana, dok su vladajuće partije razgranale birokratski aparat do neviđenih granica, osnivajući čak i Agenciju za pomorske nesreće.
U novom konceptu, o bezbednosti građana trebalo je da se staraju štabovi za vanredne situacije, tzv. krizni štabovi. Ali, ti štabovi su mahom popunjavani partijskim kadrovima, i to onim koji nisu uspeli da nađu bolja mesta. Ni u jednom kriznom štabu ne nalazi se ni jedan hidrolog ni bujičar. Tako je glavni bujičar u zemlji u ovo doba bio na službenom putu u Austriji.
Drugim rečima, već 15. maja popodne nije bilo spasa Obrenovcu, ali je bilo spasa Obrenovčanima, samo da je na vreme data uzbuna. To nije učinjeno jer u Srbiji više nema ustanova koje bi prikupile informacije, predvidele tok događaja i preduzele adekvatne mere.
Petnaestog maja uveče Obrenovac je posetio predsednik Republike Tomislav Nikolić, izjavivši:
„Državni organi će učiniti sve da iz ove katastrofe izađemo tako što ćemo prvo da se borimo za ljudske živote…“
U TV dnevnicima Obrenovac nije bio udarna vest, već se, kao i obično, u prvom planu našao premijer Aleksandar Vučić, koji je „pružao pomoć ugroženima“ u oblasti Koceljeve i Uba.
Istovremeno, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović lično je „uklanjao prepreke s puta“ kod Osečine. Ministar energetike Aleksandar Antić obišao je Šabac, „kome preti najveći poplavni talas“, dok je načelnik sektora MUP-a Srbije za vanredne situacije Predrag Marić „precizirao da će situacija biti najkritičnija u Ubu, Jagodini i Osečini“.
Tako je saopštenje načelnika beogradske Uprave za vanredne situacije, Radeta Miloševića, da se u delu opštine Obrenovac, u Velikom Polju, Kolubara prelila preko nasipa – izazvalo najmanje pažnje. „Na tom području je još jedno dvadesetak kuća u kojima vršimo evakuaciju, a situacija je pod kontrolom“, rekao je Milošević.
Kada je „Lazarevačko more“ prešlo prag Obrenovca, opštinski Štab za vanredne situacije kasno uveče 15. maja odlučuje da „spasilačke ekipe tokom noći naprave odbrambene nasipe na tri lokacije“.
To nije učinjeno.
Predsednik opštine i komandant Štaba za vanredne situacije, Miroslav Čučković, „apelovao je na stanovnike naselja Šljivice da se polako i pribrano pripremaju za evakuaciju iz domaćinstava“, dodajući: „Nema razloga za paniku, ali neka se do ponoći pripremaju za evakuaciju.
Imaće osam sati da napuste svoja domaćinstva. Najvažnije je da u ovoj bujici, za koju se nadamo da će trajati još dan i po, ne izgubimo ni jedan život“. Jedan član Štaba, Vojin Nestorović, direktor u TE „Nikola Tesla“, tražio je da se odmah uključe sirene za uzbunu, što je odbijeno.
Dva sata posle ponoći, nasip probija i reka Tamnava, neposredno pre ušća u Kolubaru. Na nasipu nije bilo odbrane. Poplavni talas iz Tamnave spaja se u naselju Veliko Polje sa poplavnim talasom iz Kolubare.
Ogromna masa vode se preko sledećeg naselja, Belo Polje, oko četiri časa ujutru survava u centar grada. Građane budi huk vode i buka lomljavine, a sirene se oglašavaju tek oko pet časova. Vodostaj naglo raste, jer voda nema gde da ode, zbog bedema podignutih 1981. godine. Za mnoge u prizemlju kuća i stanova nije bilo spasa.
Vlasti su tek ujutru saznale šta se desilo, naređujući sledeće:
– Zabrana ulaska u Obrenovac, kako bi se sakrio broj žrtava,
– Pojačana cenzura medija,
– Potpuna evakuacija Obrenovca,
– Izvođenje „Operacije Šabac“, kako bi se maskirala tragedija Obrenovca.
Potonje je počelo prenošenjem tačne informacije da će Sava kod Šapca dostići maksimalni vodostaj od 660 cm (prethodni rekord: 580), ali bez dodatka da je nasip viši od tog nivoa. Sem toga, u Šapcu su na vlasti bili političari iz suprotnog tabora, pa je iskorišćena prilika da se oni smene.
Hiljade dobrovoljaca preko noći je poslato u ovaj grad, dok su lokalni pripadnici koalicije okupljene oko SNS-a organizovali kampanju protiv opštinskog rukovodstva. Ispalo je da su dobrovoljci njihova podrška – a i inače nisu imali šta da rade, niti sa čim – pa je pao najpre šabački krizni štab, a potom i vladajuća garnitura. Sve to pratila je velika panika među Šapčanima, koji su masovno napuštali svoje domove.
Sedamnaestog maja vlast je i dalje ćutala o žrtvama u Obrenovcu, ali očivici su javljali o plutajućim leševima. Deset minuta pre ponoći, portal „Nova politička misao“ objavljuje: „Prema saznanjima NSPM, potvrđenim iz više izvora, u Obrenovcu je od poplave nastradalo više od 100 osoba. Većina su stradali u svojim domovima, a neki u kolima pri pokušaju evakuacije“.
Vlast se odlučila za taktiku postepenog saopštavanja sve većeg i većeg broja.
Osamnaestog maja Vučić najpre pominje 12 stradalih u Obrenovcu, dodajući da je to „manje nego što se mislilo u prvom trenutku“.
Devetnaestog maja uveče portal „Politike“ piše o „najmanje“ 20 žrtava u celoj Srbiji.
Dvadeset prvog maja Vučić saopštava: „Dosad 27 žrtava poplava, neće biti na stotine i hiljade mrtvih“.
Međutim, republički MUP kasnije tokom dana objavljuje da je prijavljen nestanak 798 osoba, od kojih je pronađeno 215.
Do zaključenja ovog broja „Slobode“ broj stradalih u Obrenovcu nije poznat.
Izvor Vaseljenska
